Komunistički auto u Reganovoj Americi

Podsećanje američkog profesora na posao veka bivše Jugoslavije, smeli nastup juga na američkom tržištu i trag koji je ostavio

Džejson Vujić, Amerikanac sa, kako kaže, jugoslovenskim korenima, predaje modernu evropsku istoriju na Bridžvoter koledžu u državi Virdžinija, oko 300 kilometara južno od Vašingtona. Njegova prva knjiga Jugo – uspon i pad najgoreg auta u istoriji (The Yugo – The Rise and Fall of the Worst Car in History), koja je u knjižarama od prošlog utorka, dobila je ovde izuzetan publicitet: pohvalne prikaze o njoj objavili su i tako ugledni listovi kao što su londonski Ekonomist i Volstrit džornal, Veniti fer, Kar end drajver…

Autor je za samo dva dana intervjuisan na 22 radio-stanice i gostovao na nekoliko televizija, uključujući i ovde najgledaniji Foks kanal. S njim smo razgovarali juče u Vašingtonu.

Šta Vas je, kao profesora evropske istorije, podstaklo da napišete knjigu o jednom automobilu.

Ja nisam automobilska ličnost, ne umem čak ni da vozim auto koji nema automatski menjač, ali uvek sam se, kao jugo-Amerikanac (Jugoslavija je u lepim uspomenama mog detinjstva, posećivali smo rodbinu tamo, navijao sam za jugoslovenske košarkaše kad su, s Tonijem Kukočem i Vladom Divcem pobedili Ameriku 1990) interesovao za retke momente kada bi Jugoslavija ušla u svest Amerikanaca, kad bi razmišljali o njoj, što je bilo veoma retko. Iako obrazovani, Amerikanci ne obraćaju mnogo pažnje na ostatak sveta.

Sećam se kad je umro Tito, pamtim sarajevsku olimpijadu, dolazak Vlade Divca ovde, donekle Moniku Seleš… Ali najčuvenija stvar iz Jugoslavije ovde bio je jugo, što je pomalo blesavo. čak bi me i moje akademske kolege, kad bi čule da putujem u Jugoslaviju, pitale: Da li ćeš voziti ’jugo’?. Svi, obrazovani i neobrazovani, znali su za ovaj auto i svi su se šalili na njegov račun. Pomislio sam – mora da postoji velika priča iza toga. Pošto sam oduvek bio sklon fenomenima popularne kulture, jugo mi se tako nametnuo kao savršena tema: poluakademska, polupop…

Koliko je trajalo vaše istraživanje fenomena jugo-amerika?

Počeo sam 2004. s jednim novinskim tekstom o Malkolmu Briklinu, njegovom pokušaju da se 2002. i 2003. vrati u Srbiju, da kupi Zastavu, što je bila šašava ideja. Znao sam za Zastavu, ali pre toga nisam čuo za Briklina. Pomenuto je i ime njegovog direktora finansija, Ajre Edelsona, bogatog jevrejskog biznismena i knjigovođu, koji kao penzioner živi u Palm Biču na Floridi. Pozvao sam ga telefonom i on mi je tri sata pričao o poslu s jugom. Razgovaralo smo potom mnogo puta. Imao je kompjutersko pamćenje i ispričao mi je svaki detalj…

Što se Briklina tiče, Briklin je Briklin – priča za sebe, prodavac, da ne kažem magle, koji je u to vreme pokušavao nešto da uradi s Kinom, pa je knjiga o jugu bila poslednja stvar koja mu je bila potrebna… Tokom tri naredne godine razgovarao sam s mnogima, dilerima, šefovima servisa, posetio Kragujevac i upoznao Tomu Savića koji je zaista učino sve što je mogao da projekat uspe, s bankarima, ovdašnjim i iz bivše Jugoslavije: ukratko razgovarao sam sa svakim ko je mogao da mi pruži neku informaciju o jugu.

Da li je priča o jugu i metafora uspona i pada Jugoslavije?

