Ruski mediji izveštavaju da je globalni imidž Rusije tokom poslednjih godinu dana osetno poboljšan. To pokazuju ispitivanja javnog mnenja koja su širom sveta na velikom uzorku sproveli BBC, GlobeScan i PIPA.
USPEH I SLAVA
Tako, 37% anketiranih smatra da je uticaj Rusije na globalna dešavanja – pozitivan, dok 35% misli da je – negativan! U roku od samo godinu dana, čak za trećinu se povećao broj onih koji pozitivno ocenjuju ulogu Ruske Federacije! Što se SAD tiče, one su približno na istom: 47% ispitanika smatra da je ta zemlja svetski „negativac“, dok je pozitivno ocenjuje 35% upitanih osoba.
Do najvećeg skoka „popularnosti“ Rusije došlo je u afričkim i arapskim zemljama! Pretpostavlja se da su oni narodi koji su frustrirani tzv. Novim svetskim poretkom – kako političkim tako i ekonomskim, obradovani usponom Rusije i ispoljavanjem njene moći na globalnom nivou. Naprosto, sama činjenica da SAD ne mogu da rade šta god hoće, sama činjenica da neko može da im se usprotivi – raduje one koji se osećaju potlačeno i uvređeno zbog ponašanja „Svetskog policajca“. čak kada te zemlje i narodi nemaju praktičnu korist od politi Rusije, ona im godi!
Druga stana medalje je što nemali broj ljudi širom sveta smatra da od novog odnosa snaga ima i praktičnu korist! Do sada nisu znali kada će iz nekog razloga znanog samo u Vašingtonu – njihova zemlja doći na red, kada će se na nju obrušiti bombarderi i rakete, ili će je pritisnuti ništa manje strašne sankcije. A ako takva sudbina i ne zadesi njih, živeli su u stalnom strahu da će se to desiti nekoj zemlji do koje im je stalo, prema kojoj osećaju solidarnost. Stoga je i, direktno ili indirektno, protivljenje Rusije stezanju vojnog obruča oko Irana, u mnogim muslimanskim zemljama doživljeno kao podrška njima samima! U Rusiji su njihovi narodi počeli da prepoznaju prijatelja!
KOSOVSKA PREKRETNICA
I gde je tu sada Kosovo? Zar rast popularnosti Rusije u islamskom svetu može da bude podstaknuta podrškom pravoslavnim Srbima? Zar popularnosti pogoduje protivljenje nezavisnosti Kosova – pokrajine sa muslimanskom većinom?
Stvari stoje ovako. U igrama moći, često se ne razmenjuju udarci među glavnim akterima. Njih dobijaju oni koji su njima bliski, ili za koje se smatra da su iz nekog razloga simbol bliskosti. Tako su engleski kolonizatori u 18-19. veku preduzimali represivne mere protiv indijskih manjih oblasnih gospodarima, protiv onih rođaka velikih maharadža koji su im bili „pri ruci“. Englezi su hteli da pred svima ponize ugledne maharadže. A paradoks je bio u tome što nesrećni manji oblasni gospodari često uopšte nisu bili saveznici velikih. Logika je prosta: pa svi znaju da su oni u rođačkim vezama, i bez obzira na njihove trenutne odnose, ne reagovanje maharadže – ljudi će smatrati kao odraz njegovog straha, slabosti ili nezainteresovani. A ko će da bude onda saveznik velikaša koji ne brani ni svoje rođene? Ko će da ga ceni?
Tako je bilo i sa SAD, Rusijom i nama. Ruska Federacija je predstavljala zemlju u rasulu u doba Borisa Jeljcina. Jedva je stajala na svojim nogama, kao i njen tadašnji pijani predsednik. Takva kakva je bila, nije mogla da pomogne ni sebi, ni Rusima u drugim bivšim sovjetskim republikama, a kamoli nama. Uz to, Slobodan Milošević je svojim – opravdanim ili ne – mešanjem u unutrašnje stvari Rusije, na strani protivnika tadašnje vlasti, nju revoltirao.
Došla je tako i ta kobna 1999. godina. Ognjena lavina je prekrila Srbiju. Kosovo i Metohija su u prikrivenoj formi okupirani. SAD nisu time želele da udare šamar u to vreme prijateljskoj vlasti u Moskvi – ali je ispalo da su joj raspalile žestoku šamarčinu. I to kako u očima ruske javnosti, tako i mnogih ljudi širom sveta.
Prvo, pokazalo se da SAD mogu da krše međunarodno pravo kako god hoće. A ne moraju ni da se prave da poštuju druge velike sile. Drugo, pokazalo se da je Rusija nespremna da protiv toga uradi bilo šta osim da se nevešto pretvara da nešto preduzima. čak i kada je u pitanju bila zemlja koju su mnogi doživljavali kao njenog „bliskog rođaka“.
Sada se situacija izmenila. Ne treba da govorimo o ekonomskom i vojnom usponu Rusije ili o preporodu njenog samopouzdanja. Za našu priču je bitno nešto drugo: da je Rusija svoju moć otvoreno demonstrirala na „velikoj sceni“! U vezi sa pitanjem Kosova i Metohije i nevernim Tomama je postalo jasno da se svet promenio!
* * *
SAD su i dalje najmoćnija sila sveta. I dalje beskrupulozno pokušavaju da rade šta hoće. Međutim, nailaze na otpor, i to realan. Taj otpor možda nije dovoljan da sasvim spreči nasilne i protivpravne postupke Amerike – ali ih koči, i pravi Vašingtonu prilične neprijatnosti. I već je to dovoljan da ubedi i ohrabri mnoge da ne pokleknu pod američkim pritiscima, i to ne samo u vezi sa našom južnom provincijom. Već da još u većoj meri budu istrajni kada, nedajbože, budu ugroženi i interesi tih zemalja.
Kosovo je postalo simbol otpora bezočnosti SAD, simbol novih međunarodnih odnosa. Oni su još u povoju, ali su mnoge zemlje ohrabrene da dignu glavu. Zato je i popularnost Rusije, kojoj se u svemu tome pripisuje ključna uloga, počela da raste u afričkim i islamskim državama! Zato mnoge zemlje i nisu priznale nezavisnost Kosova, iako bi van spomenutog konteksta, čisto na osnovu svojih simpatija, to verovatno učinile!
