INTERVJU MELISE BIN “POLITICI“
Kongresmenka igra moravac
Pomoći da se shvati koliko je Srbija važna za američke interese. – Uticala na predsednika Buša da se ne ide na brza rešenja za Kosovo. – Tamburica na zidu kancelarije. – Kako je otvoren vrtić na Kapitol Hilu
Nije baš čest slučaj da član američkog Kongresa znalački zaigra “čačak“ ili “moravac“, još je neverovatnije da zna da čita ćirilicu, ili još bolje – da bez greške zasvira na svojoj tamburici. I uz sve to da o sebi govori kao o Srpkinji i Amerikanki, i to baš tim redosledom.
Sve to sjedinila je u svojoj ličnosti Melisa Bin, nekada Milica Luburić, članica američkog Kongresa iz Ilinoisa, šarmantna dama u najboljim 40-tim, nagoveštavajući već u svom prvom mandatu na Kapitol Hilu da njena pobeda nad republikanskim doajenom Filom Krejnom, koji je na toj poziciji sedeo punih 36 godina, nije nikakva slučajnost. Kao kandidat prosečnih Amerikanaca i ovdašnje srednje klase, a ne krupnog kapitala, ćerka Hercegovca Vidaka iz sela Belica i unuka Anđe Luburić očekuje da se i u predstojećem reizboru, nakon dve godine, potvrdi njena rešenost da ne gubi dodir sa svojim građanima, zbog čega i ne živi u Vašingtonu.
I birači u Gračanici
Posebno u srpskoj zajednici u Americi gde je doživljavaju kao svoju, što u njenom slučaju i nije teško budući da svoje poreklo nikada nije krila. A njeni najbliži ostavili su iza sebe Crkvu svetog preobraženja u blizini čikaškog aerodroma O’Hara, u kojoj je i ona odrastala. Danas odlazi u Novu Gračanicu i manastir Libertvil, koji nisu u njenoj izbornoj jedinici. Zajedno sa njom tamo je sve više i njenih birača.
– Moje srpsko obrazovanje i to što su me odgojili kao Srpkinju umnogome je uticalo da budem to što sam danas. Kada ovde odlazite u srpsku crkvu onda to nije samo vera. Tu je kultura, muzika, igra i to smatram značajnim delom svoga života – kaže u razgovoru za “Politiku“, tokom svog učešća na završnoj svečanosti 16. Konvencije Kongresa srpskog ujedinjenja i Drugog sajma srpske privrede ovde u čikagu.
Na zakazani razgovor gospođa Bin, rođena u čikagu i odrasla na Park Ridžu, pojavila se desetak minuta ranije, u pratnji diskretnog momka iz obezbeđenja. Odmah je nastojala da uspostavi neuporedivo prisniji kontakt od onog kojim bi vas počastili prosečni Amerikanci. Majka dve kćerke, Viktorije i Mišel, najvrednijih rezultata njenog 22-godišnjeg braka sa suprugom Alanom odmah prihvata razgovor o tamburici koju i danas zasvira.
– Baš mi je nedavno pukla žica, ali to ne može da se kupi bilo gde, već samo u posebnim prodavnicama. Imam tamburicu i u svojoj kancelariji u Vašingtonu, visi na zidu. Možda bih nekada trebalo da je skinem sa zida, zasviram i malo se opustim.
U svom prvom mandatu nastojala je da maksimalno iskoristi mogućnost da se nametne, ne bi li kasnije mogla da bude efikasnija i kao glasnogovornik mnogobrojne srpske zajednice u Americi. Ostala je upamćena kao jedna od onih među 13 odsto žena u Kongresu koja se uspešno fokusirala na pitanja porodice, roditelja, majke… Zajedno sa još dve koleginice, dovela je decu u Vašington, nateravši vrlo brzo vlasti da se za njih u Kongresu otvori – vrtić. Kao dugogodišnji predsednik konsultantske kompanije u oblasti finansija i malog biznisa, nastavila je time da se bavi i u Kongresu, dobivši odgovornu ulogu u rešavanju globalnih nacionalnih finansija.
– To što sam srpskog porekla uticalo je da se zainteresujem za mnoge stvari iz oblasti međunarodne politike i odnosa koji su vezani za Srbiju i Ameriku, pa sam tako upoznala i predsednika Tadića. Želela bih da stavim na dnevni red mnoge srpske stvari. Cilj mi je da u svim tim pokušajima u Kongresu donesem jednu srpsku perspektivu, da dam neki srpski pogled. Nadam se da ću biti ponovo izabrana i ući među glavne kongresmene u srpskom kružooku.
Vrlo rano suočila se sa velikim individualizmom svojih sunarodnika kao ogromnom preprekom za bilo kakav jedinstven rad, čega je posebno postala svesna na svom sadašnjem mestu u Kongresu.
Ne pobeđuju uvek moćni
– I moj otac je bio veoma žestok individualista, ali u biznisu. Tako je to sa većinom naših ljudi. Zato bi morali da se ujedinimo. Danas postoji velika želja da se napravi jedan tim, da se zajeednički radi na stvarima koje se tiču Srbije, naročito kada je reč o Kosovu. Teško dolazimo do jedinstvenog glasa, ali to nije karakteristično samo za Srbe. Reč je o izazovu sa kojim se suočavaju i druge nacije, ljudi su svuda isti.
Na pitanje o ulozi srpske dijaspore i Kongresa srpskog ujedinjenja, na čiju je Konvenciju stigla, naša sagovornica značajno klima glavom, izražavajući zadovoljstvo što je i ona jedan od kanala preko koga naši ljudi mogu da šalju svoje poruke na važna mesta.
– Pitanje Kosova je zaista veliki izazov, ne samo za Srbiju. Uticala sam na predsednika da se ne ide brzo na rešenja, već sporije. I ne pre nego što Albanci ne ispune standarde da se prestane sa verskim progonima pravoslavnih hrišćana. Ne znam kako će se to završiti, ali verujem da neće pobediti samo oni koji su moćni. Naš rad mora da bude neumoran i da nastavimo da utičemo na konačan ishod. Vrlo je važno da pokažemo da imamo dobru ekonomiju u Srbiji, da imamo dobre odnose sa SAD kao država Srbija, da razvijemo te odnose, jer ćemo tako pomoći da se shvati koliko je Srbija veoma važna za američke interese.
Koliko su realni dometi takvog angažmana?
– Mediji su bili vrlo nenaklonjeni nama, to je teško promeniti, ali dijalog pomaže, učiti ljude, davati informacije. Pokušavam to da radim kao Srpkinja i Amerikanka. U ovom trenutku ne znam mogu li više da učinim.
Na kraju razgovora obećala je da će odmah posle izbora doći u Srbiju u kojoj nije nikada bila, a za koju se zajedno sa svojom porodicom u nekoliko navrata spremala. Zažalila je i zbog svog preskromnog znanja srpskog jezika:
– Išla sam nedeljom u srpsku školu, malo sam naučila, dok sam u srednjoj učila ruski. Naučila sam ćirilicu, znam da pročitam “Srbobran“, ali ne razumem šta to znači.
