Nakon što je 1994. godine smenio Dragoljuba Mićunovića i postao predsednik Demokratske stranke, koja je pre toga ličila na sterilni debatni klub, finansiran povremenim donacijama bolje stojećih članova, Zoran đinđić se suočio s praznom stranačkom kasom. Autoritetom i ranije uspostavljenim odnosima on u priču uvodi nekoliko mlađih i vrlo bogatih ljudi koji su, takva je bila službena verzija, finansijski pomagali Demokratsku stranku, a za uzvrat ništa nisu tražili. To se, pre svega, odnosi na Dragoljuba Markovića zvanog Krmivo, iz Surčina, na svetski poznatog Filipa Ceptera (rođenog kao Milan Janković) te na novosadskog biznismena Miodraga Kostića Koleta.
đinđić je s njima iza leđa imao dovoljno novca za širenje i jačanje stranke, a što se tiče političkog, ideološkog, mentorstva pokojni Zoran nije smatrao za potrebno da mu neko govori šta da čini u politici jer je, za razliku od drugih, znao šta treba da se radi kako bi Milošević sišao sa vlasti. Vreme je pokazalo da je njegova taktikabila delotvorna.
Po rušenju Miloševića i osvajanja vlasti u najvećim gradovima Srbije, pre svega u Beogradu, Demokratska stranka sa finansijama nije imala nikakvih problema, kao što ih ni danas nema, jer nije velika umetnost obezbediti finansiranje stranke kad su gradski budžeti i javni poslovi tako bogati i tako brojni kao, na primer, u Beogradu. Tako je utihnula i potpuno prestala finansijska podrška spomenutih biznismena DS-u.
Boris i „Idoli“
Boris Tadić gaji veliko poštovanje prema srpskoj rok i pop muzici osamdesetih godina. Iz tog vremena su i njegova brojna prijateljstva s muzičarima, posebno iz grupe „Idoli“ i ta prijateljstva dovela su do toga da je, po preuzimanju mesta predsednika Srbije, Tadić za svog glavnog savetnika postavio Nebojšu Krstića, dok mu medijske promocije i kampanje radi Srđan Šaper. I jedan i drugi bili su članovi „Idola“.
Posle tragičnog događaja, 12. marta 2003. godine, kada đinđića ubijaju na ulazu u Vladu Srbije, na čelo stranke dolazi Boris Tadić. Stabilna finansijska situacija omogućila je – inertnom i u odnosu na đinđića prilično usporenom Tadiću – relaksirajuću poziciju u kojoj je samo trebalo da se zadrži postojeće stanje. Doduše, bilo je priča da je izbornu kampanju Borisa Tadića, za poslednje predsedničke izbore, finansijski obilato pomogao Vuk Hamović, ali to nikada nije potvrđeno.
Što se tiče političkog uticaja na Borisa Tadića tu su dva imena nezaobilazna; Dobrica ćosić i LJubomir Tadić. Ovaj drugi je Borisov otac i on i ćosić, s kojim ga veže decenijsko prijateljstvo, često vode političke razgovore sa sinom, aktuelnim predsednikom Srbije. Teško je reći koliki je taj uticaj, ali činjenica da Boris Tadić u presudnim trenucima popušta Koštunici, često i na štetu DS-a, navodi na zaključak da nije mali. Inače, i Tadić i ćosić poznati su kao intelektualci sa izraženim nacionalnim osećajem i stavovima koji su bliži Koštunici nego dominirajućem stavu u Demokratskoj stranci.
