Интервју води Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
…
– Ваша мајка као мала девојчица доживела тешку судбину?
– Моја мајка Милка (девојачки Деветак), родом из Мале Градусе на Банији је имала две године када су јој хрватске усташе одвеле оца Ђуру и ђеда Душана у Јасеновац, одакле се никада нису вратили…
А начин на који се њен тата последњи пут опростио од ње представља страшни и величанствени пример страдања нашег народа у њиховом завичају окупираном од стране Павелићевих монструма у човеколиком обличју.
Наиме, хрватски војник, иначе предратни Ђурин пријатељ, допустио му је да се, пред одлазак из Градусе пут јасеновачког логора, поздрави са својом Милкицом. А када ју је донела њена тетка Марија, Ђурина сестра (и сама девојчица), Хрват се одједном испречио пред очинским загрљајем и тражио нешто заиста језиво од свог доскорашњег друга из суседног села. Цинично и нељудски је захтевао да Ђура прође шаком кроз оштри бајонет и тек тако успе да помилује своју двогодишњу љубимицу. Да протера длан кроз дугачко сечиво и тако додирне своју кћерку, а моју мајку Милку.
И несрећни отац је то учинио, упркос ужасним боловима и крвавом руком помиловао, по последњи пут, уплашену и уплакану бебу. Тај крвави додир је био и задњи икада у њиховим животима, тог дана заувек раздвојеним.
Све то ми је, у сузама, причала моја бака Марија, сведок ове садистичке сцене из живог пакла усташко-хрватске НДХ…
– Шта је са злочинима над Србима? То никако да дође у први план. На другој страни смањује се број српских жртава. Ревизија броја жртава све чешће стиже из Хрватске. Шта ми радимо по том питању, сем појединаца?
– Не постојимо, још увек, никакви МИ. Постоје разбацани и међусобно посвађани, немоћни појединци који живе у Србији и околним подручјима. Српска држава је поражена и без стварног суверенитета, у покушају да колико-толико самостално делује. У кући Крсмановића (1918-те), у Јајцу (1943. године), у Скупштини СФРЈ (1974-те), после петооктобарског државог удара (2000-те)… се систематски уништавала – све више и страшније – некадашња српска држава, Краљевина Србија. И овај процес је дошао до тачке топљења српске идеје и растакања српског у југословенски народ, а сада већ у чопоре апатрида (и вербалних националиста који више мрзе своју државу, бркајући је са режимом, него све наше вековне непријатеље).
Зато нам је преостала још Република Српска и, како рекосте, непоколебљиви појединци који одржавају свест о претрпљеним српским страдањима и геноциду који нам се догодио, а да то ”велики свет” није ни приметио, а камоли препознао.
– Постало је готово немогуће критиковати злочине над Србима, нарочито усташке. Јутјуб је цензурисао интервју са Вама у продукцији медијске куће „Центар“ , који је радио Дејан Петар Златановић. Тема емисије је била: злочини усташа над српским народом у 20 веку.
. Организовани србофобни Хрвати су се удружили и написали безброј притужби на интервју са мном, у коме сам прецизно и детаљно описао страхоте нељудских злочина хрватског народа над српским. И онда су забранили ову емисију, без правог објашњења.
– Доста жестоко и бурно сте реаговали на изјаву једног гледаоца на ТВ Хепи о ратним злочинама Срба у Другом светском рату, али и касније. Рекли сте ,,Ви говорите о туђим жртвама, а о њима говоре и Американци и Британци и Французи и сви говоре о њима! Наше жртве као да не постоје! Проговорите о српским жртвама!“ Мислим да је такав став грађана Србије све чешће заступљен, а велики је проблем што сви ћутимо. Као да нас ти злочини не погађају, то је трагедија.
– Не ћутимо ми, већ овде (и нигде) не постоје медији на којима би се озбиљно и континуирано промовисао српски став. Настали у Титово време (а раширивши се у ери петоколонашких напада на српско становиште под маском ”борбе са Милошевићевим режимом”), медији који и данас делују у Србији раде свој посао за оне који их плаћају. А ту нема ни С од Србина и српских интереса, сем на кашичицу (као, рецимо, на Телевизији Хепи). Па се зато овде запатила југословенско-титоистичка, несрпска и антисрпска идеја вештачког изједначавања слободарских Срба са нацистичким Хрватима и геноцида почињеног над српским народом са новоформираним митовима о страдању Вуковара, Маркала и Рачка. И ако, уз то, имате брутално, вишедеценијско међународно медијско ”савијање свести” младих Срба пропагандном причом о ”српским злочинима”, не можете превише очекивати од овако притиснутих сународника, заробљених у комунистичке и друге интернационалистичке калупе и матрице. Још ми имамо среће да уопште постоје (а и те како постоје!) српски оријентисани младићи и девојке, после свега и упркос свему.
– Шта се то десило са Србима па су стали иза оног ко их је нишанио на Церу и Колубари, иза оног због кога је већински наш народ пљунуо на цркву и склонио ђедову икону, кандило и свећњак и заменио их петокраком?
– Десила се Југославија, која нас је расрбила и обезбожила, расцрквенила и удаљила од вечних заветних идеала. А комунистички наставак већ постојеће Југославије је само докрајчио ствар и закуцао наш мртвачки сандук.
