K O D K I C O Š A
Branislav Nušić KOSOVO OPIS ZEMLJE I NARODA VI
Kuća i život u njoj.
Pomenuli smo negde napred da su prilike kod ovoga naroda svele sav život na kuću i na porodicu. Javnoga života nema ili ga ima u onoliko, u koliko smo ga, po mogućnosti, obeležili, govoreći o varoši i o selu.
U kući živi zadruga, u koliko su se ove na Kosovu održale, jer ih je s dana na dan sve manje i ako se one ne rasturaju uvek sa istih uzroka sa kojih to biva u Srbiji. Jedan od najvećih uzroka raspadanju zadruge ovde, jeste nemanje zajedničkog imanja. Seljaci su uvek čipčije a vrlo retko gospodari svoje zemlje. Gde su sami gospodari, tu se zadruga stalno održava. Od takvih, danas su još najveće na Kosovu: Doganjdžići od 30 kuća u Donjoj Gušterici; Babušani od 13 kuća u Babušu, pa onda Drmonjčetovići u Livađi i još nekoliko. (*Doganjdžići su stara porodica. Bili su fermanom oslobođeni plaćanja poreza ali su za to morali negovati kobce (doganj) za lov. Otud im je ostalo prezime.)
Zadrugu danas održava još samo mogućnost da se u stoci ima zajedničko zadružno imanje. Imanje koje zadrugar i van zadruge može imati zove se odsebak ili osobak, no svako ko ima odsebak, više se stara za taj svoj deo no za zadružno imanje pa i zbog toga bivaju često deobe u zadruzi. Od kako su se u novije vreme otvorile škole po selima i školovanje pojedine dece iz zadruge bivalo je češće uzrok zavadama pa Bog’me i deobama. Zadruga ne daje svu decu u školu, već se jedva reši jedno da odvoji i to dete onda „badava jede“.
U svakoj zadruzi, osim starešine, postoje bačica i mešalja. Bačica je žena koja se brine o blagoti a mešalja je reduša koja mesi hleb. Bačica se određuje na godinu a mešalja na nedelju ili petnaest dana.
Danas su se zadruge svele upravo na poveću porodicu, na oca sa sinovima, snahama i unučićima; pa se ni u ovom obliku u najzadnje vreme ne održavaju.
Najveći je dakle oblik porodice inokoština; jedna kuća i jedno ognjište i mi ćemo ovim opisom u takovu kuću ući.
Rođenje novoga člana kuće, radost je cele porodice te svi nose darove novorođenčetu. Razume se, ako je dete muško onda je radost tim veća. Vele, kad se rodi muško: „Gora plače a kuća poje“ a kad se žensko rodi onda „Gora poje a kuća plače“, ili još i ovako: „Kad se muško rodi sve se u kući do čivije obraduje, samo se metla zaplače a kad se žensko rodi samo se metla raduje a sve plače.“ Žena je pre rođenja „tegobna“ a kad rodi pa do četrdeset dana, zove se u selu rodilja a u varoši lausa. Rodilja izlazi odmah na rad ali za četrdeset dana ne sme izaći iz kuće pre sunca ni vratiti se posle sunca.
čim se dete rodi stavi se oko njega konopac, pod glavu mu se metnu nite i metla i jedan greben više glave a jedan kod nogu. Time se dete četrdeset dana čuva od veštica. Taj se običaj od skora počeo u varošima da napušta ali po selima se još uvek tako čini.
U varošima, treću noć po rođenju, iskupljaju se žene i čuvaju celu bogovetnu noć novorođenče, pojući pesme i veseleći se. Ne sme se tom prilikom ni jedna žena prevariti da zaspi, jer tu noć dohode suđenice da odrede sudbinu detetu. Priča se o suđenicama ovakva priča: Bilo šest sestara pa im se rodi i brat. Treću noć po rođenju ostanu sestre da ga čuvaju. Prevare se sve te zaspe, samo najmlađa ostane budna. Dođu suđenice preko noć i presude da dete bude srećno i presrećno ali, na dan svadbe da ga ustreli strela a, ako ga ta strela mimoiđe, da ostane srećan čovek celog svoga veka. Najmlađa sestra sve lepo čuje što su suđenice dosudile pa to ne kaže nikome, već sačuva kao najveću tajnu. Kad dorastoše sestre a one se redom razudadoše te dođe red i na najmlađu, ali ona nikako neće da se udaje dok brata ne ožene. De bi to bilo da se brat ženi kod neudate sestre, ali ona neće pa neće. Najposle brat šta će, zaprosi. Kad dođe dan svadbe, sestra mu obisne oko vrata i izmoli ga, da joj da svoje odelo te da ga ona taj dan zameni. Brat joj učini po volji a, kad u crkvi – nju pogodi strela. To je ona strela što su je suđenice bratu namenile, te tako brat ostade srećan celog veka.
