Ако је тачна Блихерова тврдња да је Наполеоново присуство на бојном пољу вредело исто толико колико и корпус од 40.000 војника, онда је тачна и теза да су српски војници, у походу на Дренопољ (Једрене) 1371. године (да коначно поразе Мурата и у корену сасеку Османову стратегију), унапред били осуђени да изгубе сваки бој због свести о проклетству Светога Саве и страха од божје казне, па је пораз на Марици био неизбежан.
Саветујући Мурата да не напушта своје командно место и да командује војском до краја боја на Косову 1389. године, потурчени Грк Михал Кезе (Евронес-бег) најзаслужнији је члан ратног савета за све султанове кључне одлуке, јер је открио слабу тачку у начину командовања средњовековним војскама, уочивши да треба да постоји разлика између официра (команданта или војсковође) чији посао није више у томе да лично убија, већ да води и усмерава формације борбеног поретка
Драгош Калајић, Српски Витез (XV век)
Да је Стефан Лазаревић, док је боравио на Бајазитом двору у лето 1398. године, послушао турског султана и понашао се као државник и војни командант, вероватно да Срби не би пали под вишевековну турску окупацију. „Ја тебе држим као старијега и милога ми сина и то не кријем ни од кога. У мене је много синова и они ће устати један на другога, и један ће по један слати к теби људе и да траже од тебе помоћ, или да те моле да останеш на миру и да не будеш непријатељ. Кад ти то време дође, ти ћеш не само одржати твоје земље, него ћеш присајединити и друге земље унаоколо, и назваћеш се велики и славан владалац“, саветовао је Бајазит Стефана.
То време је дошло 20. јула 1402. г. после пораза Бајазита у бици с Тамерлановим (татарским) трупама код Ангоре (Анкаре). И сам Стефан, вазал, садејствујући Турцима са 5.000 српских коњаника, био је сведок Бајазитовом поразу. Али, он ту прилику није искористио, или није разумео смисао стратегијског нивоа командовања војском једног народа, на што му је Бајазит указао. Насупрот њему, Бајазитов трећи син Мехмед схватио је оца: решио се тројице браће, не баш на начин како се његов отац решио брата Јакуба у јеку битке на Косову 1389. године, и тако очувао стечене основе за даље ширење турске империје.
Витез фест – Калемегдан, Београд
Дакле, после Бајазитове смрти (9. марта 1403), Стефан Лазаревић је за 10 година требало „не само да одржи своје земље, него и да друге унаоколо присаједини“ и створи војску под својом врховном командом. Међутим, уместо да је истрајао на оживотворењу, очигледно, добронамерног Бајазитовог савета, Стефан се активно укључио у турску (међубратовску) борбу за власт. 1) Саветујући дакле, Стефана, шта да уради па да би био велики државник и командант војске, Бајазит је, у ствари, потенцирао прву функцију командовања: обезбеђење извора за попуну (егзистенцију) војске. Друга функција – акција (да војска, извршавајући основни задатак, нанесе максималне губитке непријатељу) очигледно није недостајала ниједном српском владаоцу. У исто време док је, захваљујући Османовој стратегији 2) поступног освајања Источног Римског Царства, прва функција командовања турском војском тежила неком свом максимуму, и достигла га у другој половини 15. века, дотле је код Срба почела нагло да опада (максимум досегнут у првој половини 14. века), а затим да стагнира све до почетка 19. века.
Победе српске земаљске и стајаће војске
Судећи према двема експедицијама српске војске, коју је на позив византијског цара Андроника краљ Милутин (1282-1321) слао у окршај с наступајућом турском силом, Србија је у то време имала две војске: најамничку (гарду) и земаљску (властелинску). У Цароставнику је, поред осталог, записано: „Он (краљ Милутин), као мудар и вешт човек, који пушта јастребове на оне што беже, посла тамо своје сроднике и дворане. Они, као покорни синови, слушајући својега чедољубивог оца и господина, одоше у ту Романију (тим именом називани су јужни делови Источног Римског Царства) и хотећи да не постиде овога блаженога, и тамо учинише што су хтели од ових поганика, тако да од њих ни живе душе на слободу не умаче“. Према том казивању, у експедицији су учествовале мање снаге (2.000 војника) које су више личиле на краљеву гарду, или краљевску дворску властелу којом је командовао неки Милутинов рођак.
Ја сам онај што научи мрак да сија.
