Kosovo i Metohija Podsetnik za srpske pregovarače

Podsetnik za srpske pregovarače

Moć Kosova

Ka­da je 1912. na be­lom ko­nju pr­vi uja­hao u oslo­bo­đe­nu Pri­šti­nu, iz ko­je be­hu po­ti­snu­ti Tur­ci, ve­li­ki Mi­lan Ra­kić je ve­o­ma do­bro znao da se ti­me za­tva­ra gran­di­o­zni krug. Kao ka­da se lič­nost vra­ti u svo­ju bi­o­gra­fi­ju i ka­da se na­rod vra­ti u svo­ju isto­ri­ju. Ko­ra­ci­ma nje­go­vog bel­ca ko­ra­ča­la je Prav­da. Pravda na koju se čekalo četiri i po veka.

Kroz oči pe­sni­ka, di­plo­ma­te i voj­ni­ka na tu ze­mlju i taj grad gle­da­la su po­ko­le­nja stra­dal­ni­ka i ano­nim­nih ču­va­ra „zr­na iz ko­jeg će sve po­no­vo ni­ći“. Di­plo­ma­ta je i u tom po­tre­snom tre­nu ostva­re­nja sna mo­gao za­mi­sli­ti da će se u bu­duć­no­sti po­ja­vi­ti no­ve si­le ko­je će Sr­be pri­mo­ra­ti da pod bor­bom pri­vre­me­no ustuk­nu sa Ko­so­va. Ali te­ško da je di­plo­ma­ta, pe­snik i po­go­to­vu voj­nik mo­gao pri­hva­ti­ti po­mi­sao da će Sr­bi jed­nom bi­ti na­te­ra­ni da za sud­bi­nu sve­ti­nja igra­ju sa ba­ši­bo­zu­kom i ma­fi­jom jed­nu na­me­šte­nu utak­mi­cu, da uče­stvu­ju u gro­zni­ča­voj tr­ci na sob­nim bi­ci­kli­ma. Još te­že je mo­gao pri­hva­ti­ti da će, kad je o Ko­so­vu reč, pra­vo na hrabrost i uz­vi­še­nost bi­ti isme­ja­no i uki­nu­to, za­me­nje­no vred­no­sti­ma „čma­ra sve­ta“ i „ide­o­lo­gi­jom dro­ba“.

Ali, eto, bi­va, do­đu i ta­kva vre­me­na.

MA­MAC ZA FA­U­STE

Slo­bo­dan An­to­nić je po­sled­nji u du­gom ni­zu onih ko­ji su smi­re­no, bez pa­te­ti­ke, is­pi­sa­li tu va­žnu re­če­ni­cu: „Ko­so­vo za Sr­be ni­je stvar ra­ci­o­nal­no­sti, ono je stvar iden­ti­te­ta.“ Sop­stva. Du­še. Pre­go­va­ra­ti o Ko­so­vu zna­či cen­ka­ti se oko du­še. Fa­u­stov­ska si­tu­a­ci­ja, opa­sna za sva­kog ak­te­ra sa­svim kon­kre­tno i direktno. To je tač­ka gde pre­sta­je po­li­ti­ka, a po­či­nje sud­bi­na.

Mi­lo­še­vić je imao pljač­ka­šku hi­pe­rin­fla­ci­ju, pi­ra­mi­dal­ne ban­ke, po­dr­ža­vlje­nu ma­fi­ju, po­la mi­li­o­na de­mon­stra­na­ta pod pro­zo­rom i to­li­ko iz­be­gli­ca na gra­ni­ci, da­vao je sta­re srp­ske gra­do­ve i re­gi­o­ne kao ras­ka­la­šne na­poj­ni­ce u dej­ton­skoj krč­mi, iz­ru­čio je Kra­ji­nu i omo­gu­ćio Hr­va­tskoj naj­ve­ću si­mu­la­ci­ju po­be­de u isto­ri­ji ra­to­va­nja na ovim pro­sto­ri­ma. Ali je čvr­sto dr­žao kor­mi­lo i uži­vao, ne­moj­mo se la­ga­ti, ve­ćin­sku po­dr­šku. Pao je tek kad je na­pu­stio Ko­so­vo, ne shva­ta­ju­ći ni do da­nas da je nadasve ti­me nepovratno pre­su­dio sam se­bi i da se to ni­je mo­glo po­kri­ti stu­pid­nim fra­za­ma iz „Dnev­ni­ka 2“ RTS-a. Da je sve dru­go sa­ču­vao a na­pu­stio Ko­so­vo, isto bi pro­šao. To vi­še ni­je bi­la po­li­ti­ka ne­go lič­na sud­bi­na. To ni­je tak­tič­ko pi­ta­nje, ili do­set­ka mar­ke­tin­ških mr­da­li­ca, ne­go gra­ni­ca iz­me­đu bi­ti i ne bi­ti.

Vi­še mu se ni­je mo­glo do­go­di­ti ni­šta što ni­je za­slu­žio.