Za tim dolazi krštenje. Imena koja se daju deci pri krštenju obično su ova:
Andrija, Anđelko, Božidar, Bojko, Vukašin (Vučko), Veselin, Veljko, Veličko, Gvozden, Dušan, Despot, Dejan, Danilo, Ðeka, Ðuka, Živko, Zorko, Ivan, Jordan, Kuzman, Krsta, Lazar, Mitar, Marko, Miljko, Milan, Mihajlo, Miroslav, Manasije, Mladen, Marinko, Nedeljko, Pava, Petko, Rajko, Rada, Stamat, Stanislav, Stamenko, Spasoje, Stanoje, Stojan, Sava, Stanko, Trajan (Troja), Cvetko. Bisena, Božana, Bosiljka, Bojana, Vesela, Velika, Grozda, Gojta, Dosta, Davina, Danka, Duška, Ðurđa, Živana, Zlatana, Ikonija, Jordana, Jeglika, Jevra, Krstana, Karanfila, Manasija, Mirjana, Mladena, Milena, Milojka, Nikolija, Nada, Neda, Petra, Petkana, Rusanda, Rosa, Rumena, Spasena, Stevana, Savka, Stana, Stojanka, Srebra, Sanda, Sinđelija.
Po varošima su većinom kalendarska imena koja su skraćivanjem i tepanjem postala pravi nadimci, kojima je prvobitni oblik gde kad sa svim izgubljen. Tako:
Lala, Pota, Nićko, Dela, Gala, Gata, Zala, Pana, Cana, Fila, Kolja, Mana, Dena, Dika, Kita.
Zara, Ðika, Panka, Tana, Veta, Kanka, KIna, Zojka, Risa, Gika, Sutka, čoka, Kana, Nika, Staka.
Ime Stana i Stanoje, Stojanka i Stojan daju deci kad se deca ne drže, pa to dete stane. A ime Dosta daju kad neka žena rađa samo žensku decu pa da bi bilo dosta.
Ko nema nikako dece, za toga kažu da je „suvokrlja“ i takva žena uzeće vazda lekova babskih a u kojega se ne drže deca, osim što im daju imena koja spomenusmo, ima i naročitih običaja koji se obavljaju da bi se deca održala. Tako će onaj kom se deca ne drže kupiti platno iz tri grada (varoši) pa će se zvati kakva komšika da od ta tri platna sašije jednu košulju. Komšika šijući košulju sedne na kamen i ne sme ni reči progovoriti dok ne svrši posao. Kad sašije košulju, prevrne se kamen na kome je sedela da ko drugi ne sedne na nj’. Tako isto se čini i ovo: dozovu se tri neprošene devojke te izatkaju pelenu od vune sabrane od tri crne ovce, koje nikakvu belegu nisu imale. Te devojke za jednu noć, dok ne zapoje petli, koliko izatku toliko će biti pelena. Dok tku među tim ne smeju govoriti. A smatraju da je i to dobro, da bi se deca držala, ako se dete nikako ne zadoji dok se ne krsti.
Osim krštenja postoji još jedan obret, koji naročito na selu smatraju toliko isto važnim. To je prvo sišanje deteta i taj se običaj zove strig. Dete se prvi put siša kad stupi u treću godinu. Na selu to uvek vrši kum i tom se prilikom daruje i časti kao i prilikom krštenja. Od darova, kojima kum daruje svoje kumče, najglavnija je kapa (fes). Postrižena kosa čuva se kao kakva amajlija. Taj isti običaj postoji i u Arnauta (arnautaša) te otud i oni imaju svojih „kumbara“.
Dete raste gotovo ostavljeno samo sebi. Majka već posle nekoliko dana, od porođaja, radi sve poslove a ni docnije nikad svome detetu ne posvećuje mnogo vremena. Dete dok je malo zove se „ludo“ a sve dok se ne oženi „dete“. O godinama se ne vodi račun; mnogi vele: „Znam da sam se rodio jali godinu jali dve pred muarebe (rat)“ ili: „Sad u mesnice biće mu tako petnaest godina“. Pojam punoljestva nikako i ne postoji. Ima jedan izraz koji to zamenjuje ali ne opredeljava pravo punoljestvo. To je kad momak ili devojka „postasa“ da se ženi ili da se uda. Tada se obično kaže za momče: „Postas’o je da ga ženim“ a za devojče: „Postasala je da se da“ ili „Ulegla je u buljuk, vreme je da se da“. Ali je sve ovo daleko od punoljestva i zrelosti dečje. U varoši čorbadžija oženiće sina i od 15 godina, jer hoće da ima u kući snahu koja će ga dvoriti i goste dočekivati. Devojka od 13 godina u varoši već se krije t. j. ne pojavljuje se više ni na ulici ni u kući pred gostom pa ni pred udaljenijim srodnikom. Kad se devojka krije ni u crkvu više ne odlazi sem za pričest. čim se devojka „krije“ to znači da sprema darove te joj se može u svako doba na vrata zakucati. Na selu momče od 17 godina a devojče od 13 godina već su „postasali“.
