U Srbiji danas ne postoji nacionalni konsenzus o tome šta bi trebalo da cini naše nacionalne interese, pa stoga ni trezveno shvatanje o tome koji bi to interesi trebalo da budu. Kao takvi, suoceni smo sa situacijom „srecnog provlacenja“ kako to Britanci imaju obicaj da kažu. Za jedan mali narod, tako nas je zvala Isidora Sekulic, ovo je ravno katastrofi. Treba dodati i cinjenicu da su svi naši susedi poceli da razmišljaju strateški, a da smo mi suoceni sa mogucnošcu da nas buducnost ostavi, jer nismo u stanju da pobedimo prošlost.
Ono što se najviše traži jeste hladno preispitivanje onoga što ne može da bude ostvareno. Moramo da prihvatimo svet onakav kakav jeste, a ne kakav bi trebalo da bude.
Tako je radio Miloš Obrenovic, izmedu mnogih drugih, kome je bilo jasno da ukoliko želi da razgovara sa sultanom mora da nosi turban. Bilo kako bilo, ono što cu navesti ne obecava da ce stvari biti bolje; to samo garantuje da ce njegovo odsustvo pogoršati stvari. Ne postoje apsolutni standardi pravde u svetu medunarodnih odnosa, a oni koji se povlace pred državnickim odgovornostima ili se pozivaju na takve standarde u ime principa, a protiv potrebe – ili ne razumeju politiku i treba da se povuku pred njenom ružnocom, ili treba da budu otkriveni kao kukavice kada se suoce sa nemilosrdnom prirodom sveta.
Kao glavna sila Balkana, Srbija bi prirodno trebalo da zauzme istaknuto mesto u regionalnim poslovima. Sa ovom privilegijom dolazi i odgovornost. To znaci da moramo da se ponašamo na nacin kojim cemo privuci susede umesto da ih oteramo od našeg uticaja. Moramo da se ponašamo tako kako bismo promovisali stabilnost, red i prosperitet u regionu i kako bismo bili primer u promovisanju vladavine zakona i dobre vlade.
Pre više od 50 godina, americki intelektualac Volter Lipman napisao je da „bez kontrolnog principa na osnovu kojeg nacija mora da održava svoje ciljeve i svoju moc u ravnoteži, svoje ciljeve u okviru svojih sredstava i svoja sredstva jednaka svojim ciljevima, svoje obaveze vezane za svoje resurse i svoje resurse adekvatne svojim obavezama, uopšte nije moguce razmišljati o inostranim poslovima“. Ova recenica trebalo bi da bude vodilja za odredene politicke ciljeve kojima se sada vracam.
Prvo, Kosovo i Metohija. Dok je s jedne strane jasno da buduci odnosi Beograda sa Prištinom nece biti ni slicni onima za poslednjih 90 godina (iz moralnih, politickih i ekonomskih razloga), Srbija i dalje u toj pokrajini ima dva vitalna interesa: unapredenje celokupnih prava stanovništva lojalnog našoj državi (tj. kosmetskih Srba) i održavanje suvereniteta naše baštine. Unapredenje ovih interesa zahteva od nas da u UNMIK-u imamo saveznika, a ne protivnika, jer imamo zajednicka gledišta.
Posebno njihova doktrina „standarda pre statusa“ od velike je prednosti za nas, s obzirom na to da insistira na povratku kosmetskih Srba, na ustanovljenju vladavine zakona i na neophodnosti dijaloga sa Beogradom, izmedu ostalih stvari. Dok Albanci odbacuju ove i druge standarde zapadne civilizacije, mi moramo da ih prihvatimo i zauzdamo one Srbe koji se plaše da ucestvuju u kosovskim prelaznim institucijama. Mutiti kod perifernih stvari kao što su registarske tablice krajnje je kontraproduktivno.
Drugo, moramo i dalje da radimo na regionalnoj saradnji u oblastima od zajednickog interesa, kao što su smanjivanje ili ukidanje trgovinskih tarifa, borba protiv mreža organizovanog medunarodnog kriminala…
Trece, moramo da udemo u Evropsku uniju, Partnerstvo za mir i, konacno, u NATO. Neki, ukljucujuci i mene, proceduralizam Evropske unije i bezlicnu, pseudohegelovsku standardizaciju svakodnevnog života smatraju birokratskim. Ostali nalaze da je i sama pomisao na prikljucenje alijansi koja je vodila rat protiv Miloševicevog režima nepodnošljiva. Šta god bilo, situacija je takva da su te multinacionalne organizacije jedino što nam preostaje. Pre nekoliko meseci albanski ministar inostranih poslova napomenuo je da je jedini put Tirane za Evropu preko Beograda.
