Prođe i famozni 10. decembar, Kosovo nije jednostrano proglasilo nezavisnost, a kada će, ne znamo. A koji moj i da proglašavaju kada su već toliko nezavisni da nezavisniji ne mogu biti. Ni Tajvan nije zvanično priznat (ko ga prizna, Kina mu odmah j… mater, znaju Makedonci, oni se zeznuli), pa postoji kao nezavisna država i te kako. Šta bi sa turskim delom Kipra? Zvanično nije država, ali ako se neki neobavešteni turista zaj… i pređe iz grčkog dela ostrva u turski, male su mu šanse da se vrati u Limasol ili Nikoziju. Bio sam u Palestini, zemlji koja ne postoji. Tamo je Vitlejem, crkva Hristovog rođenja. I gle čuda! čuvaju je palestinski vojnici. Nepostojeća država ima svoju vojsku?!
Kad ulazite u Španiju a idete u Barselonu, na ulaznoj tabli ne piše: Dobro došli u Španiju, već: Dobro došli u Kataloniju! Katalonija ima nezavisnost do otcepljenja, i ako na letovanju ili u Barseloni nosite Realov dres, imate sve šanse da dobijete batine.
Kakvu to nezavisnost traži Kosovo (Metohiju – srpsku reč, više niko i ne pominje)?
Negde 2001. putovao sam kući iz Ciriha. I na aerodromu, normalno, štand JAT-a. Blizu njega, slični po veličini, štandovi Erprištine i Kosovoerlajnsa. Ja fotografisao da ljudi ne misle da sam lažov i objavio u frankfurtskim „Vestima“, jer domaći mediji ne bi o tome zucnuli po cenu života i smrti.
Tih godina išao sam u Leposavić da sviram. Išao je, nešto pre toga, i pokojni đinđić, tada srpski premijer, ali ga na granici nisu pustili da uđe u taj deo Srbije. Tadašnji predsednik SRJ moj prijatelj Voja Koštunica čekao je na „granici“ oko četiri sata. „Riblja čorba“ je imala sreće. Mladi pukovnik Kfora Slovenac Erik gotivio je našu muziku, pa smo prošli ko kroz sir.
Možda bi trebalo da napomenem da je taj deo Srbije (Leposavić i okolina, sve do Mitrovice a Titos – j… ih Tito) veštački pripojen Kosovu odlukom komunjara krajem šezdesetih godina prošlog veka. U toj i takvoj Srbiji, u gradu Leposaviću, šef policije se zvao Urlih, kako mi reče, rodom iz okoline Štutgarta.
Možda Kosovo traži nezavisnost od Kfora.
Dolazio sam na Kosovo više puta, čak i kada političari Srbi zastupljeni u radu nepriznatih a postojećih kosovskih organa vlasti to nisu smeli da rade nego su leteli helikopterima iz Beograda u Prištinu. Na ulasku u Prištinu stajao je putokaz: Film siti, a pored njega ogroman bilbord na kome se reklamirao verovatno prvi film „nezavisnog“ Kosova: Epopeja UčK!
I tačno je. Ima na Kosovu i Metohiji delova gde od Srbije nema ni S.
Ipak, ima više razloga zbog kojih nikada neću prihvatiti nezavisnu državu Kosovo, niti podržati ono malo, pogano, a, nažalost, srpsko, koje tako nešto propagira.
Nastupao sam u srpskom selu Šilovu nadomak Gnjilana. Retko ko od estrade posećuje Kosovo, pa je interesovanje bilo ogromno. čak su se i Amerikanci zainteresovali zbog čega su se Srbi uzmuvali, pa su došli u Šilovo iz Bondstila da vide šta je razlog. Razgovarali smo i lepo sam im objasnio:– Maraja Keri u Bondstilu, ja u Šilovu – to vam je isti red veličina.
Mnogo volim da se zezam sa njima.
Pentrao sam se i na Šar-planinu, na Brezovicu, opština Štrpce. To vam je jedna srpska oaza (mrzim reč enklava), pet-šest kilometara široka i desetak kilometara dugačka. Bilo je vrlo zaj… doći dotle kroz celu, tada vrlo nemirnu, Šiptariju. Borna kola napred, mi u sredini sa kolima crnogorske registracije, i borna kola pozadi. Kroz Prištinu vojnici se popenju na kupole sa mitraljezima. Posebno neprijatno je bilo ići kroz klisuru pre uspona na Šaru. Kraj puta, na svakih 100 metara, stajao je vojnik Kfora sa oružjem uprtim u šumu.
Hotel u Brezovici bio je prepun, a nastup nije bio nastup već razmena emocija. Od okupatora, Bugari su svakako nešto razumeli, a prisutni crnci su više osećali emotivni naboj.
Kada se sve nekako završilo, popeo sam se iscrpljen u sobu da se presvučem. Došla je i jedna Francuskinja i tražila da još pevam. Objasnio sam joj da je nastup gotov.– Znate, ja sam ovde nekoliko godina – rekla je Francuskinja – i nikad nisam videla narod koji se smeje i plače istovremeno!
Nikad nećeš ni videti, pomislio sam, ni razumeti.
