Косовски мит – Икона Српске православне цркве
Песма са насловом Косово из 1921. године, недовољно познатог аутора, описује колико је Косово укорењено и испреплетано не само у свести, већ и у постојању српског народа, и како је скопчано са нашим опстанком као заветног народа.
Бремените симболиком секстине се лагано нижу, и једна од њих каже следеће:
Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“
И после тога, песма говори о томе како управо зато и није могло бити другачије, већ да
Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!
Песник је предосетио снагу праведног убеђења и веровања.
Верујемо да је наше, право је да је наше – неправедно је да припадне отимачу – и ми ћемо га повратити.
Очигледно је да ови који нам данас раде о глави одлично познају моћ традиције, веровања старих завета. Исто тако знају да они имају моћ док год се у њих верује.
Зато нас убеђују да се оканемо прошлости, да треба гледати у некакву ружичасту магловиту будућност, а прошлост треба одбацити.
Зато се и Арбанаси упињу да убеде више себе него свет да је Косово њихово, те да они нису отимачи. Ако им се призна, они то заиста неће бити. Признање, било изричито или прећутно (конклудентним радњама) их, из на дуже стазе губитничког положаја отимача, пребацује у положај господара.
Ту се свако наше природно право порекла, завета, крви, традиције гаси. Они једноставно ‘ускачу’ у пребогато, јединствено, одувек наше идентитетско одело, остављајући нас као голе простаке који су заменили најлепшу епску поезију, веровања, митове, за ‘празну речцу Јухахаха’ илити некаква поглавља и евРОПСКЕ интеграције; који су, попут богатог малоумника, мењали дијаманте за пар грама белог или боцу жестине.
Песник, више интуитивно него интелектуално (овде није интелект, већ везаност за традицију и завет од пресудне улоге за разумевање) и сам осећа у чему је наша снага:
И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: и ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!“
Док се с поносом сећамо, имамо подстрек и мотив за борбу. Чим га одбацимо и више нам Косовски завет није приоритет, неће дуго проћи и ни нас неће бити.
Не смемо заборавити да су Срби заветни народ. Без завета нема ни Срба. Постојаће нека руља, башибозлук, али Срби не.
Нашим духовним благом, традицијом, прошлошћу китиће се други.
~ * ~
КОСОВО
— Оно је увек било и остаје наше —
(саставио Стеван Фртунић* 1921.)
Колико је хорди пронело ту спреме
И хатова бесних зарило копите
У његове груди пуне крви вреле,
Носећи на себи муњевите свите.
Никад оно није знало име боље,
До за једно име – то Косово поље.
**
И када је крвљу окропљено светом
Из које још жива потопљена ала
Покривена месом Гази – Местан паше
Из чељусти своје дивље заурлала:
,, Ја сам победила, ал’ је ово ваше.“
И тада је оно било само наше.
**
Пет векова потом прошли су к’о један.
Султани, везири, паше и кадије
Што држаше силу и господство страсно
Хоџе и дервиши и сви Шкипетари;
Пет векова они говораху гласно:
,,Ми смо отимачи, а не господари.“
**
И када је крвца из земље проврела
Марков топуз гордо из мора изаш’о,
Кад је сила силу још једанпут срела
На Косову, где је Србин круну наш’о;
И онда је оно рекло: ,,Сваком своје!
Ја сам било твоје и остајем твоје!“
**
Па ко је тај сада који од нас тражи
То крваво поље, к’о отмицу сваку,
Који је тај, кога нагон дивљи дражи
Да скрнави ову освештану раку?
Могу ли Ситница и Лаб исполински
Бити чији други до само Србински!
**
И сада, и увек, док сећање траје
На Милоша и на Мурата Султана
Докле све то Србу нови подстрек даје
да се сећа Лазе и Видова дана,
Дотле неће бити: ни ,,наше“ и ,,ваше“
Већ Косово поље биће само наше!
Стеван Фртунић
Стеван Фртунић је рођен 1883. у Вучитрну у сиромашној породици. Школовао се у Скопљу, Цариграду, Солуну, Београду, Сарајеву и Бечу.
Писао је и прикупљао народне песме. Објављивао је у ,,Цариградском гласнику“, сомборском ,,Голубу“, и косовскомитровачком ,,Српском Косову“ Његова родољубива песма ,,Косово“ објављена је у ,,Српском Косову“ 1921. године.
Данијела Дорадо
Извор: КМ новине
