Troje mladih ljudi na vidikovcu Empajer stejt bildinga, zgrade koja je posle prošlogodišnjeg 11. septembra ponovo preuzela primat najvišeg oblakodera u Njujorku, izdvaja se ne samo svojom visinom u gomili oniskih Japanaca i Azijata, vec i glasnim govorom i komentarima – na srpskom jeziku.
Bili su to naši momci, iz Beograda i Srbije, a sada Njujorcani. Došli su ovamo, svaki pojedinacno, u poslednjih pet-šest godina. Svako na svoj nacin i uz ne malo peripetija, da bi ostali u ovom džinovskom i kontroverznom gradu, tu potražili posao i buducnost. Još su sveži i u procesu prilagodavanja i „amerikanizacije“, pa im povremeno druženje, kao tog nedeljnog popodneva, kompenzuje odvojenost od domovine i umanjuje nostalgiju.
„Njujork i njegova aglomeracija od preko dvadeset miliona žitelja, sa svim složenostima komunikacija i nalaženja odgovarajuceg zaposlenja, nije najpogodnije mesto za pocetak života u novoj domovini, ali okolnosti ucine da mnogi ovde ostanu, narocito mladi i ambiciozni, pa je tako i sa nama slucaj“, kaže Ivan Simonovic, muzikolog i strucnjak za violine, koji je sa suprugom Vesnom, koja je postala bibliotekar, svio gnezdo na pristojnom delu Menhetna.
Prošlo vreme praznih prica
Simonovici spadaju u onih trideset do cetrdeset hiljada ljudi koji su iz naših krajeva, a stanuju danas na Menhetnu ili u jednoj od njujorških opština. Mogu se smatrati uspešnim i po poslu, i po mestu stanovanja i po ostvarenim društvenim kontaktima. Ali to nije slucaj sa svima, jer u ovoj zemlji treba mnogo napora i dosta godina da bi se stalo na noge i reklo: uspeo sam!
Amerika je teška za emigrante, to je uvek tako bilo, ali se nove generacije iz naše zemlje koje su ovde došle razlikuju od ranijih“, kaže Srdan Cupac koji iz svoje skromne kancelarije u 28. ulici na Menhetnu brine da što veci broj naših zemljaka dode do dnevnog lista „Vesti“. „Sada su došle kompjuterske generacije, obrazovane i sa znanjem jezika, mnogo sigurnije u sebe i sa drugacijim pristupom novom životu“, kaže.
„Mora se racunati na ovaj novi kvalitet u našoj generaciji“, kaže Cupac, koji je vec deset godina u Njujorku sa suprugom, koja je takode naše gore list, i sa decom. „Više se niko ne zadovoljava lepim recima i frazama o patriotizmu. Od naše zemlje se traži da pojednostavi i unapredi komunikacije sa dijasporom, da se dvostruko državljanstvo inauguriše i pojednostave procedure, da se garantuje na dugorocnijoj osnovi efekat od eventualnih ulaganja u rodne krajeve. Oni ovde imaju, sve razne garancije i sigurnost, ali bi voleli da im to pruži i zemlja koju su ostavili, ali koju vole i poštuju.
Njegovo velicanstvo „licni kontakt“
Kompjuterizacija, Internet, sajtovi, mobilna telefonija i druge komunikacije ucinili su današnjim generacijama emigranata da domovina bude mnogo bliža nego ranijim doseljenicima kojima je pismo, cesto putujuci mesecima, bilo jedina spona sa svojima.
„Sada nas spajaju moderne veze i satelitska televizija i elektronska pošta. Sve je to lepo i bolje, više znamo o Beogradu, o Srbiji, Jugoslaviji i zbivanjima, o rodbini i prijateljima. Ali je, ipak, kod svakog našeg coveka ostala ona želja da bar jednom godišnje poseti rodno mesto ili da neko dode ovamo“, kaže Slavica Jeremic, komercijalista u velikoj modnoj kuci na Menhetnu, koja se ovamo obrela pre tridesetak godina kao dvadesetogodišnja devojka, i tu ostala.
Velike nade polažu se u našu diplomatiju i uspostavljanje punih ekonomskih i finansijskih veza izmedu Amerike i Jugoslavije. Ali ono što je žudnja skoro svih jeste da jednog dana, a oni žele da to bude što pre, mogu ponovo leteti avionima naše nacionalne avio-kompanije direktno u rodni kraj.
„Sada je to komplikovan proces, putuje se indirektno, menjaju se avioni i kompanije, ponekad se izgube i koferi, covek doputuje umoran i iznerviran“, kaže Slavica. – Poznajem puno naših ljudi u Njujorku i u Americi i ubedena sam da bi naši avioni, za pocetak bar nekoliko puta nedeljno, bili puni.
Naši sagovornici kažu da u Americi danas postoji oko pola miliona naših ljudi u komunikaciji sa rodnom grudom. To je realna cifra i potencijal na koji se može racunati.
