Putovanje avionom jeste najbrže, najsigurnije i udobno, ali i takvu putničku idilu neke stvari mogu da pokvare, na primer, izgubljeni kofer koji je umesto sa putnikom, odleteo na drugi kraj kontinenta ili nije ni ukrcan u avion.
Jedan od primera neprijatnosti je i slučaj dr Ksenije Milošević koja je ostala bez vrednog kofera, vraćajući se avionom iz Beograda u Frankfurt u kojem živi i radi. U pismu našoj redakciji, gospođa Milošević navodi da je 11. juna prošle godine, predala službeniku „Jata“ kofer, koji zapravo nikad nije ni ukrcan na avion. To je dr Milošević saznala tek po sletanju u Frankfurt, kada na traci za prtljag nije mogla da nađe svoj kofer.
Prema pismu dostavljenom našoj redakciji, dr Milošević je nedolazak ličnih stvari prijavila službenicima „Lufthanze“ na aerodromu u Frankfurtu, a kasnije i predstavništvu „Jata“. Kako kofer nije stizao niotkud, Ksenija Milošević je stupila u kontakt sa predstavništvom „Jat ervejza“ u Frankfurtu. Prema navodima u pismu, Dejan Radović je izvestio oštećenu putnicu da može da računa sa 190 evra odštete, što je za dr Kseniju Milošević bilo neprihvatljivo, jer je, kako je sama napisala, samo kofer bio vredan 350 evra, a da se i ne govori o stvarima unutra.
Tragom ovog slučaja, stupili smo u kontakt sa službom “ Lost and Found “ („Izgubljeno – nađeno“), u čijoj je nadležnosti rešavanje ovakvih slučajeva u Beogradu.
Uputstvo
– Na svakoj avio karti odštampani su uslovi putovanja, pa i obeštećenja. Ono što sve kompanije savetuju jeste da se vredne stvari ne stavljaju u redovan prtljag, već da se prijave, kako bi kofer bio pod posebnim merama otpremljen. To, naravno, košta, ali putnik bar ima izbor – kaže Tanja Palević iz Pravne službe „Jat ervejza“.
– Ukoliko putnik sleti na željenu destinaciju, ali koferi ne stignu, prema pravilima je ta osoba dužna da slučaj prijavi aerodromskoj službi za izgubljene i pronađene stvari. Koliko sam razumeo slučaj gospođe Milošević, ona se požalila službenicima „Lufthanze“, dakle, onima koji sa tim nemaju nikakve veze, s obzirom da brigu o prtljagu putnika na aerodromima vode aerodromske službe, a ne aviokompanije – kaže <đŽ>ika Janićijević, direktor beogradskog centra “ Lost and Found „.
Statistički posmatrano, svaki hiljaditi putnik ostane bez kofera, dok se od 100 izgubljenih komada prtljaga, čak 97 vrati vlasniku u roku od mesec dana. Ipak, postoje i slučajevi kad ni višemesečno traganje ne urodi plodom.
Otvaranje uz komisiju
Na aerodromima širom sveta u svakom trenutku na desetine hiljada kofera luta, bez svojih vlasnika. Ipak, posle godinu dana, nađeni kofer za koji se ne zna ni da li ga neko traži, otvara se komisijski. Prema svetskim vazduhoplovnim propisima, na otvaranju kofera obavezno je prisustvo službenika aerodroma na kojem je kofer nađen, službenika aviokompanije kojom je prtljag dovezen i predstavnika carine. Kofer koji godinama nema vlasnika se posle provere sadržine pečati, i ostavlja da sačeka onoga ko ga je izgubio.
– Sistem traganja za koferom je centralizovan, a glavni kompjuter je u Atlanti, odakle se rukovodi traganjem. U konkretnom slučaju, ako je gospođa uopšte prijavila nadležnoj službi nestanak prtljaga, odmah je obavešten centar u Atlanti, kao i centri u Frankfurtu i Beogradu, dakle, mesta iz kojih je kofer trebalo da krene i mesto u koje je trebalo da stigne – kaže Janićijević.
Usklađena pravila
Gubljenje kofera je trend u avijaciji više od sedam decenija. Otuda se još daleke 1929. godine ukazala potreba da svetske kompanije potpišu ugovor kojim se usklađuju pravila traganja za izgubljenim koferima i obeštećenja putnika. Prema tom dokumentu, nazvanom Varšavska konvencija, koji je menjan i dopunjavan u više navrata, putnik kojem se kofer nikad ne pronađe polaže pravo na odštetu u vrednosti od 20 dolara po kilogramu bruto prtljaga koji je predat za let.
Prošle godine gotovo sve države su ratifikovale Montrealski protokol kojim je predviđeno da jedan putnik, za jedan let, na jednoj destinaciji može da bude maksimalno obeštećen sa 1.450 dolara, bez obzira na sadržinu prtljaga, ukoliko sadržaj nije pre leta prijavljen.
Tek posle jednomesečne neuspešne potrage, putnik stiče pravo da podnese odštetni zahtev kod kompanije kojom je putovao. Tad je putnik dužan, odnosno dužna, da službi „Izgubljeno – nađeno“ saopšti što preciznije sadržinu kofera, posle čega bi usledila odšteta. To ne znači da, ako bi se posle pola godine kofer pronašao, putnik ne dobija svoje stvari zbog isplaćene odštete.
Kako preciziraju u beogradskom centru za „Izgubljeno i nađeno“, odštetni zahtev podnelo je nekoliko putnika sa prezimenom Milošević, ali nijedna od njih nije dr Ksenija Milošević.
