Piter (Predrag) Dedić (65), Amerikanac srpskog porekla koji je više od dve decenije radio u DEA – agenciji za suzbijanje trgovine narkoticima (Drug Enforcement Administration) kaže za „Vesti“ da su krijumčarenje i distribucija droge na Balkanu i u zapadnoj Evropi u rukama turskih kriminalnih klanova i albanske narko-mafije na Kosovu. Uz kritiku diplomatije SAD, Dedić govori o svojoj karijeri i načinu na koji radi DEA.
Kako se švercu droge može danas stati na put, šta međunarodna zajednica mora da uradi?
– Ilegalna proizvodnja i distribucija droga je međunarodni problem i protiv njega se možemo boriti samo zajedničkom akcijom u svim zemljama, bez obzira na njihova politička uređenja i sisteme. Mi moramo da obezbedimo sredstva i specijalnu obuku za zemlje koje to nemaju, stvaramo i delimo tehnologiju i značajne informacije, sa ciljem da se konzumiranje droga smanji, ali ne samo ilegalnih opijata već i farmaceutskih lekova i supstanci koje su dostupne ili koje se švercuju. Moramo imati bolju saradnju i koordinaciju na međunarodnom nivou. Balkanski put droge je istorijski veoma važan za heroin namenjen evropskom tržištu. On se proizvodi u ilegalnim laboratorijama u Turskoj, od sirovog opijuma dobrog kvaliteta koji se gaji ilegalno u krajevima Avganistana i Pakistana pod kontrolom talibana.
LIčNA KARTA
Piter (Predrag) Dedić je rođen 1941. godine u Pančevu, a u Americi je od 1957. godine.
Sa bratom Nenadom i majkom Stanislavom je emigrirao u SAD jer je otac Velimir, bivši kapetan u Jugoslovenskoj vojsci, posle zarobljeništva u Austriji, 1950. takođe emigrirao u Ameriku, u čikaško predgrađe Sumit. Posle srednje škole završio je Fakultet za kriminalistiku na Univerzitetu države Mičigen, a od 1966. do 1972. godine je kao rezervista bio u američkoj armiji. Punih 28 godina bio je specijalni agent DEA i 12 godina radio u Iranu, Zapadnoj Nemačkoj i Austriji. Penzionisan je 1992. godine
Govori srpski, nemački, poznaje farsi (iranski) i italijanski jezik. član je brojnih profesionalnih policijskih organizacija i internacionalnih udruženja, a u svojoj dugogodišnjoj karijeri fizički je obezbeđivao i predsednike država, članove Kongresa i zaposlene američkih ambasada. Za dugogodišnji rad dobio je brojna priznanja.
Oženjen je i ima dva sina.
Na koji način droga stiže u zapadnu Evropu?
– Krijumčarenje i distribucija droge na Balkanu i u zapadnoj Evropi su u rukama turskih kriminalnih klanova i albanske narko-mafije na Kosovu. Prevoze je i distribuiraju uglavnom Albanci i njihove organizacije sa Kosova. NJihova dominacija u švercu droge, prostituciji, švercu oružja i pranju novca danas je velika opasnost, ne samo za policiju, već dovodi u pitanje i stabilnost društvenog i političkog sistema u Makedoniji i drugim balkanskim zemljama. Kao što je poznato, mnoge terorističke akcije pojedinih nacionalnih pokreta, kao na primer OVK na Kosovu i Sandanistas u Nikaragvi, finansirane su novcem stečenim ilegalnim prometom droge. Ta opasnost je izražena i u drugim vrstama kriminala – ubistva, razbojništva, korupcija, prostitucija, ilegalna trgovina oružjem. Skoro je nemoguće ući u albanske organizacije iz dva važna razloga – prvi je jezička barijera, a drugi su tradicionalne krvne veze. NJihove aktivnosti su striktno bazirane na porodičnim vezama i označene njihovim tradicionalnim običajima, pa odbijaju bilo koga sa strane. Oni praktično primenjuju fundamentalne karakteristike italijanske mafije, kao što su omerta (zakon ćutanja), mučenje i zastrašivanje žrtava, striktna kontrola teritorija i stroga hijerarhija. Posle NATO bombardovanja Srbije, kosovski Albanci, sa svojim porodičnim vezama u Turskoj i zapadnoj Evropi, još više su ojačali poslove distribucije heroina u zapadnoj Evropi. Uz Kforovu nesposobnost da kontroliše Kosovo, to područje gde se zakoni ne poštuju, gde nema etničke tolerancije niti poštovanja osnovnih ljudskih prava, albanske švercerske mafije nastavljaju svoje operacije, uz minimalne intervencije policijskih organa.
