OTVORENOST ZA ŽIVOTNE PROMENE
Stalne promene, koje se neprekidno dešavaju, često prete da ugroze sistem vrednosti koji smo godinama negovali, da nas odvedu na put razočaranja i bola. Vreme u kome živimo nas definiše, zahteva od nas da mu se prilagodimo. Kako to postići, a da pritom ne ugrozimo sopstveni integritet, objašnjava naš saradnik Desimir Ivanović – trener za ljudske resurse i učitelj kliringa.
Punih petnaest godina, povremeno sam odlazio i radio individualne sesije i grupne treninge iz kliringa u Minhen, u njihov poznati psihoterapijski centar ,,Lavirint“. Jedne godine zadesio sam se tamo u septembru, u vreme kada se održava Oktobarfest, jedan od najpoznatijih i verovatno najvećih evropskih vašara, koji traje dve nedelje. Tokom perioda vašara prisutan je veći broj ljudi u čitavom gradu. Gužve, šarenilo, kamp prikolice u okolini i lako uočljiva promena opšte atmosfere može se zapaziti u celom gradu kao i okolini. Sve me je to neodoljivo podsećalo na negotinski vašar, koji se održava u isto vreme, traje upola kraće i izuzev toga što su ringišpili manji i nema toliko moderne zabavne skalamerije, sve ostalo je gotovo identično. Vašarsku sličnost, koja verovatno postoji vekovima unazad, doživeo sam kao najbolji dokaz naše evropske pripadnosti. Osim većih ringišpila, šireg izbora drugih mašina za zabavu, lako je uočljiv broj i veličina kafanskih šatora.
Naime, Minhen sa okolinom ima dvadesetak fabrika piva, svaka od njih, koristi ovu priliku za dodatnu zaradu i reklamu. Šatori su za naše pojmove ogromni, sa nekoliko nivoa i mogu da prime po više stotina, pa i hiljada gostiju, u sredini se nalazi prostor za muziku, čije pesme glasno prate gosti i pri tom nazdravljaju litarskim kriglama. Konobarice su u narodnim nošnjama i međusobno se takmiče po tome koliko krigli piva mogu da donesu veselim gostima, držeći ih u rukama i naslanjajući krigle na svoja isturena i naglašena prsa. U blizini su uvek spremna ručna kolica za prvu pomoć, kojima dva bolničara i policajac odvoze onesvešćene goste. Pitao sam nemačkog kolegu, s kojim sam došao na vašar, o čemu govore te pesme, koje izazivaju takvo veselje i razdraganost kod publike. Odgovorio mi je da pesme govore o nekadašnjim prohujalim vremenima, o rodnom selu, zelenoj livadi, rečici, stadu ovaca, o konjima, porodičnoj idili, o velikim ljubavima i slično. O onome čega više nemaju, ali što postoji i još aktivno živi, kao ideali u ljudskim mislima.
Od očekivanja do jasno definisanih ciljeva
Svako od nas u svojoj glavi i srcu gaji neku vrstu idealizma, želje, nadu i očekivanja o nečemu što će nas do kraja ispuniti osećajem mira, zadovoljstva i sreće, što će kao takvo dugo i postojano trajati. Često je to u vezi sa zanimanjem, poslom, partnerom, životnim prostorom i sredinom, sopstvenim zdravljem, izgledom i slično. Vidljivo i lako prepoznatljivo i na širem društvenom planu, idealizam po pitanju funkcionisanja porodice, firme i čitavog društva. Očekivanje da sve bude savršeno i nemirenje s tekućim stanjem stvari. Naravno da u tome nema ničeg lošeg, ako je to u praksi i svakodnevnom životu praćeno istrajnim, individualnim i grupnim aktivnostima, na poboljšanju tekućeg stanja stvari, što bi podrazumevalo postojanje određenih ciljeva, strategije, kao i istrajnost i fleksibilnost na putu njihovog ostvarivanja. Na prvom mestu znači da ciljevi moraju da ispunjavaju određene kriterijume, trebalo bi da budu jasno definisani, merljivi, ostvarljivi, dostižni i vremenski određeni. Ciljevi bi trebalo da motivišu čoveka da ih ostvaruje, kao i da stalno radi na razvoju i unapređenju svojih ličnih sposobnosti, koje su neophodne da bi izlazio na kraj s problemima i preprekama, koje će se neizostavno pojaviti na putu njihovog ostvarivanja.