– Натпис на мачу деспота Стефана Лазаревића
О другој експедицији српске војске на Истоку писао је и сам краљ Милутин: „И краљевство ми, чувши од својега таста, цара грчкога кир-Андроника, скупи наново војводства и војске благодаровне ми државе, и све домочедце и љубазне наше, и дадосмо им место себе нашега великога војводу Новака, названог Гребострека, примивши благослов од господина ми и оца архиепископа и од свега сабора српскога, те их отпустих на те безаконике Персијанце (Турке).“ Даље каже да је војска, на лађама, прешла Црно море и ушла у „саму ту Анатолију“, у држави безбожних Персијанаца, и ту се отворио „велики рат не једанпут, или двапут, него много пута.“ Други војни поход српске војске имао је задатак да од Турака ослободи витинијске жупе око Брусе, Никеје и Никомидије и да Османове трупе порази и протера у Анадолију. Ратовало се готово годину дана. Турци су трпели поразе на сваком кораку, али тај ратни успех византијско царство није успело да очува.
О тим експедицијама (ратним операцијама средњовековне српске војске) и борбама с турском војском, у почетку реализације Османове стратегије за освајањем Источног Римског Царства, нема много података. Међутим, на основу чињеница и казивања Бертрандона де ла Брокијера, који је, враћајући се из Свете земље 1432. године, пролазио кроз Ниш и Београд, говорио Србима о тактици турске војске, могу се донети неки закључци: „Начин на који се Турци бију мења се према приликама. Кад год им се чини згодно, поделе се у више чета, па нападну са више страна и одједном. Ако заповеднику стигне извештај да непријатељ није на опрезу (слично се догодило у бици на Марици 1371), Турци одмах смисле план за напад. Нађу ли да је хришћанска војска у добром реду, онда је почну облетати на домет стреле… Ако би хришћани предузели напад, Турци би одмах окренули леђа и дали се у бекство… Сваки борац има на јабуци свога седла звечку. Кад који од турских старешина опази да је непријатељ дошао у неред, одмах три пута удари у своју звечку. Сваки коњаник који чује овај знак, одмах и сам три пута удари у своју звечку, тако да сигнал брзо до сваког доспе. Одмах се уставе, искупе се око старешине, па онда према приликама… Нема међу њима тога који би смео да преслуша заповест па ма како да ризикује живот…“
Српско-турски рат (1736-1739)
То све, дакле, говори о командовању, тактици ратовања и карактеру турске војске коју су у првој половини 14. века тукле српске стајаћа и земаљска војска „да од њих ни живе душе на слободи не умаче.“ С обзиром на то могу се извести следећи закључци о начину командовања српском војском на противничком тлу: подаци о непријатељевој војсци и амбијенту сукоба прикупљани су на лицу места извиђањем и саслушавањем месног становништва и заробљеника, потом је на војном савету (велики војвода и војводе – штапски рад) доношена одлука о почетном формирању борбеног поретка и тактици употребе његових елемената. Велики војвода би са погодног места (узвишења, брега) пратио ток боја и посредством трубних знакова, или слањем курира, издао нова наређења и маневрисао појединим елементима формације и, на крају, предводећи резерву, ушао би у завршницу боја. Само на тај начин велики војвода Новак Гребострек, као и друге српске војводе, могао је да порази, или, у више бојева, да туче турску војску, (осим ако се није радило о опседању градова) и да српско командовање учини премоћним над турским командовањем.
Пораз на Марици -проклетство Светог Саве
На питање зашто и на који начин су Срби били поражени од Турака и ко је томе највише допринео (или директно одговоран) у бојевима на Марици и на Косову могу се дати сасвим прецизни одговори. Без сумње, у оба случаја српско командовање је претрпело пораз. Како командовање подразумева људе (команданте, војсковође и војнике) и обезбеђење услова за егзистенцију и акцију војске (функције командовања), то се може рећи да је за пораз српске војске на Марици 1371. године непосредан кривац (самозвани) краљ Вукашин, који се није обезбедио од изненадног напада (ноћног препада), иако је имао све неопходне информације за доношење одлуке (иначе се једна таква мера подразумева, нарочито за војску у ратном походу, на непријатељевој територији).