Gresi Amerike
Kakva je uloga Amerike u svemu ovome?
– Nažalost, SAD su indirektno doprinele ovakvom stanju, zahvaljujući pogrešnoj diplomatiji. Ambasador Ričard Holbruk, poznat kao veliki protivnik Srba, svojom arogancijom ili ličnom političkom ambicijom i stavom izdejstvovao je takozvani mirovni sporazum, nazivajući Srbe ubicama. Državni sekretar Medlin Olbrajt je podržavala Hašima Tačija, Agima čekua i Ramuša Haradinaja, lidere OVK, organizacije koju je šest meseci pre NATO bombardovanja Stejt department stavio na listu svetskih terorističkih organizacija. Voren Zimerman, bivši ambasador u Jugoslaviji, pomogao je stvaranje prve muslimanske države u Evropi. Kako su potvrdili tragični događaji 11. septembra 2001, mi nismo naučili ništa pre 15 godina, kada smo obučavali, naoružavali i snabdevali najopasnije elemente mudžahedina u Avganistanu – švercere oružja, droge i antiameričke teroriste.
Je li Vam, kao Amerikancu srpskog porekla, bilo teško da gradite karijeru?
– U početku je bilo teško, zbog jezika i kulturoloških razlika. Američki način života bio je totalno stran mom iskustvu odrastanja u Jugoslaviji. Drugi problem za mene i mog brata bio je naš otac, koji je praktično bio totalni stranac za nas. U nemačko zarobljeništvo odveden je mesec dana pre nego što smo mi rođeni, do 1957. godine ga nismo ni sreli i, kao rezultat svega, nikada s njim nismo imali bliske odnose. Zato smo se oslanjali na majku sa kojom smo delili nova iskustva života u Americi. Moje interesovanje za rad u policiji dolazi još sa studija, pa sam, čim sam diplomirao, dobio ponudu za poziciju specijalnog agenta u saveznoj policiji. U julu 1965. počeo sam u Birou za alkohol, duvan i oružje, radeći skoro ekskluzivno na slučajevima organizovanog kriminala u čikagu i San Francisku i bio blisko povezan sa američkim Ministarstvom za pravosuđe. Godine 1971. premešten sam u DEA, gde sam proveo više od dve decenije svoje policijske karijere.
Moćna služba
Kako biste opisali DEA misiju i šta su konkretno bili Vaši zadaci?
– U okviru američkog Ministarstva pravde nalaze se tri savezne policijske agencije – DEA, FBI i USMS (Američki Maršalov servis). Primarni zadatak DEA je da primenjuje zakone i pravnu regulativu za oblast narkotika – identifikaciju, hapšenje i suđenja velikim švercerima droge i organizacijama koje su uključene u šverc unutar Amerike i internacionalno. DEA ima 19 regionalnih biroa, 120 kancelarija u SAD i 60 u 41 zemlji sveta, oko 4.000 specijalnih agenata, 300 analitičara za informatiku i prikupljanje dokumenata, 30 pilota… Svaki biro ima u svom sastavu i vazdušno odeljenje, odnosno avione, helikoptere za osmatranje, tajno praćenje i specijalne operacije.
Kao specijalni agent bio sam zadužen za tajno praćenje i posmatranje kriminalaca, radio u tajnim operacijama infiltriranja u njihove krijumčarske organizacije, hapsio sam švercere droge, prikupljao i pripremao dokaze za suđenja – klasičan policijski posao.
Radili ste i u američkim ambasadama.
– Svi agenti DEA pri ambasadama i konzulatima imaju diplomatski imunitet. Ja sam kao specijalni agent u Teheranu, Bonu i Beču imao poziciju atašea za narkotike, sa posebnom odgovornošću supervizije i upravljanja svim DEA operacijama u tim zemljama, blisko sam sarađivao sa nacionalnim policijama. U isto vreme sam bio i specijalni savetnik ambasadorima za sva pitanja u vezi sa međunarodnom saradnjom, kooperacijom sa policijom i drugim ustanovama, bavio sam se istragom i hapšenjima američkih državljana koji su kršili zakon o opojnim drogama u tim zemljama, policijskom obukom strane policije…
Kako ste se snalazili kao diplomata?