Na selu momak kupuje devojku t. j. on daje novac za spremu devojačku. Te cene su nekad bile proizvoljne te lepu devojku nije mogao svako kupiti već se plaćala i po 1000 i 2000 groša. Bilo je zbog toga i nepravde i neprijateljstava. Otud su posle seljaci zahtevali te su nastale varoške opštine sa vladikom da se propiše naredbom jednaka cena devojaka, koja je tom prilikom svedena na jednu kesu (500 groša).
Nekoga Ive iz Gušterice sin zaprosi i da 500 groša. Otac devojčin istroši te pare, koje na spremu devojačku koje na dočekivanje i čašćenje gostiju, a kad pred svadbu devojka umre. Vrate mu 500 groša (u slučaju smrti pre svadbe novac se vraća). Zaprosi drugi pa prođe tako isto, umre mu nevesta. Drugi tast istrošio pare pa nema od kud da mu ih da već mu otplaćuje po 20 po 30 groša od Mitrova do Ðurđeva dana. Ivin sin sad ne može da se ženi dok ne pribere pare ali, što je još gore, novac mu smatraju kao proklet pa ne može lako da mu nađu devojku.
Taj otkup doprinosi mnogo te ima često begstva i otmica. Biva da je momak siromah a uzeo bi ovu ili onu devojku. Otac je ne može dati bez para a ona odbegne za momkom. Tome doprinosi i to, što ni momak ni devojka ne polaze često za onoga „koji je srcu drag“.
U kući se obično svi kućani dogovaraju kad hoće sina da žene i glavno im je tom prilikom s kim će da se oprijatelje. Devojku neće dati onoj kući koja slavi istu slavu pa ma kako iz udaljenog sela bio. Ima samo nekih slava kod kojih se to ne mora da pazi. Biva da se deca prose još dok su sa svim mala pa i odmah po rođenju, naročito kad se kome deca ne drže. A biva da se može oženiti i mlađi brat, ako je stariji na zanatu u gradu ili naročito u tuđoj zemlji, ali treba stariji da mu ipak da svoj blagoslov.
Kad devojke odbegavaju, otidu obično u varoš, u prote ili u koje drugo selo, u sveštenika. No biva, da bi bile bezbednije, da odbegnu i u Arnauta koji je veran prijatelj momkov. Arnautin je skloni u harem kod svoje žene i tu je bezbedna. No vrlo često se dešava i to, da Arnautin zadrži za sebe devojku ako mu se dopadne. Ta sirotica nikad više ne vidi ni momka ni roditelje, pa se ipak vrlo često izbegava u Arnauta.
Pre svatova postoji kita t. j. isti običaj koji se kod nas zove prsten. U varoši postoji još i običaj, primljen od Turaka, koji se zove boja. U četvrtak, pred nedeljom, koje će biti svadba, zberu se žene kod devojačke kuće i boje joj kose i veđe, pevajući:
Naša momo, čestita ti boja;
danas boja i al-k’narija,
jutra duvak i mladi delija.
a osim ove i mnoge ostale pesme.
O svatovima u selu se nosi barjak; puške se meću i trka se konjima. Kažu da su kadgod svadbe bile vrlo vesele no nisu danas toliko. Uz goč (bubanj) i uz mnogu rakiju, traje jednoliko veselje po dva i po tri dana. No tom se prilikom vije veselo i junačko oro; poje se pesme bez prestanka a meću se silne puške i zdrave iskrene zdravice.
Mlada se nosi pokrivena bulcem (postoje još i reči buletina i duvak) i na konju, a sa obe strane idu deveri koji je penju i skidaju sa konja. Mladji dever obično vodi konja a stariji drži nevestu. U varoši mladu nose u kolima pokrivenim sa svih strana platnima. Mladu svaki gost daruje novcem a mladoženja daruje rodbinu devojačku kao i ona njega. Uvođenje mlade u novu kuću skopčano je sa mnogim sitnim običajima poteklim iz predrasuda.
Nekoliko svadbarskih pesama, koje ćemo ovde izložiti, pokazaće ujedno i pojedine običaje o svadbi.
Kad opliću devojci kike (kosu) njene će drugarice pevati:
Je l’ te je žalba, devojko,
za tvoje lepo nošenje;
je l’ te je žalba, devojko,
za tvoje lepo sedenje;
je l’ te je žalba, devojko,
za tvoje lepo šetanje;
je l’ te je žalba, devojko,
za tvoje lepo igranje;
je l’ te je žalba, devojko,
za tvoje lepo pevanje?
ili:
Majka Danku oplitala,
majka Danku očešljala,
em gu plete em gu kune:
Sad te majka oplitala,
pa te veće ne oplela,
tuđa majka oplitala,
tuđa majka te češljala.
