„Mало је необичан туризам који нудим људима, офроуд, не више од троје људи у ауто, понекад четворо и отприлике тура траје две недеље, Куско, Света долина, Макчу Пикчу, онда се спуштамо у амазонску џунглу…ту проведемо пар дана и онда кренемо на језеро Титикака, на перуанској страни и тамо проведемо пар дана на језеру која је јака енергетска тачка, па се враћамо за Куско, и то отприлике траје две недеље.
За мене је ово конвенционално, а неконвенционално је оно од 9 до 5, није ништа боље, ништа горе, али мени никад није пасовао структуриран живот, не бих у граду волео да живим…када бих морао, ја бих се адаптирао, али више ме вуче природа, мање насељена места, хоћу да сам изложен добром ваздуху и доброј води.
„Ни ја никад нисам маштао да живим у селу са 2000 људи, а живео сам стицајем околности у Лондону, Америци, Рију, Буенос Аиресу и Лими, градски сам пацов, волео сам градове, међутим, сад се тако наместило што ме живот довео на тачку где сад живим, и због тога сам захвалан.
Јужна Америка ме освојила том јужном вибрацијом и тешко је објаснити људима који нису били на јужној хемисфери, како је другачији ритам живота…тако да сам провео у Аргентини 11 година, годину и по у Бразилу, годину у Парагвају и сада сам 6 година у Перуу. Много сам сретан што сам северну хемисферу заменио са јужном.
Прве године нисам причао ни шпански ни португалски, па сам научио и један и други и драго ми је због тога јер те другачије гледа локално становништво када говориш њиховим језиком…тамо нико не говори енглески па је била отежана комуникација, али када сам научио њихов језик, све је било другачије, као и код нас када странац проговори српским језиком. Тако сам отворио врата Јужне Америке широм, закључао сам врата и кључ бацио кроз прозор.
Ти људе живе по потпуно другачијем правилнику живота, нема саобраћаја, аутомобила, телевизије, интернета и осталих цивилизацијских зезалица, и живе по својим традицијама већ хиљадама година и не одричу се тога. Има села која су пристала да добију помоћ од перуанске владе, али морају да гласају, а има села која су дубље у џунгли и који неће никакву помоћ од владе, али нису приморани да гласају, тако да живе као пре неколико хиљада година…јако је живописно и за наше балканско око необичне фотографије и сценарио- изласци сунца у џунгли, папагаји, бука…баш је супер обојено…
Било је неколико ситуација које те уплаше, у Рију сам се нагледао свега, отимачина, пљачки…а кад сам ишао у џунглу упозорили су ме на змије, паукове, мраве, све сам ја то видео успут, срећом ништа ме од тога није закачило, али око мене се свашта дешавало што ствара нелагоду…нпр.кад би ме једна врста змија ујела имао бих 40 минута живота, а доктор је пет дана далеко од мене“, каже Билановић.
Веома си познат у Србији…
„Прија ми кад дођем у Србију на месец дана, мислим кад бих остао дуже да ми не би пријало…можда сам на скали од 1 до 10 познат 3,4, стварно не знам како је онима који су стварно познати, фудбалери нпр. и морају да се адаптирају…има доста људи који ми прилазе на улици, лагао бих када би рекао да ми не прија, али да је такав притисак на дуже време, морао бих да се измакнем.
Моја порука свима је да се тежи више слободи духа а да се мало мање буде комформиста, мислим да је он највећи непријатељ духа“, каже Билановић.