Према неким изворима, Вукашин и Угљеша су знали да Мурат није у Дренопољу (Једрене), да је на ратном походу у Малој Азији, те да у граду нема много војника. Стога су, вероватно, планирали да јаким снагама, после освајања тог града, дочекају и поразе султанову војску. Према писању монаха Исаије, за ту операцију мобилисали су 60.000 војника. Грчки писац Халкокондила (15. век) пише да је Угљеша са својом војском кренуо из Сера, а краљ Вукашин да је у исти мах пошао средином Тракије, да заједно ударе на Турке. И српски патријарх Пајсија (17. век) вели да су Вукашин и Угљеша засебно скупљали војску и да је Вукашин „поручио брату да готов буде, означивши место где ће се састати.“ Српски патријарх је записао да су војске ишле засебно, свака својим путем, до места Чрноменски Лугови, дан хода пред Дренопољем. „Ту су се састали обоји, једни из српске земље, а други из грчких крајева Угљешиних, и ту се војска преброја, и нађе се да има 70.000 коњаника и више.“
Река Марица
И турски извори говоре о операцији српске војске која се примакла Дренопољу, у коме се Мурат није налазио, већ само главни војвода Лала-Шахин са мало војника, па није ни помишљао на отпор.
Патријарх Пајсије је написао „… И кад су дошли Турци до места где је била силна српска војска, проклетници уходише и видеше недостатак управе (извидницу је предводио Евронес-бег), и вратише се натраг к својему началнику… И дођоше до места где је била неуправљена војска и ударише на њу изненада. И разбише српске војнике, и беше дивно чудо како на њих нападе гнев божји и страховање и бекство, један другога претицаху, а један другога не стизаху…“ Деспот Угљеша, сав у ранама, напустио је сукоб, па је код места Харманлије издахнуо. За краља Вукашина се каже да га је убио његов слуга Хрсојевић (сматрало се да је Вукашин крив за смрт – убиство цара Уроша) приликом бекства а, према народној песми, после битке је извађен из Марице и посечен.
Детаљ битке на Марици
Турски писац Леунклавијев описује како је Лала-Шахин ноћу, изненада, напао Србе: „Мамурни од вина, Срби су, овде-онде, почели по стану из свог гласа викати да су Турци ударили… а кад је почело свитати, Срби су жалосно грунули у бекство, мада их нико није гонио.“
Наведене чињенице говоре да Евронес-бегу по мрклој ноћи није било тешко да пронађе „Српски главни стан“ и да обезглави српску војску. Лала-Шахин је, вероватно, рачунао само на успутну жртву потурченог Грка, који се још није афирмисао као велики војвода, и неколико стотина Турака, и одлагање напада српске војске на престоницу. Међутим, никако није могао закључити да ће Срби одустати од циља. Ипак, то се догодило. Због чега? Одговор лежи у томе да је онај трећи елеменат од утицаја на командовање „Господин отац архиепископ (морал) био одлучујући, будући да се у народу, а тиме и у војсци, формирало мишљење да је двовековна немањићка династија, која је Србију од мале жупаније претворила у краљевину, и потом у царевину, да је краљевско достојанство благословом божјим и Светога Саве везано само за Немањиће и да је од „бога проклетство Светога Саве на ономе ко би га самовољно присвојио“. У Цароставнику писац је својом белешком о подели Урошевог царства осудио Вукашина да се „на краљевство дрзнуо, ништа не марећи за проклетство Светога Саве“. То је, свакако, био разлог да се српска војска, после погибије команданта, краља и деспота, готово разбежи и одустане од циља, јер ју је стигла „божја казна и проклетство Светога Саве“.
Узрок Српског пораза на Косову – командовање
До боја на Косову 15. јуна 1389. године, историја је већ забележила шест крвавих сукоба српске и турске војске. За непосредан тријумф турског командовања над српским, у том познатом боју, огромна заслуга припала је потурченом Грку, Евронес-бегу. С друге стране, томе је допринео и сам кнез Лазар који је, борећи се, лишио војску командовања.
Кнез Лазар, Косовски бој
За одлучујући сукоб са српском војском, Мурат је мобилисао сто хиљада војника од „својих азијских вазала, па су му дошли и европски вазали, само се не зна који су од њих у самом боју учествовали.“
Илустрација могуће употребе топова у 14. вијеку. Фото: TrebinjeLive
Према писању турског историчара Нешрија, после концентрисања у пловдинској равници, турска војска је за 18 дана марша, крећући се преко Ћустендила, Куманова и, вероватно, источним обронцима планине Црне Горе, даље низ Моравицу и Мораву, стигла на Косово 14. јуна 1389. године. „Око подне, утаборила се на угодно место, где не бејаше ни брда, ни камена, ни клисуре.“ Нешри каже да је Мурат рекао Евронес-бегу: „Сад се морамо побити“, али га је он одвратио, говорећи да је војска уморна. С обзиром на то да се командовање реализује и путем прикупљања информација о противничкој војсци, земљишту и времену (извиђање), занимљиво је видети како је Мурат реализовао другу функцију командовања – акцију.
