Život ambasadora u Atini odvija se u neprestanoj, veoma intenzivnoj komunikaciji sa grčkim i svetskim diplomatama (predstavnicima zemalja iz Kontakt grupe za Kosovo) ne samo oko bilateralnih veza, u kojima dominiraju privredne teme, nego, sve više, oko pitanja koje će nas preokupirati tokom preostalog dela ove i čitave sledeće godine. A to je pitanje Kosova i Metohije. Grčka je, naime, važna regionalna osmatračnica s koje se politički tokovi na još nestabilnom Balkanu vide bolje i potpunije nego iz lokalne perspektive. Pitanje Kosova, koje je još na marginama svetskog interesovanja, u dubokoj senci previranja na Bliskom istoku, polako postaje jedna od dominantnih tema ne samo u diplomatskom koru nego i u grčkoj javnosti.
Premda poznata po tradicionalnom prijateljstvu prema Srbima i Srbiji, grčka štampa poslednjih meseci sve učestalije prati zbivanja oko Kosova, a vidljiva su i nastojanja da se problemu južne srpske pokrajine priđe na jedan objektivan i uravnotežen način. Ove nedeljeje izašao i jedan intervju sa Haradinajem, a drugi tekst hvali Rugovu, koji kaže da se je ova godina godina odluke. Naime, Grčka je nestalni član Saveta bezbednosti, u maju mesecu preuzima predsedavanje Procesom saradnje u jugoistočnoj Evropi, glavnom regionalnom organizacijom i, u tom svojstvu, nastoji da pruži vlastiti doprinos rešavanju kosovskog pitanja. U nizu učestalih konsultacija oko parametara za buduće pregovore o budućem statusu Kosova i Metohije, nastojim da, s naše strane, pružim odgovarajući doprinos, kao neko ko ovde i širom sveta važi kao stručnjak za kosovsko pitanje. Najteže balkansko pitanje, dakle, zahteva jedan osmišljeni pristup, s mnogo opreznosti i jasno ograničenih parametara.
U diskusijama sa grčkim i svetskim diplomatama na tu temu, nastojim da afirmišem nekoliko važnih načela: prvo, da nema rešenja za Kosovo koje neće biti međusobno usaglašeno između Beograda i Prištine, odnosno prihvatljivo za obe strane u sporu. Drugo, isključivanje nezavisnosti kao opcije, što je za nas od suštinskog značaja, smatram jednim od važnih preduslova za buduće pregovore. Ako je već, zvanično, isključena opcija povratka na stanje pre 1999. (što Albanci tumače kao potvrdu da neće biti više nikakvih veza Kosova sa Srbijom, a mi tumačimo kao rešenje koje podrazumeva da samo nema povratka na režim Miloševića tokom devedesetih), onda bi uključivanje načela da nema daljih promena granica na Balkanu i da Kosovo mora da bude demilitarizovano bili korisni preduslovi za dalje pregovore. Manje od nezavisnosti, više od autonomije je srpska formula koja, polako, nailazi na razumevanje.
Mnogi me pitaju šta je okvir za pregovore. Ja ističem da to mora da bude u okvirima Ujedinjenih nacija, jer samo tako možemo da osiguramo kontinuitet i odgovarajući pravni okvir za pregovore o budućem statusu pokrajine. Sagovornike neprestano upozoravam da bi nezavisnost Kosova dugoročno ugrozila stabilnost Balkana i imala negativan domino efekat u susednim zemljama i oblastima, a bila bi presedan koji bi imao i šire međunarodne posledice. Obično kažem da se ne može zadovoljiti 1,7 miliona Albanaca na Kosovu, a osam miliona Srba gurnuti u decenijama dugu frustraciju, s nesagledivim političkim posledicama, jer Kosovo je već osam decenija integralni deo ne samo srpske teritorije nego, još duže i srpske istorije, tradicije, baštine, istorijskog pamćenja. Argument koji, takođe, nailazi na izvesno razumevanje je ekonomska opravdanost daljeg izdvajanja Kosova i Metohije iz Srbije. Naime, prelazne ustanove u pokrajini u poslednjih šest godina nemaju odgovarajuće rezultate u upravi koji bi svima, bez obzira na versku i nacionalnu pripadnost, garantovali život u skladu s važećim evropskim vrednostima. Naprotiv, na Kosovu imamo jednu albansku, nacionalističku administraciju koja svoja ovlašćenja koristi kao sredstvo za dalje, otvorene ili prikrivene progone i diskriminaciju preostalih Srba, bez spremnosti, osim verbalne, da se njihova teško ugrožena prava i imovina adekvatno zaštite. Trenutno zatišje u progonima Srba tumačim sagovornicima kao taktičko, a ne strateško opredeljenje kosovskih Albanaca, jer su svesni činjenice da bi ih novo posezanje za nasiljem samo dodatno udaljilo od projektovanog cilja o nezavisnosti, a uoči skore evaluacije zadatih standarda.
Još jedan argument koji u sklopu naše državne politike nastojim da afirmišem je potreba da i Beograd i Priština imaju jednak pristup rudnim bogatstvima Kosova, koja ne mogu biti u isključivoj nadležnosti Albanaca. Sa ekonomskim ekspertima razrađuju se, takođe, i modaliteti kako pristupiti problemu nelegalne privatizacije kosovskih firmi čiji je vlasnik država Srbija. Da li, možda, treba uzeti u obzir i mogućnost da se sporni slučajevi prijave sudu u Strazburu? S grčkim stručnjacima, takođe, u stalnom sam kontaktu oko njihovog skorašnjeg plana da se srpski manastiri i crkve zaštite jednim posebnim statusom, po ugledu na status Svete gore unutar Grčke. Taj plan je, međutim, još u početnoj fazi i zahteva dodatnu razradu. Ukratko, pune ruke posla. Kosovo kao svakodnevica, nedeljna i trajna preokupacija.