Kad oblače nevestu ona treba da se brani i otima, kao neće da obuče nevestinsko ruvo, pa devojke je silom oblače. U mnogim selima postoji običaj da nevesti brat obuče košulju i čarape i to svaku od tih stvari prvo na sebe navuče a za tim na nevestu. Kad joj obuče košulju i čarape, onda devojke oblače ostalo ruvo i tom prilikom pevaju ove pesme:
Drugarico, naša nevernico!
Ne l’ se sinoć ljuto zaklinjaše
da ne obučeš svekrove aljine;
da ne obučeš kaluđersko ruvo.
Žali, drugo, tvoje devojastvo.
Žali, drugo, tvoju krivu kapu.
Žali, drugo, tvoje ruse kose.
Žali, drugo, tvoje prošetanje.
Žalost moja da sam sad devojka
umela bi momka probirati,
za dva plava paru ne bi dala,
za jednoga crnomanjastoga
ja bi moje crne oči dala.
Za to vreme pak, kod momkove kuće dok se brije momče, peva se:
Briči mi se bekče Sarajevče,
bud se briči, pa mi brigu brine,
sabraja je tri kite svatove,
ne može gi lebem zaraniti,
ne može gi vinem zapojiti,
ne može gi konje prifaćati.
a kad se oblači:
Obloži se momče i devojče:
momče dava konja i sto groša
a devojče đerdan ispod grlo,
da spavaju da se ne diraju.
Momče spava kao ludo jagnje
a devojče kao ljuta guja.
Kad meću mladoženju na konja te hoće svatovi da se krenu po devojku:
Ajd poodi, kume i starejko,
moli vi se mladi mladoženja,
konja jaše, konj mu poigrava,
sablju veše, sablja mu se smeje,
sama mu se uzda zauzdava.
Puca kopča, puca mu grooću.
Kad se iz devojačke kuće vide svatovi da dolaze:
Oj jubava, jubava devojko,
eto idu kićeni svatovi,
što su sila da gi Bog ubije,
ne možmo gi lebem zaraniti
a deka li vinem napojiti.
a kad već svati hoće da ulegnu u obor:
Barjaktare, digni barjak gore,
da vidimo mlada mladoženja!
Mladoženja, mladi adžamija,
što si tako rano podranija
te si našu drugu rascvelija.
ili:
Niska stre’a, visok đuvegija,
digni stre’u, devojačka majko,
neka prođe zete, đuvegija,
da ne slomi pero paunovo.
Svoja ga je nakitila majka
pa je njemu ljuto naručila:
Ako slomiš pero paunovo
nemoj mi se natrag povrnuti,
ni devojku za sobom voditi.
za tim će kod devojačke kuće pevati i:
Dobro došli, kićeni svatovi!
Je l’ veseli kićeni svatovi.
Je l’ veseo kume i starejko.
Mili kume, ti li soko beše
te donese svate pod krilima.
Kad svatovi uzmu devojku pa pođu, žale je ukućani pa se toga radi u mnogim selima ne peva nikakva pesma, ali u drugima opet i tom prilikom pevaju ovako:
Što sedite, kićeni svatovi,
što sedite te ne poodite,
no ljutite devojačku majku
a ona je i od sebe ljuta
što je dala gondže za karanfil.
A kad dovode devojku sa venčanja mladoženjinoj kući, čim ih od kuće spaze, poje:
Eto idu kićeni svatovi
da donesu sunce pod marame
da ogreje svekrove dvorove.
a kad svati ulegnu u obor (mlada ide najzadnja na konju, te još nije ulegla) nastavljaju gornju pesmu:
Mesec dođe a sunce ga nema,
ostalo je dole u livade
da sabere cveće svakojako
da nakiti svekrove dvorove,
ponajviše travu detelinu
da narani svatovačke konje.
*
Osim ovih pesama, koje se u naročitoj prilici pevaju, ima i drugih svadbarskih pesama koje se u kolu, ili kad putuju svatovi ili i inače o svadbi pevaju. Takve su na primer:
Što ova gora na božur miriše,
niko nema kroz goru da prođe
sal’ prođoše kićeni svatovi,
svi svatovi po božur popali,
dever snahu pod jelu zelenu.
O devojko, pitoma ružico,
je si l’ rasla borem gledajući
je li našeg Savu čekajući?
Nesam rasla borem gledajući
ni vašega Savu čekajući,
ja sam bila jedina u majke,
svilu prela, na svilu sedela,
šećer jela, šerbet vodu pila.
Ranila moma slavelja
za devet ramne godine.
Danas se moma udava,
slavelja svoga prodava.
Slavelj se mome moljaše:
Nemoj me, momo, prodati,
ja ću ti tebe trebati,
turi me na dno u sand’k,
u tvoji sitni darovi;
kada će zora zoriti,
ja ću ti, momo, pevati,
tebe ću mladu buditi.