После три дана марша, Мурат је са војском дошао у Ихтиманску равницу. Ту је заседао ратни савет, договарајући се којим путем даље: преко Софије и Пирота или Ћустендила и Куманова? Саслушавши све аргументе, Мурат је одлучио да наступа преко Ћустендила, јер на путу за Пирот, до избијања у равницу, има много клисура. Тај податак Мурат је сазнао од вође извиђача Евронес-бега који му је, вероватно, и саветовао да не полази тим путем. Од Ћустендила Мурат је редовно слао Евронес-бега у извидницу са 40 војника. У Кратову га је посетио Иван Косанчић, гласник кнеза Лазара, који му је рекао да Србија одриче покорност и објављује рат. У то време вратио се и Евронес-бег са извиђања из правца Скопља, доводећи заробљене Србе. Од њих је Мурат сазнао да се српска војска већ налази на Косову. Из Куманова Мурат доводи Евронес-бегу и Јигит-пашу и поставља их на чело групе за „чишћење“ терена. Муратово нерасположење изазвано разговорима са српским извиђачима пренело се и на војнике, те је претила опасност да се турска војска деморалише. Да би подигао морал војсци и пригушио свој унутрашњи немир и страх, наредио је да се развију заставе јединица, свирају зурле и лупа бубњевима. И тако, прешавши више од 400 км, турска војска је стигла на Косово 14. јуна, на дан Амоса пророка, после подне. Турски историчари Нешри и Сеадедин пишу да је Мурат, „као способан командант“, „око пола дана што је имао на расположењу употребио на проматрање земљишта и непријатеља. Изашао је са својим сином Бајазитом на једно узвишено место одакле се могла видети сва српска војска и околно земљиште. У то време ветар дуваше и носаше турској војсци прашину у очи“. После прикупљања (извиђања) информација о противничкој војсци и земљишту уследио је ратни савет са својом проценом и штапским радом.
Штит од камила
Мурат Први
Према казивању Нешрија, Мурат се бавио мишљу да испред груписаних трупа истури камиле, као штит војницима, а препреку српској војсци. Против те идеје били су Бајазит, Али-паша и беглер-бег Тимурташ, који су говорили да би се камиле могле поплашити од противничке коњице, јурнути назад и пореметити борбени поредак. Бајазит се позвао и на муслиманску част, говорећи да правоверни бију бој са непријатељем прса у прса. Зато је Мурат одустао од те идеје и одлучио да испред фронта почетног груписања формација истури стрелце. Евронес–бег, као најбољи познавалац хришћанског начина ратовања, га је саветовао: „Срби се увек отпочну правилно да боре, али доцније дођу у неред и лако их је победити. Тек у последњем тренутку треба их жестином напасти и тада је успех известан“. Даље је објашњавао да се у почетку боја ваља држати одбране, па, према нападу непријатеља, распоредити трупе тако да се на једном месту налази велика снага, па предузети напад чим се укаже повољан тренутак. Другим речима, потурчени Грк је саветовао Мурата да пусти Србе да „дођу у неред“, као последица праксе ратовања средњевековне војске коју команданти воде у бој и сами ратују и онда не могу командовати, а да се Мурат не поведе тим поступком, него, насупрот тој устаљеној пракси, да командује до краја боја. То је и био разлог пораза српског командовања у боју на Косову. Уместо наређења за мобилизацију, кнез Лазар се послужио апелом: „Ко не дође на бој на Косово“…
Кнез Лазар; Ђура Јакшић, (уље на платну), 1857-1858, Народни музеј у Београду
Кнез Лазар је одлучио да концентрише војску у Крушевцу, јер је била престоница и што је одатле могла да се усмери ка Пироту или Скопљу,зависно од противникове. Тек када је кнезу Лазару било јасно којим путем се креће Мурат, он је донео одлуку о правцу наступања, иако се сва војска још није искупила. Српска војска је из Крушевца пошла путем уз Расину ка Куршумлији и преко Мердара и Лаба и Косова стигла у Приштину. У почетку је Лазар формирао борбени поредак пред Грачаницом, претпостављајући да ће Турци напасти из правца Скопља, кроз Качанички теснац, где би их српска војска, напала користећи погодности терена. Међутим, када је Мурат предузео марш источније, низ Моравицу, Лазар је морао да одустане од замисли и да заузме нови борбени поредак, иза Лаба, наслонивши десно крило на Ситницу, лево на јужне обронке Копаоника и на Пруговац, а центар према Цркви Самодрежи. То значи да је српска војска на бојишну просторију стигла неколико дана пре турске и имала је довољно времена за извиђање и организовање борбеног поретка.