I ako ne­ko od nje­ga ipak na­pra­vi he­ro­ja i mu­če­ni­ka, bi­će to upra­vo oni ko­ji mu su­de što je uop­šte po­ku­šao, ma­kar i ka­ta­stro­fal­no po­gre­šno, da bra­ni Ko­so­vo.

Ne za­bo­ra­vi­mo ni ovo: Mi­lo­še­vić ni­je ni pr­vi ni po­sled­nji vi­so­ki srp­ski po­li­ti­čar ko­me je Ko­so­vo bi­lo stra­šno su­di­li­šte, ili im je zbog Ko­so­va pre­su­đe­no. Bi­lo je, vi­de­li smo, i vi­še „smrt­nih slu­ča­je­va“.

Oni na či­jim ime­ni­ma se da­nas za­u­sta­vi­la ku­gli­ca za vo­đe­nje pre­go­vo­ra mo­ra­ju, zbog Sr­bi­je i zbog se­be, bi­ti sve­sni ova­kvog me­ta­po­li­tič­kog zna­če­nja i mo­ći Ko­so­va. Ne­ka­da bi se re­klo: po­sve­ti­ti se ili pro­pa­sti. Mo­der­nom uhu bi to isto tre­ba­lo ka­za­ti druk­či­je, ali u oba slu­ča­ja kon­se­kven­ce su jasne i lič­ne.

NI­JE GO­TO­VO

Po­zi­ci­ja srp­skih pre­go­va­ra­ča je­ste te­ška, ali i či­sta. Sa­da, kad su naj­zad sa­bra­ni i ime­no­va­ni, sva­ko nor­ma­lan u ovoj ze­mlji du­žan je da im ba­rem ne od­ma­že. Od sad do okon­ča­nja „pre­go­vo­ra“, Sr­bi­ja mo­ra po­sta­ti ze­mlja u ko­joj su pa­ščad ve­za­na, a ka­me­nje raz­ve­za­no. Ni­ka­kav de­fe­ti­zam, ma­lo­du­šnost, „iro­nij­ski dis­kurs“ ili ide­al po­tro­šač­ke kor­pe ne sme­ju im bi­ti do­da­va­ni u bre­me.

Takav pristup Kosovu nije ni­ka­kva „mi­to­ma­ni­ja“ ni „gr­ca­nje u na­ci­o­nal­nom sen­ti­men­tu“, ka­ko se ru­ga­ju be­o­grad­sko-kumrovački svr­še­ni kur­si­sti ame­rič­kog na­ci­o­na­li­zma. To je pra­vo na ver­nost na­spram pod­ljud­skog prag­ma­ti­zma, pred­nost vi­si­ne nad de­blji­nom, sr­ca i gla­ve nad stra­žnji­com. To je ko­na­čan od­go­vor na pi­ta­nje: „Šta ti je va­žni­je – čast ili ži­vot?“

Onaj ko ka­že da Sr­bi­ja da­nas bi­ra iz­me­đu Evro­pe i Ko­so­va po­ku­ša­va da nas sla­že i da nam uki­ne ma ka­kav iz­bor. Onaj ko tvr­di da će „sve bi­ti za­vr­še­no i bez srp­skog pri­stan­ka“ ili je ne­zna­li­ca, ili va­ra­li­ca. Re­le­van­tan srp­ski pot­pis – ne Svi­la­no­vi­ćev ili Dra­ško­vi­ćev, na­rav­no – pred­sta­vlja je­di­nu pre­vod­ni­cu iz uža­snog da­le­ko­se­žnog na­si­lja nad Sr­bi­jom u ka­kav-ta­kav le­ga­li­zam. I ni­je ni­ka­kva taj­na šta će sve bi­ti či­nje­no da se ta­kav pot­pis iz­nu­di. Ali taj srp­ski pot­pis, uz strpljenje i kreativan pristup u okviru dopustivog, naj­moć­ni­je je pre­go­va­rač­ko oruž­je u srp­skim ru­ka­ma.

U kraj­njem slu­ča­ju, ni­ko u srp­skom ti­mu i u Sr­bi­ji ne sme za­bo­ra­vi­ti: Ko­so­vo mo­že bi­ti ote­to, mo­že bi­ti iz­gu­blje­no, ali ne sme bi­ti da­to. Ni­ka­da, ni pod ka­kvim uslo­vi­ma. Ko­so­vo ni­je pu­ka te­ri­to­ri­ja ko­ja mo­že bi­ti kom­pen­zo­va­na ne­čim dru­gim: nov­cem, sta­tu­som, dru­gom te­ri­to­ri­jom. Ote­to ili iz­gu­blje­no Ko­so­vo – to je uvek bi­lo pri­vre­me­no sta­nje. Da­to Ko­so­vo je traj­no, ne­iz­bri­si­vo pro­klet­stvo. Ru­ka ko­ja svo­jim pot­pi­som da­je Ko­so­vo je ru­ka ubi­ce Sr­bi­je. A pre­ma ta­kvi­ma ne­će ima­ti mi­lo­sti ni Bog ni rod. čak ni du­šma­ni.

EVROPA NACIJA