Za analizu i ocenu partijsko – političke scene Srbije sasvim aktuelno zvuče reči Rejmona Arona:“Onaj ko ne vidi aspekt „borbe za vlast“ naivan je, onaj koji ne vidi ništa drugo osim aspekta „borbe za vlast“ lažni je realista“.
1. Stare navike su loša osnova za demokratiju.
Demokratija je meri načinom izbora i načinom vladanja, pravilom većine i pravima manjine. Konkurentska borba za vlast i međupartijska kompeticija poprima oblike ili/ili konflikta, odnosno, igranje na „sve ili ništa“. Ne treba podsećati na staru mudrost po kojoj na „sve ili ništa“ igraju samo oni koji ne znaju šta je „ništa“ i, mogli bismo dodati – koji ne misle na sve, već samo na sebe. Sukob i kompeticija u modernim društvima smatraju se normalnim. Važno je da se odvijaju u legalnim okvirima, da imaju takmičarsku formu, da nude alternativu, da ih krasi razmena argumenata („snaga argumenta, a ne argument snage“). Vrlo je važno da je sukob produktivan. U Srbiji se radi o neproduktivnim i neprimerenim sukobima i konfliktima. Kao da su dozvoljena sva sredstva i kao da je sve predmet međupartijske kompeticije.
Nova vlast “ DOS, je ujedinjen na dva principa: 1. Smena režima (pobeda Miloševića na izborima) i 2. Građanski princip (reintegracija manjina). To je uspešno obavljeno. Sve nakon toga: podela plena, borba za apsolutnu vlast,…nije išlo u pravcu kako su to birači želeli. Bilans političkih promena najneposrednije zavisi od kapaciteta političkog pregovaranja i dogovaranja, kao i od mogućnosti postizanja kompromisa tzv. „normativnog slaganja“. Osnovna pretpostavka za to je određivanje pravila igre i njihovo poštovanje podvedeno pod „proceduralni konsenzus“. Po Sartoriju, saglasnost o suštinskim vrednostima pomaže stabilnosti demokratije. Uspeh u ovim prethodnim dogovorima može garantovati legitimnost na duži rok. Neozbiljnost glavnih političkih aktera po ovom pitanju, potseća nas na jedan Šumpeterov stav da „nije tačno da u demokratiji narod ima onu vrstu i kvalitet vlasti koju želi ili zaslužuje“. Možda bi se moglo zaključiti da su odluke građana po svom ishodu zrelije od odluka političara.
Izgleda da je problem svake vlasti kod nas u njenom pogrešnom poimanju. Umesto osnovnih principa podele (deljenja) vlasti, ograničavanja i smenljivosti, kao da svi na vlasti teže da je učine apsolutnom, nedeljivom i nesmenljivom. I to, nedeljivom ni u horizontalnom smislu (zakonodavna izvršna i sudska), ni u vertikalnom smislu (regionalizacija, decentralizacija), ni među koalicionim partnerima, To su slabi šavovi DOS-a od početka. Kao suprotan proces u odnosu na vodeće partije, manje partije, članice maksimalno koriste svoj („black mail“) ucenjivačko-koalicioni potencial i kod svakog značajnijeg glasanja zahtevaju neku protiv uslugu. Velike partije vuku male a male partije ucenjuju velike.
2. Pozicioniranje po programskoj osnovi i skali levica-desnica je dosta konfuzno.
Evo nekih ideoloških nedoumica:
* Partije levice glasaju za otpuštanje radnika;
* Partije levice podržavaju desničarskog predsedničkog kandidata;
* Partija centra ulazi u socijalističku internacionalu;
* Konzervativna partija (umerena desnica) podržava sindikate i pravi sporazume sa njima;
* Liberalni predsednički kandidat i predsednik novoosnovane partije obećava „posao za sve“;
* Uz to, političari pozivaju u crkvu, vladike na izbore a svi idu na prijem kod kralja (Gordana Suša).