*
Prvih dana u kući, nevesta ne radi nikakav veći posao; već se upoznaje sa kućom i dočekuje goste. Osim toga, tih dana ona pere svima ukućanima noge.
Muž je pravi gospodar svoje žene. Kad je on u kući, ona i ne govori. Ime muževljevo ne pominje u razgovoru ni pred ženama a kamo li pred ljudima. U opšte, pojmovi o čednosti koja postoji u odnosima muža i žene, vrlo su strogi. Kad su muž i žena mladi, sramota je da idu samo njih dvoje negde, jer bi im se smejao svet ako nema koga starijeg uz njih; više nego to, sramota je i kad govore među sobom mnogo, ne samo u društvu već i u kući. Kad jedna žena pita drugu za zdravlje u kući, neće nikad pitati i za muža joj, već samo za decu, osim starija žena što pita za „domaćina“ ali neimenujući ga. Pa i ljudi među sobom pitaju samo za zdravlje dece a žene i ne pominju.
Sramota je kad žena već prve godine braka dobije dete; sramota je da plače kad joj umre prvo dete a što je još grđe, sramota je da plače kad joj muž umre.
Život je žena isključivo u kući pa se, naročito u varošima, i ne razlikuje toliko od života muhamedovskih žena. Od deset dvadeset godina, žene su počele da se pojavljuju i pred gostom u kući a pređe nisu izlazile ni pred dalje srodnike.
Redak je slučaj da se muž razdvaja sa ženom. U varoši i biva, ali u selima ređe. Uzroci razdvajanju nisu uvek jednaki sa onima koji se nalaze u aktima naših konzistorija. Razdvojiće se što je žena nerotkinja; što je neki Arnautin navalio na kuću; što je muž od nevolje prebegao u Srbiju pre nekoliko godina pa se i ne javlja živ. Neka Marija iz Babinog Mosta pobegla je od muža iz Brnjice svojoj kući, jer je muž obećao pri prosidbi da kupi oku pamuka da radi sebi što joj treba, pa sad odriče obećanje a ona nema pamuka pa“sedi tako skrštenih ruku a to je sramota“.
Postojao je pređe običaj, koji se i danas održava po gde i gde: kad muž hoće da otera ženu, zovne dva čoveka, uzme nož i odseče joj pred njima parče bošče (kecelje) i da joj sto para, pa je time svršeno razdvajanje. Kad se kaže: „Odrezao joj je bošču“, zna se da se razdvojio i oterao ženu. Ovaj način razdvajanja biva samo u slučaju, kad je uzrok razdvajanju ženino nepoštenje.
*
U svakoj se kući drže strogo postovi. Samo za Petrove poste vidi im se krivo, vele, taj se post posti za „popadijine čarape“.
Gotovo svi seljaci, kad im se ko razbole, zavetuju se na neki post i posle to pređe u porodični post, ako se zavetovalo za domaćina. Sem toga, svi seljaci poste i za svoje slave po nedelju dana i ti posti su im kao i veliki.
Prilikom posta hrane se vrlo rđavom i slabom hranom. Inače se najčešće jede pasulj, kupus, praziluk, sočivo (leća) a krompir je već ređa hrana.
Meso se ne jede često a najviše se jede ovnujsko. Jagnje je grehota zaklati pre Ðurđeva-dana. Svinjskog mesa nikako i nema ili, malo što ga ima, jede se zimi. Rado se jede sušeno meso a i ribe se labske i sitničke suše. Troši se po selima dosta i kozjega mesa. Sem svega toga, dabome, sir, mleko, kajmak, jaja i t. d. Paprika se ne jede mnogo kao u Srbiji a rakija se pije vrlo mnogo.
*
Kad je ko bolan u kući leče ga same žene. Za svaku boljku znaće žena u kući leka a ako ga ona ne zna, znaće konšika. Ećima (lekara) ni u varoši ne zovu.
Najviše se boluje od nazeba a deca od boginja i velikog kašlja.
Jektika se u narodu zove „trpija“ a i „dugačka bolest“ (po varošima turski veren); vrućica – „velika bolest na ognju sagorela“ (ovaj dodatak je obligatan); vodena bolest zove se – „dropljika“; epilepsija – „lošotinja“; velike boginje zovu – velike kraste a male – sipanice.
Za lečenje se upotrebljavaju ove biljke: kičica, matočina, ren, pelin, babina dušica, slez, kopriva, zova, rakita, sedef (rutvica), lipov cvet, kopitnjak i t. d.