Ne zavaravajmo se – ukoliko se ne udružimo sa njima i ostalima, ukoliko ne budemo sledili primer Ljubljane i Zagreba, oni ce svoj put do Brisela naci preko Prištine ili Podgorice. Bez bliskih odnosa koje imaju oni koji se pripremaju za clanstvo struja istorije ostavice nas za sobom, zaglavljene u istoj kategoriji zaostalosti u kojoj su Bosna, Moldavija, Belorusija i drugi. Izolacija ne predstavlja naš nacionalni interes.
Cetvrto, Srbija mora da zauzme cvrst stav u odnosu na opasnosti koje predstavljaju nestabilni režimi koji poseduju oružje za masovno uništenje, islamski fundamentalizam i terorizam i druge snage destabilizacije u svetu politike. Za neke svet koji predvodi Amerika predstavlja problem, ali je to mnogo manji problem od cinjenice da u svetu postoje države sklone nasilju koje ne samo da nagomilavaju, vec i razvijaju oružje za masovno uništenje, kao i teroristi naoružani Kuranom koji žele da unište civilizaciju. Sadam Husein, Kim Džong Il i Osama bin Laden jesu problem, a ne Džordž V. Buš.
„Stara Evropa“ predvodena Francuskom i Nemackom pocinje da zaostaje u odnosu na „novu Evropu“ koju cine zemlje kao što su Velika Britanija, Italija, Španija, Portugalija, Poljska, Madarska, Danska, Ceška Republika (u širem smislu u ovu grupu mogli bi da se ukljuce i Turska i Izrćl). Suprotstavljanje ovom evropskom bloku koji se pojavljuje i približava SAD, pri cemu dobija na snazi i uticaju, nikako nije u našem nacionalnom interesu.
Peto, Srbija mora da prihvati da bliski bilateralni odnosi sa Sjedinjenim Državama, zasnovani na zajednickim interesima i zajednickim principima liberalne samouprave i tržišne ekonomije jesu od vitalnog znacaja za našu šansu u slobodnoj i prosperitetnoj buducnosti. (Uspostavljanje jakog lobija u Vašingtonu kljucna je komponenta za ostvarenje ovog cilja.) To znaci da moramo da im damo ono što traže, jer su oni nama potrebni više nego mi njima. Srecom, oni ne žele ništa što je od vitalnog znacaja za naše zdravo nacionalno, sopstveno razumevanje. To dovodi do poslednje tacke.
Svi ovi ciljevi moraju da budu ostvareni istovremeno, ali nijedan od njih nece biti uspešan ukoliko ne održimo rec. Svima mora da bude jasno da saradnja sa Haškim tribunalom mora da bude tešnja. Iako smo mnogo ucinili da pridobijemo njihovo poverenje, i Hag i zapadne vlade još ne veruju da ispunjavamo svoje obaveze iz sporazuma. Mislim, naravno, na prisustvo okrivljenih za ratne zlocine na našoj teritoriji.
Istina se jednostavno sastoji iz sledeceg: sve dok te ljude ne izrucimo Hagu ili ne damo dokaze da se ne nalaze u Srbiji, naši odnosi sa zapadom nece biti normalizovani – u stvari, bice sve gori i gori.
Naši ciljevi u spoljnoj politici ne mogu da se ostvare bez bezuslovne saradnje sa Hagom. Okrivljeni za neke mogu da budu nacionalni heroji, ali moraju da budu izvedeni pred tribunal, bez obzira na to šta mi mislili o glavnom tužiocu. Suština je u tome da imamo obaveze na osnovu medunarodnog prava i da moramo da mu se povinujemo, svidelo se to nama ili ne. Obecanje vekovima stare ideje Srbije ne sme da jenjava zato što je brutalno proganjaju ljudi koji nisu uspeli i koji su nas osramotili pred licem sveta. Da bismo povratili svoju reputaciju moracemo da se pomirimo sa onim što neki smatraju poniženjem. Ja o tome radije razmišljam kao o opstanku.