Jugo je bio nesrećna fusnota u istoriji Jugoslavije. Postala je simbolična, naročito 1991–1992. kad se Jugoslavija raspadala. Delovi za jugo su dolazili iz Slovenije, Hrvatske, Bosne, Crne Gore, Vojvodine, Kosova… I to je u stvari simbolično: kompanija nije imala od čega da sastavi auto jer se Jugoslavija raspala. Ali ne bi bilo fer gledati na jugo kao na simbol Jugoslavije. Tito je simbol Jugoslavije.

Na početku, jugo je bio spektakularni uspeh – najbrže prodavani auto u prvoj godini uvoza u istoriji američkog tržišta – a potom isto tako spektakularni neuspeh. Šta je prvo učinilo mogućim, a drugo neizbežnim?

Tri su se stvari dogodile koje su pomogle da jugo uzleti. Mislim da većina Jugoslovena ne zna tu priču, pa ni većina Amerikanaca.

Prvo, sredinom 80-ih, američki i japanski proizvođači su potpuno zapustili kategoriju jeftinih automobila. Najjeftiniji auto tada u Americi stajao je 5.000 (tadašnjih) dolara, a prosečan mali auto 9.000. Razlog je što su se Japanci, prinuđeni da ograniče svoj izvoz u Ameriku na samo 1,9 miliona vozila, odlučili za profitabilniji gornji segment tržišta. Dakle postojala je praznina koju je popunio baš jugo.

Drugi faktor je bila sama Jugoslavija – nesvrstana komunistička zemlja koju je Amerika želela da podrži. Davala joj je prvo veoma povoljne kredite, vojnu opremu, stipendije studentima, izgradila je nuklearnu centralu u Sloveniji, pa čak je i Zimska olimpijada Sarajevu bila neka vrsta pomoći. Podržavali smo Jugoslaviju na svaki način, pogotovo što je tokom 80-ih njena ekonomija bila u krizi.

Zbog toga je i jugo dobio podršku – ne novčanu, nije u te svrhe utrošen nijedan dolar američkih poreskih obveznika – ali je naš ambasador u Beogradu vozio žuti jugo sa američkom zastavicom na njemu. Ima li veće izjave podrške od toga?

I treći je Malkolm Briklin – izvoza juga u Ameriku ne bi bilo bez njega. To je bila još jedna u seriji njegovih poslovnih avantura koje su se sve neslavno završile. Sva tri faktora su dakle učinila da se auto iz jedne komunističke zemlje nađe u Reganovoj Americi.

Da li je kolaps bio neizbežan?

Uveren sam da jeste. Automobil u Americi nije samo prevozno sredstvo, to je i statusni simbol koji je, zbog lakih kredita, uvek bio i ostao pristupačan. Auto ovde govori o tome ko ste. Jugo, iako su Amerikanci kupili 150.000 primeraka, nije mogao na duže staze da se uklopi u ovaj koncept. Imao je, sem toga, zastarelu tehnologiju: motor iz 60-ih, dizajn iz 70-ih, a u Ameriku je stigao 1985. Bio je u zaostatku bar 15 godina. Amerikanci pak žele najnovije. A onda se pokazao da je bio jeftin u svakom pogledu, a pre svega po kvalitetu.

Da li je jugo zaista najgori auto u istoriji?

Ne, svakako ne. Ali Amerikanci zaista misle da je tako i to pokazuju u svakoj prilici: u raznim anketama, kad se o kvalitetu automobila razgovara u radio i televizijskim emisijama, u auto-magazinima. U našoj mitologiji i kulturom leksikonu, to jeste najgori auto u istoriji, pa je ovakav naslov bio neizbežan.

Stiže novi jugo

Stiže novi jugo – mali auto iz Indije, tata-nano. Pravi se po istom principu kao nekad jugo: zastarela tehnologija, jeftina radna snaga, najjeftiniji na tržištu (biće 2.000 dolara jeftiniji od sadašnjeg automobila s najnižom cenom). Završiće isto kao i jugo.

Moć juga

Svakako da jesam. Ja nisam poznat, knjigu je izdao mali izdavač koji dosad ništa nije uložio u marketing, ali se o knjizi mnogo govori i piše. To pokazuje da slava juga još traje – Amerikanci, rekao bih, vole da mrze ’jugo’ i dve decenije pošto je prestao da dolazi ovde.