3. Partijsko “ politička scena je puna apsurda i paradoksa.
* Fiziologija i anatomija parlamenta se menja i bez izbora (Skupština Srbije po Ustavu ima 250 poslanika a ne zna se koliko je verifikovanih mandata);
* U Skupštini kao da postoji berza poslaničkih mandata, što je predmet nekih sudskih sporova;
* Najoštrije kritikeVladi dolaze iz reda partija koje su je izabrale;
* Na Kosovu i Metohiji glavne partije deluju ali ne i njihovi lideri; (DS, kao vladajuća partija, ima nesrazmerno slab pokrajinski odbor a DSS bojkotuje izbore na koje poziva njihov predsednik);
* Umesto ukrupnjavanja, nastavlja se fragmentacija i proliferacija partija (PDS-NDA, SD – SD (Orlić), SDU i SD, ujedinjenje pa razlaz (SDP); Izlazak Labusa iz DS i prerastanje G17 plus u partiju;
* Civilno društvo je bilo „potisnuto“ a sada kao da je „pritisnuto“ (kao da je kompletan posao obavljen, ne postoji želja za saradnjom sa njim, niti se usvajaju predlozi zakona iz civilnog sektora);
* Partije koje nikada nisu samostalno izlazile na izbore i odmerile svoje utemeljenje u biračkom telu (kojima je „cenzus“ noćna mora), imaju potpredsednike vlade i(li) ministre, i još ucenjuju kod svakog važnijeg glasanja;
* DS drži vlast a GSS ima predsednika Supštine Srbije, v.d. Predsednika Srbije, ministra inostranih poslova, ministra prosvete, gradonačelnika Beograda, predsednika U.O. Telekoma,…
* G17 Plus ima opozicioni nastup i mesto guvernera, ministra zdravlja i valjda ministra finansija;
* Opozicione partije pomažu, ne samo namicanje kvoruma, već i usvajanje budžeta i završnog računa (dakle, ona pitanja na kojima pada vlada);
* Iste partije su na lokalnom nivou u koaliciji, na republičkom nisu i na saveznom prividno jesu;
* Potpredsednik Vlade podržava predsedničkog kandidata koji „objavljuje rat Vladi“;
* Reformske poruke se šalju sa Pink “ televizije;
* Od generala, jedan izjavljuje da smo pobedili NATO, drugi, da ćemo tamo biti primljeni;
* Od bivših načelnika Generalštaba (generala), jedan (predsednik jedne partije) je optužen za špijunažu, drugi (predsednički kandidat) je u pritvoru pod optužbom da je dao vojni hilikopter u slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića;
* Vladini potpredsednici reašavaju dilemu ko je bio na kontramitingu a ko u Šilerovoj;
* Savet za radiodifuziju i pre nego što je konstituisan unosi kofuziju;
* Dva lidera relevantnih partija su ubijena, dva su u Haškom zatvoru, jedan u bekstvu, počasni predsednik jedne partije je u pritvoru, a nad nekima su se nadvile haške optužnice;
* Od glavnih lidera DOS-a, jedan je otišao u istoriju ili u legendu a jedan sa funkcije;
* Strani političari (Solana, Montgomeri) imaju (naj)veću „ubeđivačku moć“;
To je stanje za koje se kaže da imamo državu bez granica, državnike bez države, republikance bez republike, monarhiste bez monarhije, demokrate bez demokratije, socijaldemokrate bez države blagostanja i liberale bez slobode.
4. Dug je put od partijske do pravne države.
DOS je nakon „smene režima“ ispunio svoju svrhu i iscrpeo potencijale mobilisanja i agregiranja različitih političkih uverenja. Kako nije izgradio sopstvenu programsku, organizacionu, socijalnu i političku infrastrukturu, sledi mu proces frakcionisanja i raspadanja. Ta sudbina, po obavljenom poslu, zadesila je „Solidarnost“ u Poljskoj, „Demos “ u Sloveniji i „Građanski forum“ u čehoslovačkoj.
Ostala je inercija iz jednog, bar formalno beskonfliktnog društva, u kojem je vrednosni sistem bio takav da je kompromis imao isključivo negativnu konotaciju, kada su „beskompromisni“ bili na dobrom glasu. Danas, biti beskompromisan nije daleko od „biti isključiv“ i rigidan. To je logika koja poznaje svoje i pogrešno mišljenje. Ta stara paradigma svedena je na relaciju prijatelj “ neprijatelj, kao poznati totalitarni obrazac. Ova logika je sada prisutna na nov način. Ne više, „ko nije sa nama “ taj je protiv nas“, već, „ko nije za nas “ taj je protiv nas“. Društvu se nameće polarizacija na „za“ i „protiv“, dakle, crno “ beli pristup. Na primer: „Mi smo za reforme, vi niste“; „Mi smo za vladavinu prava (pravnu državu), vi niste“; „Mi smo za Evropu, vi niste“; „Mi smo Srbi, vi niste“, iako je u Srbiji svako drugi neko treći. A Hulio Kartesar kaže: „Između za i protiv, koliko je možda“.
Na primer, ko je odgovoran kada najviše zakonodavno telo nije radilo pet meseci? Opstrukcija rada parlamenta neminovno vodi arbitrernoj moći egzekutive. Ako se uspori ili onemoguće donošenje zakona, posegne se za vladivinom uredbi ili vladavinom uredbama.
Kako to da iz nekoliko pokušaja ne možemo da izaberemo predsednika republike? Problemi sa neizborom predsednika idu na ruku ideji da se predsednik bira u parlamentu.