Командовање
Турски историчар Нешри (1481-1512) вели да су по заповести Мурата стрелци отпочели бој: „На једном неверници насрну на стрелце с леве стране, потерају их назад, и од напред их нападну, те им редове удвоје располове. Исто тако разбију и Орду-Пазарску… Тако неверници победе цело лево крило… На једном, позивачи, бозонџије, стану викати – ој ви, борци за веру, што ви ту стојите. Неверник је потучен и бежи! Тада изненада насрне Бајазит, силно и напрасно… Чим то виде Али-паша, нападе, а томе су примеру следовали и остали турски команданти“.
Милош Обилић убија султана Мурата
Немачки историчар Хамер каже: „Битка је већ беснила, и већ се повуче лево крило турске војске, кад му Бајазит у помоћ долети… Међутим, Мурат при свему томе што је смртно рањен опет је имао довољно присуства духа, па је издао даље заповести за довршење победе.“
Милош Обилић, Владислав Тителбах, око 1900; Народни музеј у Кикинди
Француски историчар Докзе: „Стрелци отоманске војске, који беху у првој линији, отворише бој… Срби нападоше жестоко турско лево крило, и оно не могаше да издржи удар и поче се повлачити… Мурат поплашен, да несрећа овога крила не распростре општи пораз, заповеди Бајазиту да са једним делом својих снага оде брату у помоћ. Цар Лазар који је ово пажљиво пратио, погодио намеру Бајазитову, и да би довршио пораз Јакубов, нареди Влатку Вуковићу, да са једним делом Бошњака, спречи пут сипасима (коњици), који у галопу нападаху. И они се сукобише, али Бошњаци не могаху издржати… Срби нападнути с крила и с лица, морадоше се повући и отоманци их гонише, а султан, иако смртно рањен, заповеди Али-паши да нападне њихово лево крило, и кад га буде разбио, да се окрене против центра… Велики везир одмах изврши овај покрет, али краљ Твртко, извештен о ономе што се на десном савезничком крилу догодило, и узимајући да је српска ствар пропала, поче да одступа у борењу.“
Грчки историчар Јован Дука: „Не знајући ништа за смрт Муратову, нити за славно дело Милошево, Лазар не без страха, разви заставе и заповеди војводи Влатку да са својом војском први уђе у борбу. Влатко храбро јуриша на Турке и разбије их, али кад је по други пут хтео ући у борбу, разнесе се глас по целом бојном пољу, да је Драгослав Прибишић, Лазарев војвода, издао. На тај глас Влатко одмах окрене леђа и побеже журно у Босну.“
Сабор у Призрену пред Косовску битку, дело Стеве Тодоровића из 1899.
Дубровачки писац Лудвиг Туберон, с краја 15. века: „Турске вође сакрију смрт Муратову и од Срба и од својих и одмах ударе на Србе. Бој је био жесток. Турци су се једва одупирали српском нападу. Једни су мало уступали, а други су се спремали да беже. Турске војводе беседом охрабре и једва поврате Турке, те ови, по други пут, с виком навале на Србе. Кад то виде Лазар, који је и сам био одличан ратоборац, са својим коњаницима полети на сусрет Турцима. Али му се коњ беше већ уморио, јер је битка трајала од изласка сунца па скоро до осам часова. Видећи да се бој изнова започео, Лазар остави уморна коња, па уседне на одморнијега, а ово целу ствар упропасти, јер његови људи изгубивши га из очију, помисле да је погинуо, и веома се збуне. Тада Турци још жешће навале… Кад Лазар виде заблуду својих, полети кроз редове њихове, трудећи се да их поврати у бој… Да би умакао непријатељима, скрене с друма, али падне заједно с коњем у прућем покривену јаму, где је била ископана за хватање зверова, где га гониоци полумртва склептају.“
Бој на Косову, руска минијатура из 16. века
Знајући да је надмоћнији (однос снага био 3:1 у турску корист), Мурат је још пре осам часова наредио стрелцима, а потом и сину Јакубу, да отпочну напад. Због погодности терена доњег тока Лаба, турско лево крило сукобило се са српским десним крилом којим је командовао војвода Димитрије Војихновић. С обзиром на погоднији терен за српску војску, Срби су лако одбили напад Турака, који су прешли Лаб, и кренули у противнапад, што је одговарало тактичкој ситуацији. За то време кнез Лазар је са свог командног места, посматрао ток боја. Српски противнапад је био толико силовит да је убрзо запретио и самом Мурату. Тада кнез Лазар прави прву грешку: не наређује напад свом левом крилу, чак ни демонстративан, тако да су Бајазитове формације остале у резерви, будући да од Мурата није добио наређење за напад. Левим крилом српских војника формација са шест до осам хиљада војника командовао је војвода Влатко Вуковић. Процењујући да ће изгубити бој, око десет часова, Мурат наређује Бајазиту да делом снага веже српско лево крило и да изненада удари у бок српске војске, која је и у силовитом противудару прешла реку и скоро доспела до турске резерве. Тада је смртно рањен Мурат. Са свог командног места, кнез Лазар видевши да ће Бајазит бочним нападом озбиљно угрозити српски противнапад, понавља грешку: на челу резерве креће у помоћ угроженом крилу, чиме, практично, лишава српску војску командовања и потврђује предвиђање Евронес-бега, који је у ратном савету говорио Мурату да је лако победити српску војску „када се доведе у неред“.