Rad u diplomatskim predstavništvima, naravno, razlikovao se od rada u Americi jer u inostranstvu mi nemamo jurisdikciju, zakonsko ovlašćenje, nismo ovlašćeni da vršimo hapšenja, ne možemo da konfiskujemo drogu, formalno saslušavamo svedoke. Samim tim, naša glavna uloga na tim pozicijama je da obezbedimo pomoć zemljama u kojima su naše ambasade u smislu informacija i potrebnih obaveštenja, radimo zajedno s njima u tajnim istragama, obezbedimo sredstva za posebne operacije i tako dalje. Na primer, u jednom danu sam mogao da imam sastanak sa ministrom policije ili ambasadorom ujutro, a popodne sam radio na istragama sa policijom te zemlje.
Jugoslavija najbolji saradnik
Kakvo je Vaše iskustvo sa policijom bivše Jugoslavije, dok ste radili u Beču?
– Dok sam radio u Beču, imao sam veze sa policijom u Bugarskoj, Rumuniji, čehoslovačkoj, Mađarskoj i Istočnoj Nemačkoj. Ipak, najbolju saradnju smo imali sa policijom nekadašnje Jugoslavije i njihovu najveću podršku u radu na internacionalnim istragama operacija šverca droge. Veoma smo efikasno radili sa saveznim SUP-om dok je Ivo Trutin bio šef Savezne kriminalističke službe. Imali smo nekoliko važnih slučajeva međunarodne važnosti (balkanski put), na kojima smo radili sa Saveznom upravom carina i SSUP-om, posebno sa Vidom Popadićem i inspektorom Dragčetom Dimitrijevićem. Operativno smo radili i na nekoliko važnih međunarodnih istraga sa Gradskim SUP-om Beograda, da pomenem samo istrage protiv Dauta Kadrijevskog, Josefa Vakisa, Arijana Krliua, DŽevdeda Like, svi su bili veliki međunarodni šverceri droge.
Sa kim ste još sarađivali?
Nikola ćurčić, šef beogradske policije i Marko Nicović, šef odeljenja za narkotike, bili su ključni zvaničnici sa kojima sam odlično sarađivao. Zbog izuzetno dobre saradnje i velikog doprinosa jugoslovenske policije i Savezne uprave carina u suzbijanju ilegalnog prometa droge na teritoriji Balkana, na moju inicijativu i u saradnji sa našom ambasadom u Beogradu, Gradskom SUP-u Beograda Stejt department je obezbedio osam automobila „golf“ sa „Motorolinim“ komunikacionim sistemom i finansirao gospodina Nicovića da završi specijalni policijski kurs na Saveznoj akademiji za obuku specijalnih agenata i policijskih načelnika iz stranih država, kao priznanje za doprinos u međunarodnoj borbi protiv narkotika. Bio je to veliki korak, s obzirom na to da je američka administracija Jugoslaviju smatrala komunističkom zemljom i u početku odbijala moj zahtev za pružanje materijalne pomoći.
U okruženju neprijatelja
Koji je bio najkomplikovaniji slučaj na kome ste radili?
– U Americi svaki slučaj nosi ogroman rizik za potencijalno nasilje i oružani otpor. U igri je ogroman profit, a zaprećene su izuzetno visoke zatvorske kazne – često doživotna robija, bez mogućnosti za smanjenje kazne. Zato kriminalci nemaju šta da izgube, pa se do kraja bore. U toku moje karijere u DEA, oko 15 agenata je ubijeno na zadatku, a mnogi su doživeli ozbiljne povrede. Moje najupečatljivije iskustvo je tajna operacija u malom selu blizu grada Tabriz na tursko-iranskoj granici. Iranski policajac i ja, ponašajući se kao potencijalni kupci velike količine morfijuma, pregovarali smo sa nekoliko švercera, koji su bili naoružani automatskim puškama. Posle nekoliko sati pregovaranja u veoma neprijateljskom okruženju mi smo praktično bili prepušteni sami sebi, jer bi svako pojavljivanje stranca provociralo njihovu sumnju i nasilno ponašanje, a šverceri ne bi mislili dva puta da li da nas ubiju. U takvim situacijama shvatite koliko ste ranjivi i nemoćni.
čist dosije uslov za agenta
Kakve su kvalifikacije neophodne da bi danas neko postao DEA ili FBI agent?
– Da bi neko bio specijalni agent, mora da bude američki državljanin, da završi fakultet, poseduje posebne veštine (kao što su znanje stranih jezika, poznavanje prava, vojno ili policijsko iskustvo), da bude u odličnoj fizičkoj i mentalnoj formi i, naravno, čist dosije, bez kriminalne prošlosti. Posle 20 godina rada u službi, pod uslovom da ste bar 50 godina stari, stičete uslove za odlazak u penziju sa beneficiranim radnim stažom.