Svaka bolest bila je „pisana“ ili je došla od mađija, od kletve, od očiju ili od namere (kad se ko nameri, nagazi). S toga se mnogo leči i gatanjem. Tako je ono opšte poznato gašenje ugljevlja od kojega se voda, što pretekne, baca na psa. Kad koga zmija ujede baba, gatalica, šapće mu na ujed tri put: „Raž, kolač, od Boga iljač. Skoči krok rakobar. Postavismo ručak ručat, otud idu rđavi ljudi, ne dadoše ručak ručat!“ ili: „Rogobora večera, rogobojena postelja, ne poradi zle žene no poradi dobra čoveka, zemlja zemlju poljubila. Krač, krač, ržen kolač pokriva!“ Drukče se šapće kad oko boli („Hu, šaka baka i t. d.) a drukče za grlo.
Ako je ko teže bolan dozivaju se, posle baba, popovi i čitaju mu molitvu a valja mu i maslo svetiti. Nose se bolnici rado i u obližnje manastire ili o mladoj nedelji na kakvu razvalinu stare crkve ili lekoviti studenac. Samo ako je ko sišao s uma, nema mu drugog leka do da se nosi u manastir sv. Janićija, u Devič. U Nerodimnji ima neka „samovila“ kojoj narod mnogo ide, a tako i u Prištini neki bliznak, koji leči mnogo od mađija.
Otići ce i hodži i potražiti da im napiše zapis ili amajliju. Amajlije se još mnogo upotrebljavaju kao lek. Idu žene i latinskome popu u Janjevo da im piše amajlije. A ima i naših popova koji pišu zapise za groznicu. Jedan od takvih zapisa glasi: „česnaja tvoja glava nabljudje stojaše i glagolaše: stani, stani ježednevnaja tresavice!“
Interesantno je da i Arnauti zovu često naše popove u bolesti pa i Turci, samo kradom. Ali se za to traži kakav stariji pop ili kaluđer. Bolesnik primi krst i sveću u ruke a pop mu čita vračevske i Vasilijeve molitve i on ih ravnodušno sluša. Nose Arnauti bolesnike i u manastire naše, naročito u Devič.
A kad svi pobrojani lekovi ne pomognu, već Bog uzme dušu, odmah se komšije i prijatelji slegnu te da prave sanduk. Za tim svi seljani dohode ožalošćenima na „zdravu glavu“.
Tako se u gradu i na selu zove poseta, pri kojoj se izjavljuje sažaljenje ožalošćenima. Njima će, obično svako ko dođe, kazati: „Bog dušu da prosti Glava da ti je zdrava!“ i uz to još po nekoliko dobrih i prijateljskih reči. Svaka žena, svojta, kad donese sveću i cveće, mora plakati umrloga, kad ne bi to učinila bila bi za nju sramota i greh. Mladog čoveka ili ženu plaču i oni koji nisu svojta. Među tim mlada žena sramota je da plače za mužem, niti da stavlja znake žalosti. Tako isto sramota je mladoj ženi plakati za prvim detetom.
Na pogreb idu i muški i ženske, a saranjuje se istog dana kad je umro. Ako se ne desi sveštenik tu, sahraniće ga sami seljaci očitav mu „očenaš“, pa kad naiđe sveštenik, makar i posle nedelju dana, opojaće mu grob.
U znak žalosti za umrlim, ženske će okrenuti haljine naopako, neće se kititi i pokriće glavu crnom šamijom. Muški se ne briju neko izvesno vreme.
Oko mrtvaca se mnogo gata. Tako, dok je mrtvac u kući, ne sme jedno drugom dodavati stvar iz ruke u ruku, već stavlja stvar na zemlju te je onaj, kome treba, uzima. Hleb se može mesiti i jelo kuvati samo dok je mrtvac u kući a čim ga iznesu, sve prestaje za taj dan pa ma se nemalo hleba. Iverje i drva koja su ostala neizgorela, iznose se na sokak a ono iverje što je ostalo, kad se sanduk gradio, pušta se niz vodu. Voda koja se zateka u krčazima kad ko umire, ne sme se piti jer, vele, da je i voda zamrla. Za nedelju dana ništa se iz kuće ne iznosi niti daje dok, posle nedelje dana, domaćin ne unese najpre u kuću kakvu bakarnu stvar.
Takih običaja ima još vrlo mnogo, od kojih su nam mnogi i poznati.
Posle sedam dana daje se mrtvacu za dušu a činiće se pomen i posle 20 i 40 dana, za tim pola godine i godina. Godišnja trpeza kad se svrši, naći će se ko god i da zapeva, što znači da je žalost prestala.
Udovac ili udovica sramota je da se ženi ili udaje pre godine dana. Kad se ženi udovac ili udovica udaje, venčanje se vrši u veče i nema veselja. Deca, siročići, koja po umrlome ili umrloj ostaju zovu se „jetimčići“. Kad ostane udovac ili udovica sa „jetimčićima“ nije sramota da traži sebi novog druga zbog dece i to da bude, smatra celo selo kao svoju brigu.
Na vrh
VII
Odelo.
Po celom Kosovu Polju odelo je, muško i žensko, jednako ili gde kad malo različno i to ne toliko u kroju koliko u šarama.