Борбени пореци
Српски: Почетни борбени поредак који је Лазар применио на Косову 1389:
– у средини је био кнез Лазар са гардом. Ту је, вероватно, био старешина Југ-Богдан са својим синовима, сестрићи Стефан и Лазар Мусић, Крајмир и Дамњан Оливеровић – најближи Лазареви сродници;
– на десном крилу, којим је командовао војвода Димитрије Војихновић, били су Милош Обилић са Миланом Топлицом и Иваном Косанчићем, затим Павле Орловић, Дамњан Шахиновић и други;
– на левом крилу налазио се босански војвода Влатко Вуковић,
– у резерви – Вук Бранковић, Лазарев зет, са 8.000 војника. Испред целе формације били су истурени стрелци, према писању Нешрија, као и коњица испред пешадије.
Укупно око 35.000 војника.
Турски: Почетни борбени поредак, који је Мурат применио у Азији против војске Алаедина, кнеза Караманије, готово је постао образац за касније поретке током 14. и 15. века што је, вероватно, било познато и Лазару. Сличан почетни борбени поредак Мурат је применио и у боју на Косову:
– средину поретка држао је Мурат са својом гардом,
– десно – велики везир Али-паша са сипахом формације,
– лево – беглер-бег Тимурташ са силихдаром формације,
– испред – јањичари,
– на левом крилу – азијска војска, под командом Јакуба,
– на десном крилу – европске трупе, под командом Бајазита,
– испред целог фронта распоређено је 2.000 стрелаца, а у резерви (спомиње је Нешри) трупе којима су командовали Агрига, Јокијан и Орда Пазарски.
Косовка девојка
1) Описујући бој између два последња Бајазитова сина (Мехмеда и Мусе) 5. јула 1413, на Чамурлији, Константин Филозоф каже да је Муса са својом војском фронтално напао главно (српско) одељење савезничке војске (Стефанова и Мехмедова), којим је командовао Радич, а затим је Ђурађ Бранковић напао у бок. Видећи да ће бити поражен, Муса је побегао према реци Искар, где је затим ухваћен и погубљен. Турски историчари описујући овај бој, кажу да је лево крило савезничке војске држао деспот Стефан, а десно Евронес-бег (најбољи турски војвода, потурчени Грк из Кирменкије) са својих пет синова.
2) Чим би Осман освојио нову територију, одмах би је у војничком смислу обезбедио, земљу је између својих команданата делио на спахилуке и наређивао им да према сваком становнику буду праведни и благи и да их у њиховим правима не вређају, да се развија трговина, подижу градови и насеља и да се једнака и непристрасна правда подједнако дели, како хришћанима, тако и муслиманима.
Потпуковник Новица Стевановић (Нови Гласник 3-4, Мај-август 1995.)
Литература:
1. Мартин ван Кревелд, Командовање у рату, ВИНЦ, Београд, 1992.
2. Стојан Новаковић, Срби и Турци 14. и 15. века, Просвета, Београд, 1933.
3. Др Јован Ковачевић, Бој на Косову, Просвета, Београд, 1953.
4. Војна енциклопедија 5 и 9, ВИЗ, Београд, 1975.
5. „Ратник“ 1889, књ. 20 и 21.