Takođe, trebalo bi da pokrivaju različite domene čovekovog života, kako bi se pojedinac uspešno ostvarivao u svim svojim segmentima, umesto da budu fokusirani samo na pojedine aspekte života kao što su karijera, novac. U praktičnom radu s ljudima, kada je u pitanju primena kliringa i koučinga u sesijama, najčešće nailazimo na situacije kada su ciljevi nejasno definisani, po pravilu nerealni i neostvarivi, kao neka vrsta idealizma, poput onog u pomenutim pesmama. Neki od pojedinačnih ciljeva do te mere preokupiraju čovekovu pažnju, vreme a ponekad i novac, tako da on ili ona ne stižu da se u dovoljnoj meri bave ostalim aspektima svog života, to se onda pretvara u neku vrstu fanatizma. Na primer, posle razvoda, žena ulazi u sudski spor sa suprugom o deobi imovine, duboko verujući u ideale pravde. Sudski spor se otegao na punih devet godina, predstavlja značajan novčani izdatak, još više je poremetio i onako oštećen odnos s bivšim suprugom i već odraslom zajedničkom decom. Na kraju, iscrpljena i obeshrabljena, želi da prekine sudski proces, ali bivši suprug zahteva da se isplate svi troškovi suda, raznih veštaka, njegovog advokata i drugo u devetogodišnjem periodu. Iznos višestruko premašuje godišnji iznos njene penzije. I šta sada da radi? Sve te godine je duboko verovala da pravda mora konačno da pobedi. Taj sudski proces bio je njena glavna preokupacija, svih tih godina nije stizala da se bavi ničim drugim. Sanjala je o tome da dobije svoj deo kuće i velikog placa, koji će onda podeliti s decom i unucima, i onda će svi ponovo živeti tako zajedno, međusobno se pomagati, voleti.
Kako prihvatiti promene
Na jednom velikom pariskom skupu psihoterapeuta, na kome sam imao prilike da učestvujem, kao počasni gost i neko ko će održati uvodno predavanje, bio je pozvan stariji kolega, ugledni univerzitetski profesor, koje je tada već bio u devetoj deceniji života. Potpuno slep, odavno već nije aktivno radio. Meni se njegovo predavanje i ono što je tada rekao duboko urezalo u pamćenje, pomoglo mi je da mnoga dešavanja i probleme, prvo kod samog sebe, a onda i kod svojih klijenata, jasnije prepoznam i razumem. Svet u kome danas živimo je vreme permanentnih konflikata. Srećemo ih svakodnevno u svim aspektima sopstvenog života. Stalno su prisutni u nama samima. Po pravilu, nema trajnih i stalnih rešenja. U našim odnosima s drugima, međusobni konflikti često se mogu pretvoriti u svađe, u kojima se troši životna energija i narušavaju odnosi, koji su možda prethodno godinama građeni. Svakog dana iznova smo izloženi novom stresu i neophodnostima da donosimo nove odluke, a možda ćemo već sutra, neke od tih današnjih odluka morati da preinačimo. Mi živimo u vremenu koje je tada ovaj ugledni profesor nazvao konfliktni konstruktivizam. Biti uspešan danas, biti heroina ili heroj podrazumeva stalno suočavanje sa stvarnošću i aktivan život u realnosti. Umesto idealizma, koji redovno prati određena krutost i fanatizam, potrebno je da negujemo fleksibilnost i kreativnost, spremnost za traženje novih rešenja, za sitna i mala svakodnevna poboljšanja. Unaprediti sebe za stalnu otvorenost prema promenama, kao što kaže jedna izreka u modernoj teoriji menadžmenta: Moramo početi da volimo promene, isto onako kako smo ih nekada mrzeli.
Da li to sada znači da treba da se sasvim podredimo toj surovoj realnosti, da postanemo do kraja pragmatični i praktični, i da sasvim odustanemo od svojih ideala i snova, na koje nas asociraju pesme s minhenskog Oktobarfesta? Ne, svakako! No, ne treba čekati tamo neko buduće vreme, nadati se nekome ili nečemu, samo sanjariti, oklevati i odlagati. Treba živeti u sadašnjosti i disati punim plućima. Umesto biti rastrzan na više strana, te tako konfuzan, obesnažen i permanentno umoran, treba ponovo povratiti snagu i moć u sopstvene grudi. Umesto da čekamo neko novo i drugo bolje vreme, kada ćemo moći da u punoj meri ostvarujemo neku svoju želju ili fantaziju, treba za nju da pronađemo vremena i prostora već u današnjem danu, u meri i opsegu koji je trenutno moguć. Ukratko, potrebno je da očuvamo u sebi duh igre, lakoću življenja i sopstvenu autonomiju, kako bismo mogli da se osećamo slobodnim, iznutra i spolja. U toj i takvoj razigranosti treba da imamo u vidu i ličnu odgovornost, kao i izgrađeni sopstveni sistem etičkih principa. Na takav način možemo da u svakoj situaciji, slično šahovskoj partiji, povlačimo najbolje poteze i da budemo marljivi i istrajni graditelji jednog stabilnog i bogatog, ličnog, porodičnog i društvenog života.