Svi seljani nose košulju dugu do kolena. Stariji ljudi pustiće košulju i niže kolena a mlađi opet potkusiće je te ne dođe ni do kolena. Rukavi na košulji su široki i dugi do šaka. Od skora su mlađi počeli da nabiraju rukave i dugmetom da ih prikopčavaju. Kod nabranih rukava ivice su vezene pamukom kao i koliri (jake). Koliri su vezeni, uzani i pekljama se vezuju a na peklje se obese kitice od šarena pamuka. Košulja se gradi od konoplje. Biva i da se meša pređa te ako je osnova od konoplje a potka od pamuka, takva se košulja zove „potka“ a ako je obratno onda se zove „melez“.
Gaće se samo leti nose a vrlo retko zimi. Kroje se od istoga platna od kojeg i košulja i to ne vrlo široke. Povrh ruba na nogavicama stavljaju se i kombe od belog pamuka a gde kad i šljokice (strinke).
čakšire se kroje gde šire a gde vrlo uske i kraće, tako da vise o kukovima. Kroje se od belog, crnog i sedog (sigavog) sukna. Od belog sukna dosta se retko kroje (Arnauti ga najviše nose) a na protiv od crnoga se najviše gradi. Uže čakšire šaraju se najviše s preda, oko čkeka i na pačalucima a šire još i oko džepova. Podvezice se ne nose, osim što po gde koji starac u selu podvezuje čakšire vrvcom od čarapa. Tako isto se ne nose ni dokolenice (dizlaci).
Pojas je obično od vune i raznog pamuka. Ako je različite boje, dugačak i širok zove se „ljaurija“ i nosi se ušiven ili uvrćen. Preko pojasa po gde ko nosi crn kajiš pa i okićen puljkama (dugmadima).
Vrh košulje oblači se jelek a po vrh ovoga koporan. Jelek može da bude preklopnik a može i prsnik. Kod prvoga su skutovi široki te se preklapaju a kod drugog zakopčava se na sred grudi kovčama ili pucadma. Gradi se od sukna, čohe ili aladže (platno). Koporan je različan od jeleka jer ima rukave a gradi se od sukna ili od crvene čoje. Jedna vrsta koporana zove se čepken kod kojega su rukavi isečeni te samostalno vise niz ramena. Obe vrste koporana, ako se prave za dobre danove, šaraju se gajtanom, srmom ili svilom. Najviše se šaraju na prstima i rukavima a na laktove se prišivaju kolčaci (šare koje se za se grade). Najviše se šara stavlja na crvene koporane.
Fermen, bez rukave i spred otvoren sa svim, tek se od skoro počeo da nosi.
Zimi se preko koporana nose gunjčići i jakčići. Gunjčići su sukneni sa dugačkim i rasečenim rukavima kao kod čepkena a biva da se postave i kožom. Ako je gunjče od čohe zove se misir-aba. I gunjče se šara gajtanom i svilom. Jakče se pravi od crnog i sedog sukna i nosi se samo zimi. Rukavi su mu do lakata; niz leđa mu visi jaka koja se može prebaciti preko glave. Jakče je nešto malo duže od koporana.
Zimi se nose pamuklije a i jeleci ispunjeni pamukom. Mnogi zimi nose i kožujčiće koji se grade od ovčije kože. Kožujčići su obično dugački do pojasa a rukavi do lakata, pa i kad koji imućniji sagradi i duži kožuh, do polovine bedara ili i do kolena, ipak rukavi ostaju kratki do lakata. Ima i velikih kožuha koji su dugi do pola golenice ili i do samih članaka.
Nosi se zimi i gunja, od crnog sukna, dugačka do kolena. Gradi se i od silavog sukna a i od kozjine. Na gunji su dugi skutovi tako da se može preklopiti preko grudi.
Na nogama se nose čarape koje se pletu uvek od vune, osnovna im je boja obično modra a šare različite; dugačke su malo više članaka, koliko da se mogu vrvcom vezati. Svaka je muška čarapa gore malo rasečena radi lakšeg navlačenja, i taj se rasek zove spona. S leve strane Sitnice po vrh čarapa nose se još i od sukna do kolena duge kalčine, koje su išarane crnim gajtanom. Ako su čakšire crne, onda se kalčine kroje bele i obratno. Ima i kalčina koje se grade od kozjine i ne nose se duže no do članaka. Kalčine su počele već da prelaze i na desnu obalu Sitničinu i ako još dosta retko.
Opanci se grade od neuštavljene kože a opućeni su vrvcom. Od skora se počeli nositi opanci pleteni tankom oputicom i to se zove čikma. Kad su prepleteni, obuvaju se kajišima koji se kroz uši (žacke) provuku pa se kukicom za čakšire utvrđuju. Inače se većinom obuvaju vrvcom (sidžimom). Imućniji seljaci o praznicima obući će često kožne kondure kupljene u čaršiji.
