Veliki broj naših ljudi u Melburnu nakon izvesnog perioda placanja stanarine odlucuje se da zatraži – državni stan. Nedostatak pravovremenih i iscrpnih informacija, poluinformisanost, kao i neznanje engleskog jezika uglavnom su barijere s kojim se oni na ovom putu susrecu. Price su slicne i sve imaju istu poruku – prava informacija je neophodna pretpostavka u ovakvoj „borbi“.
Cetvoroclana porodica Kasabašic dobila je novu kucu, ali je put do konacnog cilja, kako kažu, bio prilicno iscrpljujuci. Kasabašici su kucu dobili u Brajbruku, zapadnom predgradu Melburna, gde su, kako kažu, i hteli da žive.
– Jako je bitno imati pravu informaciju, što mi na samom pocetku nismo imali. Bili smo, naime, uglavnom površno informisani od prijatelja, ne znajuci šta nam se sve zapravo zakonom pruža i kakve su nam mogucnosti – prica Jovica Kasabašic, koji je sa suprugom Nadom i sinovima Slobodanom (18) i Petrom (16) iz Bosanske Dubice došao u Australiju 1998. godine.
Kljucna zasluga lekara
– U našem slucaju kljucnu ulogu odigrao je naš lekar, koji je telefonom pozvao službenike u Ministarstvu stanovanja i rekao da se naša stambena situacija mora što pre rešiti… Nedugo nakon toga dobili smo kucu, pa nas sad samo jedna ulica deli od obale – kaže Milovan Kneževic.
Jovica kaže da su od samog pocetka slušali kontroverzne price o tome da li je molba za državni stan dobar potez ili – nije.
– Na jednoj strani gubi se pomoc od Centrelinka prilikom placanja stanarine (rental assistance), dok s druge strane dobijaš na neki nacin – svoj dom, koji uz to ne placaš preskupo. Celi taj postupak za dobijanje državne imovine je vrlo cesto kao lutrija, i sreca je neophodna. Dalje, tu je i nezaobilazna jezicka barijera, jer jedno je kad razgovaraš preko trece osobe – prevodioca, a nešto sasvom drugo kad si sam u stanju izreci svoje misli – smatra Jovica.
On, takode, naglašava da su se za zapadne delove Melburna odlucili zbog toga što su saznali da u njima ima mnogo više državnih stanova i kuca, te da je samim tim mogucnost dobijanja kuce – realnija.
NJegova supruga Nada kaže da su bili u nezavidnoj situaciji, jer su kucu morali prihvatiti „na nevideno“:
– Receno nam je da smo dobili kucu i da je – moramo prihvatiti, jer smo prvi smeštaj odbili, a u suprotnom gubimo status koji smo do tada imali. U tom momentu presudnu ulogu je odigrala naša doktorica, koja nas je savetovala da prihvatimo šta god da je u pitanju, jer je, kako je rekla, najgora varijanta – odbiti ponudu. Ona nam je objasnila da iz ponudenog, ukoliko ne budemo zadovoljni, možemo tražiti bolje – prica Nada.
Kako do liste prioriteta?
– Mi smo u pocetku bili na redovnoj listi cekanja za državni stan, ali smo potom dobili informaciju da jedino ako dospemo na „listu prioriteta“ možemo ocekivati rešenje naše stambene situacije. Kako ni ja, ni žena nakon rata i svega što nam se izdešavalo nismo bili u najboljem zdravstvenom stanju, tako smo prikupili sve tražene lekarske nalaze i brzo prešli na – „prioritet“. Nudili su nam stan u Flemingtonu, koji je zaista bio ispod svakog kriterijuma, a onda, nakon šest meseci – ponudena nam je ova kuca – seca se Jovica Kosabašic.
Taj savet koji, opet, mnogo ne znaju, bio je presudan i odluka se pokazala ispravnom, jer su Kasabašici po samom potpisivanju saznali da je kuca – sasvim nova, lepa i uslovna za život.
– Sada je ovo naš dom i tu smo zadovoljni. Treba uraditi sve da o ovoj problematici informišemo ljude na pravi nacin, jer je pravovremena i ispravna informacija najbolji saveznik u ovakvim „bitkama“ – ubeden je Jovica.
Da, medutim, nije nemoguce državni smeštaj dobiti i u tako elitnom delu grada kao što je Port Melburn svedoci prica 59-godišnjeg Milovana Kneževica. Cetvoroclana porodica je iz Španije u Australiju stigla pre šest godina, a putešestvije su ratne 92. otpoceli iz – rodnog Sarajeva.
Za državni smeštaj podneli su molbu nakon dve godine u iznajmljenoj kuci u Dandenongu. Tamo se više nismo dobro osecali, zdravstveno stanje je diktiralo potrebu da budemo blizu mora, pa smo prikupili medicinske nalaze i dospeli na listu prioriteta. Bila je to svakodnevna borba sa administracijom, papirologijom, molbama, žalbama i sastancima – prica Milovan.
Situacija je, seca se Milovan, bila donekle otežana cinjenicom da je u Port Melburnu ogranicen broj državnih smeštajnih kapaciteta, no Kneževici su odlucili da budu istrajni u borbi za „svojim mestom pod suncem“, koje je po njihovom mišljenju bilo u ovom delu grada. Na kraju su i uspeli.
