Reforme u Srbiji bile bi neizvodljive bez finansijske pomoći donatora koji su u poslednjih pet godina uložili više od šest milijardi dolara. Mnogima će se učiniti da je to mnogo novca, ili da možda nije najbolje iskorišćen, ali činjenice pokazuju suprotno. Podsetimo se situacije iz oktobra 2000. godine.
Posle decenije izolacije, sankcija, ratova i ekonomskog propadanja, privreda SR Jugoslavije bila je sasvim iscrpljena, infrastruktura uništena, a stanovništvo osiromašeno. Uz pomoć međunarodnih finansijskih institucija Vlada Srbije je donela plan ekonomskog oporavka države. U 2001. godini naglasak je bio na pomoći najugroženijima, pre svih penzionerima, deci, obnovi institucija i rekonstrukciji infrastrukture.
– U Srbiji je bruto društveni proizvod te godine iznosio 2.000 dolara, inflacija je dostigla 115 odsto godišnje, udeo sive ekonomije u društvenom proizvodu bio je oko 50 odsto, devizni kurs na crnom tržištu je bio petostruko veći od zvaničnog, inostrani i unutrašnji dug je dostigao 185 odsto ukupnog društvenog proizvoda – kaže Ognjen Mirić, načelnik sektora za donacije iz fondova Evropske unije pri Ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom.
Na redu krediti
Ukupni plan sve tri donatorske konferencije predvideo je da će za reforme u Srbiji u periodu između 2001. i 2004. godine biti potrebno 4,1 milijardi evra. Taj plan je ispunjen i Srbija je dobila pravo korišćenja specijalnih fondova EU, u procesu pridruživanja zajednici. Potreba za međunarodnom finansijskom pomoći Srbiji se smanjuje, bar kad je o donacijama reč. NJihovo mesto sve više preuzimaju krediti, prvo oni povoljniji sa dugim „grejs“ periodom, a zatim, kako privreda napreduje i oni manje povoljni.
U Srbiji je 2000. godine bilo oko 800.000 nezaposlenih, 700.000 izbeglih i raseljenih osoba, trećina stanovništva je živela ispod praga siromaštva prema standardima Ujedinjenih nacija, a dve trećine privrede je bilo razoreno. Uz pomoć donacija iz inostranstva država je prvo uspela da suzbije trgovinu „na crno“ naftnim derivatima i akciznom robom. Inflacija je u 2001. godini bila 41 odsto, pogašene su nelikvidne banke, otpočeo proces privatizacije, isplata dečjih dodataka, redovna isplata penzija…
– Deset godina sankcija i međunarodne izolacije uticalo je da prilike u Srbiji budu takve da se morala hitno zakazati donatorska konferencija kako u dolazećoj zimi ne bi potpuno prestao da radi elektroenergetski sistem. Već u decembru 2000. godine organizovana je prva donatorska konferencija na kojoj su učestvovale 42 države i 25 međunarodnih finansijskih institucija. U 2001. godini na donatorskoj konferenciji u junu državi je odobreno još 1,35 milijardi evra, a godinu dana kasnije još 1,3milijarde evra – dodaje Mirić.
Prvih 150 miliona evra u 2000. godini iskorišćeno je za isporuku struje, hitan remont elektrana zdravstvenu i socijalnu zaštitu najugroženijih slojeva stanovništva. Godinu dana kasnije 540 miliona odobrenih na donatorskim konferencijama utrošeno je na uvoz opreme za energetski sektor i uvoz energenata, nabavku lekova, socijalna davanja, uvoz đubriva za poljoprivrednike.
Otpisan deo duga
Srbiji i Crnoj Gori je 16. novembra 2001. godine otpisano tri milijarde od četiri i po milijarde dolara duga prema državama poveriocima, poznatijim kao Pariski klub. Ovaj poklon bio je političkog karaktera, baš kao i novac koji je ranije odobravan. Ondašnja SR Jugoslavija dobila je 22 godine za otplatu preostalih 1,8 milijardi dolara duga sa grejs periodom od šest godina. U toku tih šest godina Jugoslavija nije dužna da otplaćuje svoja dugovanja, niti će se za to vreme obračunavati kamata.
Prvi konkretniji napredak načinjen je godinu i po posle otpočinjanja reformi. Tako je 2002. godine 785 miliona evra iskorišćeno za popravku putne mreže koja je zastarela ili uništena u NATO bombardovanju. Tad su rekonstrukcije obavljene na aerodromima u Beogradu u Nišu, popravljen je most Slobode u Novom Sadu, ponovo je punim kapacitetom počela da radi termoelektrana „Nikola Tesla“ i rudnik uglja „Kolubara“. Godinu kasnije, 2003. godine dodatnih 980 miliona evra sa donatorskih konferenicija iz 2000. i 2001. godine, stiglo je u Srbiju. Novac je ponovo ulagan u putnu mrežu, vazdušni saobraćaj, popravku železničkih pruga, izgradnju i popravku prenosnih mreža po celoj zemlji, a posebno je bilo važno ponovno pokretanje rada u rudniku uglja „Tamnava“, kao i povećanja kapaciteta termoelektrane „Nikola Tesla“, rudnika u Kostolcu, rehabilitovani su i prvi kliničko-bolnički centri u Beogradu, Nišu, Novom Sadu i Leskovcu.
Samo u prve dve godine reformi, Srbija, odnosno ondašnja SR Jugoslavijadobila je 2,65 milijardi evra donacija iz inostranstva. I odmah je pokrenuto pitanje gde se novac odliva, s obzirom na to da su građani, zaneseni pričama o skorom učlanjenju u EU, poslednji osetili da se nešto nabolje zaista menja. Štaviše, recesija koja uvek prva usledi po otpočinjanju tranzicije ostavila je bez posla više desetina hiljada ljudi, što je bio dodatan socijalni potres.
