Pod kupolama najvece srpske svetinje u Americi, manastira Nova Gracanica, prosle nedelje je u organizaciji Srpske narodne odbrane, na najlepsi moguci nacin obelezena krsna slava i odrzan parastos svim bivsim clanovima SNO. Domacin svecanosti bio je Slavko Panovic, koji je 29. juna ponovo izabran za predsednika SNO.
Najava da ce, pored ostalin uvazenih gostiju, svecanosti prisustvovati i njegovo visokopreosvestenstvo mitropolit Amfilohije Radovic, za Srbe Cikaga, Indijane i Viskonsina bio je povod da, i pored nesnosne vrucine, u ogromnom broju dodju i uvelicaju ovaj skup i odaju postovanje onome koji ga u ovim teskim vremenima sigurno zasluzuje. Posle uvodne reci oca Urosa, prisutnima se obratio episkop Longin, vladika za Severnu Ameriku i Kanadu.
– Ovo je zaista jedinstven dan, i mi smo Bogu blagodarni da imamo ovako divne, nama drage i celom srpstvu veoma znacajne goste, u nasoj lepoj Gracanici. Blagodarim nasem bratu Slavku Panovicu, sto je Gracanicu izabrao da ove godine bude mesto naseg zbora i naseg dogovora. Neka Bog sve nas blagoslovi, i da ostanemo na nasem svetosavskom putu, da nase srpsko sutra bude bolje nego nase neveselo danas – rekao je vladika Longin.
Salve aplauza usledile su kada je najavljeno obracanje mitropolita crnogorsko-porimorskog, zetsko-brdskog i skenederijskog, i egzampa Pecke patrijarsije Amfilohija Radovica.
– Gospodin Amfilohije uvek je bio, sada je, i uvek ce biti dragi gost srpskog naroda u Americi. On je danas na celu srpskih duhovnika koji vode brod Srpske pravoslavne crkve pravim putem. Mi svi znamo da u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj, kao i na Kosovu, strada srpski pravoslavni narod od tudjina, ali strada, nazalost, i od svojih. Mitropolit cuva taj preostali pravoslavni narod, i vodi ga putem pravde. On danas, ne samo u Srbiji i Crnoj Gori, nego i u rasejanju, zblizava rasturene, spaja razdvojene, miri zavadjene, hrani nas nadom u bolje sutra – naglasio je otac Uros.
– Ovaj dan praznujemo i radujemo mu se, a u toj radosti ponekad moze da se desi da zaboravimo da je Kosovo nasa najskuplja rec, i ne samo rec, vec i nasa najdublja rana. I to ne samo rana od pre sest vekova, vec rana koja krvari neprekidno, a danas vise nego ikad. U 14. veku bilo je nade za Kosovo. Ta nada se nije gasila, i ona je urodila plodom u jednom istorijskom trenutku, kada su Srbi prvi put posle 500 godina postali jedna dusa. Nije bilo Srbina od Pecuja, Knina, Gospica, Djevdjelije do Cetinja, koji nije goreo istim ognjem, istim zarom. To svedoce i brodovi koji su iz Amerike u ono vreme prevozili hiljade onih koji su ostavljali svoje domove hrleci da pomognu braci po bespucima Albanije, Krfa, Kajmakcalana. I veliki broj njih zavrsio je zajedno sa onima kojima su hrlili, u Plavoj grobnici na Krfu. Blagodareci tom jedinstvu, i blagodareci ondasnjim vodjama kralju Petru I, Nikoli I Crnogorskom, velikim drzavnicima kakav je bio Pasic, velikim vojskovodjama Bojovicu, Janku Vukoticu… mi smo se posle toliko vekova udostojili da Bog uslisi nas vapaj. Srpski narod se objedinio. A danas, pocetkom 21. veka, sve je to prokockano. Ponovo smo se nasli na pocecima 19. veka. Svedoci smo sta se radi u Beogradu, Podgorici, ko su i kakvi su oni sa kojima zapocinjemo istoriju u 21. veku. Ponadali smo se spasu, ali izgleda da Bog jos nije pogledao nevino prolivenu krv. Blagodareci zrtvenim glavama svetog Jovana Vladimira, velikomucenika Lazara, vozda Karadjordja, djenerala Draze Mihailovica i svih onih koji su zivot zrtvovali za veru i otacestvo, daj Boze da se tim duhom ponovo zadojimo. Jednim krstenjem, jednom verom, jednim svetim semenom koje je zasejano na Balkanu. Zato, braco, velika je i duboka rana. Neka nam Bog dadne svete sloge. Neka kane ovde, na ovom mjestu, nici ce neki bozur sveti i ovde, i u Srbiji, i u Crnoj Gori – reci su mitropolita Amfilohija.