Na glavi se nose najčešće bele kape, opletene od pamuka, koje se zovu terleme a zimi mnogi, u mesto ovih terlema, nose od belog sukna kape koje se zovu ćeče (plisovi). Kad je ružno vreme, a mnogi i kad nije, uvijaju oko ćečeta ili terleme šarene šamije ili šalove (bujušbage). U mnogim selima u Kosovu nose oko glave omotane peškire od kojih se jedan kraj pusti sa strane. Viđaju se ti pušteni krajevi i išarani crvenim ili plavim pamukom a resice, koje vise, okite se još manistrama (perlama) raznim. Fes se vrlo retko po selima nosi, jedino po gde koj imućniji, kad se lepo o prazniku obuče, što će staviti fes i to najčešće višnjeve boje.
Varošani nose većinom čohano odelo a ređe od sukna. čoha se najviše upotrebljava modre (čivitne) boje. čakšire razlikuju se krojem od turskih čakšira. Preko čakšira se pašu dva i tri pojasa, od kojih je onaj gornji pamučni iz čaršije. Na grudima se nosi mintan i jelek, leti samo od platna a zimi ispunjen pamukom. Preko mintana i jeleka nosi se ćurče od čohe ili crnog sukna, često i postavljeno. Sramota je bez ćurčeta (fermana) izaći na ulicu. Ko je malo boljeg stanja ima za zimu i kaput, postavljen, obično dug do kolena, od žutog šajaka ili od modre čohe. Najobičnija je postava crna vučija koža ili, ma i druga, samo ne lisičina, jer tom kožom Turci postavljaju.
Svaki varošanin nosi fes, obično zatvorenije boje i uvek sa kićankom, jer ko ovu ne nosi kaže se da je „nevaljalac“. Na noge varošani nose vunene čarape u boji i lepo šarane i to zimi a leti bele pamučne. Od obuće se nose jarm-putine (polucipele) i jemenije (otvorene cipele).
Ma koliko da ima svoje lepote ovo odelo, opisano ovde, nema je ni iz bliza prema onome što ga ženske nose na Kosovu. Odelo u ženskih ne samo lepim vezom i bojama što se odlikuje već i vanredno ukusnim krojem ili bolje oblikom. Moglo bi se slobodno reći da je odelo kosovske seljanke najlepše srpsko žensko odelo. Pa ako je i po bogatstvu, ono će teško uzmaći pred odelom svakog drugog kraja Srpstva.
Razlika, na samom Kosovu, možda i ima ali neprimetnih i one se sastoje u tome, što se u tim i tim selima nosi duža bošča a u tim i tim kraća ili što se u ovom kraju malko drugače ubrađuju no u onom. S toga ćemo ovde opisati odelo bez obzira na te majušne razlike.
Kosu seljanke iščešljavaju te razdele na dva dela i do dole ispletu u perčine. Te perčine spuste sa jedne i druge strane lica, preko slepih očiju do ispod brade; tu vežu crvenom ili crnom vrvcom po dva tri talira pa onda perčin opet vraćaju gore i na vrhu glave vežu krajeve oba perčina. Te perčine nazivaju sapleci i supleci. Na sapletke se stavlja još po jedan niz cvancika koji se utvrđuje iglom na kojoj je velika glava od pirindža. Ta se igla zove ukosnica. Po kosi se stavlja bela marama i prekrste joj se krajevi tako, da vrhovi oba kraja marame dođu baš iznad čela, na temenu a druga dva vrha marame spuštaju se s jedne i druge strane lica preko ušiju i sapletaka. Sve strane ove marame potkićene su raznobojnim manistrama (perlama) a ivice su išarane još raznobojnim pamukom i srmom. Po raznolikosti tih šara ima i svaka vrsta marame svoje ime kao: božurana, pojasana, crvene štreke ili štrekana marama, zubena, zmijana, zvezdana; iseklija i t. d.
Po vrh ove marame stavlja se otoz, nešto slično onoj kongi koja se u Srbiji nosi u Požarevačkom okrugu, istočno od Morave. To je podebela hartija uvijena tako da joj je sredina deblja a dva kraja završuju se vrhovima. Ta se hartija uvije mavezom (šamijom) belim, crvenim ili i šarenim i ušije se crvenim koncem. Starije žene uvek zavijaju otoz belom šamijom. Na glavu se stavlja tako, da sredina koja je najdeblja dođe više čela a krajevi se na potiljku prekrste i spuštaju za tim na leđa. Na te se krajeve privezuju male kićanke, zvane trmke, nanizane od bisera i perla, pa se ti krajevi za tim povrate i izvedu preko otoza više čela ali tako, da resice od marame i ivica od otoza, dođu ravno. Stare žene te krajeve otoza vezuju ispod brade. Otoz je naročito lepo izvezen
