"Kada je avion sleteo na Surčinski aerodrom, koji se sad zove Nikola Tesla, moje misli su samo otišle u Bulevar revolucije broj 81 gde smo živeli", započinje svoju priču Tatjana Vebster.
Iz te ulice je krenula na svoje životno putovanje, hrabro. Prva stanica Engleska.
"Sela sam na voz preko Francuske, došla u Pa de Kale na veliki brod i sa velikog broda došla u Dove, dalje na voz i došla sam u Nju Kastl i Univerzitetsku kliniku Hartepul", priseća se Tatjana.
Započinje stažiranje iz opšte i ortopedeske hirurgije zatim odlazi u London. U međuvremenu Švedska vlada raspisuje konkurs gde traže jugoslovenske lekare.
"Moj tata Dragan poslao mi je članak u novinama i propratno pismo i rekao "Sine, pogledaj i ako ti se sviđa mi se slažemo sa svim", sin se vratio, oduvek me je zvao sine, i podneo papire."
Od osam stotina lekara Švedska delegacija izabrala je 55, među njima i Tatjanu. Pre odlaska, u karantinu Tašmajdanskog hotela svi kao jedan učili su švedski jezik.
"Bez olovke, bez papira, bez rečnika , direktnom metodom, i moram priznati da je to bio najbolji način da se jezik nauči."
Druga stanica Švedska, novembar 1968. Tatjana ubrzo postaje specijalista interne medicine a zatim i nefrologije.
"U međuvremenu bavila sam se naučnim radom i zahvaljujući tom istraživačkom radu dobila sam mogućnost da sretnem Indiru Gandi u Nju Delhiju."
Njen istraživački rad privukao je veliku pažnju naučnog skupa u Vašingtonu ali i doveo do životne raskrsnice.
"Prišlo mi je troje ljudi na upoznavanju sa drugim naučnicima. Jedan je bio sa Mejo klinike, drugi sa Klivlend klinike i treći je progovorio nas jezik. Svi su mi predložili da dođem u Ameriku, ja sam bila zapanjena".
Novembar, 1980.godine, treća stanice Sjedinjene Američke Države. Ni sama nije verovala, sa švedskih -10 stepeni celzijusa avion sleće u Memfis na +35. Temperaturna razlika jednako joj je teško pala kao i odnos lekar- pacijent.
"Vi pokazujete empatiju, osećanja prema tom pacijentu , međutim u Švedskoj je bilo drugačije, rezervisano, ako im pokažete empatiju ljudi vas gledaju čudno".
I život je čudo, Beograd male Tanje sada je potpuno drugačiji ali ljudi ne.
"Vitalitet ljudi, psihiČka snaga ovog naroda, ovde se ljudi ne plaše da pokažu emocije ali i snagu", poručuje Tatjana.
Sa suprugom Vilijamom ponovo šeta svojim gradom a sećanja naviru. Prošlo je pedeset godina kada ga je napustila sa jednim koferom, kao najbolji student medicine.