Ko je odgovoran što petnćst meseci nismo imali ambasadora u SAD? Značaj ovog šefa misije za međunarodnu poziciju zemlje ne treba posebno naglašavati. Kao da za interese naše zemlje u SAD“u treba više da se bori njihov ambasador u Beogradu nego naš u Vašingtonu! Spoljna politika ne sme biti žrtva unutrašnjih političkih borbi u jednoj zemlji. U pozadini ovog problema, takođe se kriju stranačka nadmetanja.
Kako su kod nas lideri DOS-a u Vladi, oni neposredno ili preko svojih ekspozirura u Skupštini, u vidu šefova poslaničkih klubova (od jednog sada ih ima 11), realizuju zakonodavne aktivnosti, manje-više, na način kako to Vlada pripremi. Parlament je po malo marginalizovan i možda manipulisan. To se ogleda kroz seljenje mandata; brzo izglasavanje zakona; dugo čekanje nekih sistemskih zakona (o univerzitetu, javnom informisanju, NVO); nevidljivi rad skupštinskih odbora i sl.
Glavno sedište i središte političke moći je „Politbiro“ DOS-a i „Kolegijum Vlade“.
5. U Srbiji je posle 12 godina „demokratije“ ista dilema; „Ustav pa izbori“ ili „Izbori pa Ustav“.
U Srbiji partijsko-politički sistem nije iskristalisan i jasno profilisan. Na sceni je ekstremni stranački pluralizam sa izrazito fragmentiranim parlamentom – 22 stranke i 14 poslaničkih klubova. Na profilisanje partijskog sistema, sasvim sigurno će uticati nekoliko turnusa izbora.
U stabilizaciji i konsolidaciji partijskog sistema možemo očekivati umereni pluralizam, koji u Sartorijevom određenju podrazumeva više od dve a manje od 5 relevantnih partija u parlamentu. Tačnije, realno je očekivati sastav umereno fragmentiranog parlamenta sa više od 3 a manje od 10 stranaka, imajući, pre svega, u vidu, (uz relevantne stranke), očekivanu zastupljenost stranaka etničkih zajednica (Mađara, Bošnjaka i Albanaca).
Izbori obavljaju „filtracijsku“ i destilirajuću ulogu za političke partije. Međutim, „elektoralistička “ politika je istovremeno i marketinška (laskanje, podilaženje i udvaranje biračima). U svakom slučaju, izborni sistem, partijski sistem i politički sistem su u najneposrednijoj i tesnoj vezi. Bez stabilizacije izbornih pravila, nema stabilizacije partijskog sistema, bez stabilizacije partijskog sistema nema stabilnog političkog sistema, a bez svega toga teško je govoriti o konsolidaciji demokratskih institucija i demokratije. U Srbiji je ostvarena tek jedna relativno mirna smena vlasti. Bez „redovne“ mirne smene vlasti, teško možemo govoriti o demokratiji.
Proces donošenja novog ustava Srbije je, takođe, prožet partijskim trvenjima. Ustav predstavlja mnogo trajnije i dugoročnije vrednosti od partijske politike i od međupartijske kompeticije. Neka važna ustavna rešenja se čine spornim. To su na primer: prezidencijalizam ili parlamentarizam (način izbora predsednika); regionalizacija i decentralizacija (Vojvodina, pozicija Kosova), ali najspornija je procedura!
Faktori koji će odlučivati na donošenje novog Ustava su: odnos političkih snaga (u parlamentu, Vladi i van parlamenta); Međunarodni kontekst (Solana, Venecijanska komisija, evroatlanske integracije); Politička kultura i tradicija i „nešto malo“ građani.
Prvi izbori posle političkih promena u zemljama u tranziciji označavaju se kao „konstitucionalni izbori“ (M. Kasapović). U Srbiji su to bili republički parlamentarni izbori 23. decembra 2000. godine. Ta konstitucionalna šansa dvotrećinske većine DOS-a je, očigledno, propuštena.
Ralf Darendorf, kada je Srbija u pitanju, nije bio u pravu, smatrajući da je nakon promene režima rok za donošenje novog ustava – 6 meseci. Više se pokazalo tačnim upozorenje Brusa Akermana da je („Window of constitutional opportunity“) „prozor ustavnih mogućnosti“ otvoren samo kratko vreme posle promene režima, jednostavno zato što su neposredno nakon promene pobednici još uvek ujedinjeni snagom revolucionarnih principa (prema Vukašinu Pavloviću).
Obzirom na svu ozbiljnost konstituisanja demokratske Srbije, da se poslužimo jednim stavom Dejvida Helda, „potrebno je da javni život ne postane isključivo baruštinom međusobnog prepucavanja, te potpuno nedelotvoran u rešavanju hitnih problema zajednice“.
