ZLOčIN VILIJAMA VOKERA
Trebalo je da protekne gotovo punih deset godina kako bi zvanična verzija zbivanja u selu Račak na Kosmetu izbila na videlo. A izbila je zahvaljujući tome što je, izgleda, proradila čitavu deceniju uspavana savest finske forenzičarke Helene Rante. Gospodja Ranta je, podsetimo se, januara 1999. godine pod uticajem američkog generala u penziji Vilijema Vokera, u to vreme šefa posmatračke misije OEBS-a na Kosmetu, podnela lažan izveštaj o pogibiji četrdesetorice terorista takozvane Oslobodilačke vojske Kosova. Pogibiju terorista koji su izginuli u borbi sa regularnim jedinicama srpske vojske i policije, gospodja Ranta je predstavila kao “masakr” nedužnih civila prema kojima su srpske snage upotrebile prekomernu i ničim izazvanu silu. Bila je to gnusna laž koja je trebalo da opravda planiranu zločinačku agresiju NATO pakta na Srbiju, koja je usledila neposredno po obnarodovanju izveštaja gospodje Rante. Izveštaj je, inače, bio alibi za besomučno bombardovanje i ubijanje više hiljada nedužnih kjudi, žena i dece širom Srbije.
Da je izveštaj Helene Rante bio lažan, odnosno jedan od prljavih scenarija Klintonove administracije u anatemisanju Srba i Srbije, odavno ne predstavlja nikakvu tajnu. Nažalost, trebalo je da protekne čitava decenija pa da gospodja, finski lekar-forenzičar, pritisnuta grižom savesti, skrušeno prizna kako je na nji bio “izvršen snažan pritisak”, u čemu je prednjačio Vilijam Voker. Taj američki general u penziji je, inače, poznat kao čovek bez ikakvog morala, albanski lobista ne iz ljubavi prema Albancima, već zaljubljenik u dolare, zarad kojih je, kako kaže naš narod, “prodao dušu djavolu”. On, zajedno sa svojim nalogodavcima i Helenom Rantom, snosi najveći deo odgovornosti za nedužne žrtve i razaranje porodičnih domova, škola, bolnica, mostova i mnogih drugih objekata. Prirodno je, stoga, što su njegove laži izazivale buru negodovanja medju Srbima i što kod većine ljudi, kako u Srbiji tako i van nje, slovi za gnusnog zločinca – učesnika u tromesečnim ubistvima i besomučnim zasipanjima srpskih prostora osiromašenim uranijumom.
Negodovanja i osude agresije i laži Vilijema, izražavane su na razne načine medju humanistima i ljudima dobre volje širom sveta. Protesti su izražavani na razne načine. Pored demonstracija, peticija humanitarnih, političkih, društvenih i drugih organizacija i udruženja, mnogi ljudi kod nas i u svetu, osudjujući laži i agresiju, raskrinkavali su ih brojnim publicističkim prilozima i prilozima u štampi i elektronskim medijima. Osude su posebno dobile na intenzitetu posle zvanične istrage koju su izvršili istražni organi iz Prištine, sa sudijom Danicom Kostić na čelu. Tom prilikom je, naime, nedvosmisleno, na bazi brižljivo sprovedene istrage utvrdjeno da medju poginulima nije bilo nijednog civila, već da se isključivo radilo o teroristima OVK. Pridružujući se osudi, autor ovog priloga uputio je, neposredno posle “slučaja Račak”, otvoreno pismo Vilijemu Vokeru putem Tanjuga i teksta objavljenog u listu “Borba” 19. marta 1999. Evo sadržaja tog pisma:
Poštovani gospodine Voker, iako ni kao čovek ni kao vojnik ne zaslužujete nikakvo poštovanje, taj atribut uz Vaše ime stavljam isključivo iz uvažavanja vojničkog čina koji sam u jugoslovenskoj, baš kao i Vi u američkoj vojsci, nosio punih četrdeset godina. Prilikom Vašeg dolaska u našu zemlju na čelo misije verifikatora OEBS-a, očekivao sam, kao i većina mojih sunarodnika, da ćete, kako bi trebalo da priliči bivšem vojniku i visokom oficiru, časno, pošteno i, iznada svega, objektivno obavljati dužnost zbog koje ste potegli put preko okeana. Ali Vi ste, to je danas kristalno jasno, došli da bi se kao plaćenik i poslušnik stavili u službu razbijanja Srbije i Jugoslavije i satanizacije Srba kao naroda. Vi ne sudite dostojanstvom, savešću i čašću oficirskog zvanja, koje je u dva svetska rata podiglo ugled SAD kao nikada do tada, već odiozom prema zemlji i ljudima, koje su neljudi, Vaši nalogodavci, stavili na sramni spisak za odstrel “neposlušnih” zemalja i naroda. A ti nalogodavci, Vi to vrlo dobro znate, pripadaju školi koja je u Koreju, Vijetnamu, Granadi, Salvadoru, Nikaragvi, Laosu, Kambodži, Bosni, Iraku, Libiji, a sada evo i u Srbiji, pokušavala, sa više ili manje uspeha, da ognjem i mačem, raketama i bombama, disciplinuje pojedine narode i “usreći” ih nekom sama Americi shvatljivom i prihvatljivom demokratijom.
