Stanimir – Kole Atanackovic proslavice ovih dana tridesetdeveti rodendan, a poklon koji je za ovu proslavu sam sebi namenio jeste pojavljivanje u štampi u Beogradu njegove prve knjige „Put na kraj sveta za 183 dana“.
Kole u svom kniževnom prvencu pripoveda emigrantsku slatko- gorku pricu o potrazi za boljim životom – o dolasku u Australiju na turisticku vizu, sa, kako je objasnio, par stotina dolara u džepu i nekoliko telefonskih brojeva u beležnici, koji bi mu u predstojecoj borbi „mogli biti od pomoci“.
– Želeo sam da svoju pricu podelim sa drugima, onima koji su vec tu, kao i onima koji nameravaju da se upuste u ovakvu avanturu. Mene po prvom dolasku u Melburn te vec daleke 1988. godine nije cekao niko na ćrodromu. Znao sam da tadašnjeg Koleta – dvadesetpetogodišnjaka ocekuje velika borba za opstanak i – ostanak u Australiji s obzirom da sam imao samo turisticku vizu na šest meseci – kaže Stanimir Atanackovic.
Vreme je odmicalo, Kole prolazio kroz razne zgode i nezgode emigrantskog života, a ponekad, kako kaže, i kroz faze borbe za puko preživaljavanje.
„Prirucnik“ za emigrante
– Kod nas je, na nesrecu, još uvek aktuelan odlazak u inostranstvo, jer mladi, i ne samo mladi, godinama cekaju tu famoznu vizu da im otvori vrata boljeg života, negde u inostranstvu. Ja sam želeo da tim ljudima ispricam kakav može biti put na koji krecu, posebno ako tamo gde odlaze nemaju nikoga, šta može da ih ocekuje, cemu da se nadaju, u isto vreme da ih ohrabrim, možda upozorim, da budem neka vrsta ne vodica, ali u svakom slucaju pomoci za borbu koja im predstoji – objašnjava Kole.
– Upoznao sam mnogo zanimljivih ljudi, naših i Australijanaca, koji su mi na razne nacine i pomagali i odmagali u ovoj borbi. U jednom momentu, pre par godina, kad sam vec rešio svoje životne dileme oženivši se Sneškom – našom devojkom koja je odrasla ovde i koju mnogo volim i poštujem, odlucio sam da sve te epizode probam da stavim na papir i tako svoj hobi pisanja uoblicim u nešto konkretnije, u nešto što ce možda moji klinci jednom citati. Tako je nastala ova knjiga – objašnjava naš sagovornik.
Stanimir – Kole Atanackovic je roden u Beogradu, gde je i proveo prvih 25 godina života. Tada je, kako kaže, osetio da bi Australija mogla biti pravi izazov za njega, pa je odlucio da napusti toplinu roditeljskog doma, siguran krov nad glavom i, kako kaže, život „na racun roditelja“. Bilo je, priseca se, vreme da on nešto uradi.
– Kod nas, nažalost, i danas mladi dugo ostaju u roditeljskom domu, jer nemaju priliku da se zaposle i osamostale.
Anegdote o zemljacima
Nova knjiga koju sprema Kole trebalo bi, kako kaže, da objedini zanimljive anegdote o našim ljudima u Australiji.
– Bice to, dakle, ponovo, šaljivo štivo, neka vrsta satire, a radni naziv je „Srpska Australija – Srpsko-kengurske price“.
Našim ljudima u Jugoslaviji treba humora i smeha, jer predugo vec žive u tuzi i sivilu. Mi smo, doduše, narod koji i najteže trenutke pretoci u osmeh i šalu, tako da verujem da cemo opstati – porucuje na kraju Stanimir Atanackovic.
Stalno sam u kontaktu sa prijateljima i rodbinom u Jugoslaviji, vrlo cesto i idem tamo. Sve knjige koje su se u poslednje vreme našle na policama naših knjižara vrte se oko rata, kriminala i nasilja. Ja sam zato poželeo da uradim nešto malo drugacije, da potaknem ljude na razmišljanje, ali i da im izmamim pokoji osmeh, u inat depresiji, neimaštini i teškom životu – prica Kole.
Stanimir Atanackovic danas u Melburnu poseduje svoj butik garderobe u kome radi sa suprugom Snežanom, a razmišlja, kako kaže, i o proširenju posla.
– Bilo je, naravno, veoma teških trenutaka, kada sam radio i fizicke poslove, živeo u maloj sobi, spavajuci na podu. Sam, bez igde ikoga. Sada, nakon skoro 15 godina života u Australiji, s ponosom mogu reci da sam uspeo, jer radim posao koji volim i živim sa ženom koju volim – kaže naš sagovornik.
Knjiga „Put na kraj sveta za 183 dana“ objavljena je u Beogradu u okviru izdavacke kuce „Cigoja“, a recenziju je pisao Dobrivoje Mladenovic, magistar književnosti. Atanackovic u skoroj buducnosti planira i promociju knjige u Melburnu, a u meduvremenu kako kaže, polako kreira prve strane svog novog književnog ostvarenja.
Mnogo životnih prica
– Siguran sam da ima mnogo ljudi koji bi iz svojih emigrantskih iskustava imali šta i da ispricaju i da napišu. Znam da nije jednostavno pljusnuti tek tako svoju životnu pricu pred neznance, ali nadam se da ce se zbog kolona naših ljudi, koji poluspakovani cekaju na vize za bolji život, još neko ipak odluciti na to – kaže Atanackovic.