Da srcem i dušom pripadate toj školi, na najbolje mogući način potvrdili ste bezočno lažnom interpretacijom dogadjaja u selu Račak, izmišljajući nepostojeći masakr, kako biste skrenuli pažnju sa gnusnih ubistava i kidanpovanja koje su tih i prethodnih dana činili Vaši pitomci i štićenici iz redova albanskih terorista. Zar Vas to ne podseća na informativno-propagandne poruke iz Vijetnama i drugih zemalja gde ste ubice golorukih ljudi, žena i dece promovisali u nacionalne heroje, a nedužne žrtve u pripadnike terorističkih bandi. Za ta nedela, niste zaboravili nadam se, Vašu zemlju osudjivala je i sopstvena i celokupna svetska javnost.
Sada kada je skinut veo sa “masakra” u selu Račak, kada čak i Vama naklonjena ekipa finskih patologa nije smogla snage da potvrdi laži o masakru, Vi i dalje poslušnički , u skladu sa dobijenim zadatkom i plaćeničkim mentalitetom, bitišete u zemlji čije gostoprimstvo ničim ne zaslužujete. Posle zvaničnih obdukcionih nalaza poginulih terorista, svaki častan čovek, što Vi svakako niste, podneo bi ostavku i dostojanstveno se vratio tamo odakle je došao. Vi, na žalost i nesreću srpskog naroda, koji Vam je inače opravdano otkazao gostoprimstvo, i dalje, poput uljeza, ostajete da nagrizate njegovo tkivo i sve više i više rušite mostove generacijama učvršćivanog prijateljstva, saradnje i ratnog saveznišva Srba i Amerikanaca.
Na kraju gospodine Voker, nekoliko reči o prirodi i genetskom sklopu srpskog naroda, jer to za Vas očigledno predstavlja nedokučivu tajnu. Istorija je odavno zabeležila, a to ovde i deca pretškolskog uzrasta znaju, da se pretnjama i ultimatumima, putem kojih se demonstrira i arogantno ističe sila i vojnička superiornost, Srbima nikada nije mogla nametnuti volja tudjina. Svakome kome je stalo do uzajamnog iskrenog prijateljstva, svakoga ko je želeo da sa njima ravnopravno saradjuje, Srbi su dočekivali raširenih ruku – hlebom i solju. Prema tlačiteljima su se, medjutim, uvek odnosili na isti način: bespoštednom borbom za očuvanje pradedovskih ognjišta, nacionalnog identiteta i slobode koju cene iznad svega. Tako će, budite sigurni, postupiti i u slučaju svake eventualne buduće agresije, bez obzira od koga i sa koje strane bude dolazila.
U potpisu navedenog pisma bilo je ime autora ovog priloga, pukovnika u penziji – bivšeg načelnika Službe za informisanje o OS SFRJ.
Da je u okviru “slučaja Račak” bilo manipulacija ne samo na terenu već i u vrhovima američke administracije, potvrdjuju i reči tadanjeg predsednika SAD Bila Klintona koji je, pored ostalog, rekao: “…Treba da zapamtimo ono što se dogodilo u Račku… nevini ljudi, žene i deca su odvedeni iz svojih domova u jednu jarugu, prisiljeni da kleknu u prašinu i pokošeni paljbom”. Izjava je ne samo nedostojna predsednika najveće svetske vojne i ekonomske sile na svetu koji se, mada hiljadama kilometara udaljen od mesta dogadjaja, stavlja u ulogu svedoka i izveštača sa lica mesta. To je, u svakom slučaju, zastrašujuće svedočanstvo o lažima kojima se služe svetski moćnici radi ostvarenja svojih prljavih ciljeva.
Priča o Račku je, dakle, odavno ispričana, a epilog je dobila ovih dana izjavom (priznanjem) Helene Rante koja je, u stvari, potvrdila gotovo sve o čemu je svojevremeno govorila srpska strana. Jer, u jarugama je, kako tvrdi Bil Klinton, zaista bilo četrdesetak žrtava, ali ne civila, “nevinih ljudi, žena i dece”, već pripadnika OVK kojima su uniforme na brzinu zamenjene civilnom odećom, pri čemu na nijednom od tih odevnih predmeta nije bilo tragova koji bi ukazivali da su ih žrtve imale na sebi tokom borbenih dejstava.
Amerikanci se, evo, opet pripremaju da na Kosmet, u okviru Euleksa, pošalju osamdeset svojih policajaca, sudija i tužilaca. O tome je nedavno potpisan sporazum izmedju SAD i EU. Srbi na Kosmetu, a i van njega, opravdano strahuju od ponavljanja istorije iz 1999.godine, jer nikako ne isključuju mogućnost da se medju tim Amerikancima neće naći neki novi Vokeri. Posebno ih, uz to, zabrinjava izjava ambasadora SAD u Srbiji, ekselencije Kamerona Mantera, koji tvrdi da rukovodstvo Srbije ima razumevanje za ulogu misije Euleksa na Kosmetu, izražavajući uverenje da će “u nekom momentu u budućnosti biti načina da u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija bude stavljeno do znanja da je to u skladu sa Rezolucijom 1244”. Što se tiče stavova i “razumevanja” rukovodstva Srbije u vezi sa prisustvom Euleksa na Kosmetu, gospodin Manter je potpuno u pravu. Prevideo je, namerno ili slučajno, da kaže reč, dve o reagovanju i razumevanju većine srpskog naroda na takvu mogućnost. Ni ovog puta, medjutim, nije prevideo da naglasi kako SAD podržavaju jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosmeta. Ta podrška će se, naglašava on, nastaviti i posle predsedničkih izbora, bez obzira da li će se novi stanovnik Bele kuće zvati Barak Obama ili Džon Mekejn. Šta posle toga očekivati od Euleksa, ojačanog američkim policajcima, sudijama i tužiocima?