– Шта кажете о сулудој, гнусној југословенској авантури српске политичке елите?
– Тек ће будуће генерације Срба и Српкиња открити сву страхоту овог државног удара извршеног у Краљевини Србији, и то од стране регента-престолонаследника и великог дела тадашње друштвене елите. Уместо да бране Србију, они су је без пардона жртвовали и добровољно предали нашим ратним и крвним непријатељима и апсолутном бесмислу оваквог уједињавања. Та југословенска ,,Децембарска револуција” је по последицама још гора и језивија од оне Октобарске у Русији. Уместо Русије дошао је Совјетски Савез, а уместо Србије – Југославија, на страдање и пропаст обе наше братске нације. Ми и данас осећамо ужасне последице оваквог поретка ствари и тешко да ћемо икада успети да се ишчупамо из свега оног што се десило са нама у међувремену. Тема која ће све више и више заокупљати пажњу и време наших историчара и политиколога.
– По Вама која је кључна тачка српског суноврата и пропасти? Да ли и ви мислите да је то 1918. година?
– Не постоји народ са овако дефинисаном тачком свеукупне пропасти као што је имамо ми са тим првим децембром ’18-те и оним што се догодило одмах након тога. Укинута је органска веза православне (као државне) Цркве, одбачени ратни хероји и презрени ратни инвалиди, пола милиона сирочади је препуштено себи, а забрањено је јавно и слободно слављење јунаштва српске војске у Великом рату ,,да се не би љутили Хрвати и Словенци”, али и сви други наши непријатељи, одједном проглашени за ”браћу”. Тиме је отворен пут за деловање анационалних комуниста, словеначких себичњака и хрватских србофоба, без икаквог отпора са вечно повлачеће и дефанзивне српске стране (оптуживане за сва зла и неправде овог света).
– Како су Срби дозволили укидање Видовдана као државног празника да се не би бивши аустроугарски војници осећали прозвано? Када смо заборавили да смо Срби и почели се називати југословенима? Када смо и на цркву заборавили? Пошто су Срби све то прихватили, од тада је сваки сценарио био могућ.
– Краљ Александар Карађорђевић (Ујединитељ свих наших непријатеља) је тако одлучио, самовољно укинувши онај празник који је сведочио о заветној суштини српства. Тиме се ритуално одрекао и свих вишевековних веза са Косовским јунацима и Светосавским Заветом. Заузврат је добио честитке оних који ће га, само пет година после тога, убити као псето. Тих међуратних година је укинута веза са прецима, погажена ратничка част, одбачене пуковске заставе (повучене из употребе и бачене у таму магацина) и поништен значај Српске Цркве (која је постала само једна од девет државно признатих, међусобно равноправних религија). Доживели смо немерљиву катастрофу, коју живимо и дан-данас.
– После 1918.год. како нам се поновила 1945. год? Поново смо отишли у загрљај џелату који нас је клао и децу нам убијао на најсуровије начине.
– Коло среће се већ окренуло, а историјске околности су нас докрајчиле. Као да све лоше и грозно ујединило и уротило против нас. Казна за нашу издају из 1. децембра 1918-те је била одговарајуће страшна. И траје и сад, после толико времена, јер се нисмо још увек покајали за грехе својих очева и дедова. За разлику од Руса који су се обрачунали са оним делом своје историје који је уништио народну душу и побио толике милионе православних, ми то нисмо урадили – а и теже је, јер је овде издају предводио нико други до млађи син краља Петра Ослободиоца .
Тамо је миропомазани руски цар крвљу, својом и своје породице, почео духовну обнову Велике и Свете Русије, а овде је немиропомазани (први такав у целокупној српској историји) краљ бездушно пустио да узалуд истече крв милиона јунака који су помињали његово издајничко име, уз Србију и Свето Косово, док су узалуд умирали по апокалиптичким бојишитима, грчким острвима и албанским планинама – да више никада не виде своју децу, ближње и свој завичај (ускоро утопљен у хрватско-словеначки конгломерат и ватикански оквир новокомпоноване државе).
– А и данас има оних који пате за петокраком и делом Јосипа Броза Тита, и маштају о новом уједињењу. Како је дошло до тога после толико сурових чињеница?
– Након тридесетогодишњег расрбљавања, комунисти су српство поставили настуб срама као главног непријатеља лажног ”братства и јединства” (заснованог на новим одрицањима Срба од сопственог идентитета и, првенствено, на добровољном, колективном забораву Јасеновца, Јастребарског, Старе Градишке, Јадовна…). То је променило отаџбинску свест у нашем покланом и дезоријентисаном народу, а они који нису на то пристајали су масакрирани током 1945-те. Да би се, након што је Ј. Б. Тито издао и своје руско-совјетске савезнике, заборавом плаћао удобни живот и на (националној и верској) издаји добијени станови у блажој фази титоистичке диктатуре. Па, кад се све то смућка, добијате ове обескорењене апатриде југословенског типа, екс-Србе са дна каце.
– Како видите лик и дело Милана Недића- као жртву тадашњих прилика, српску мајку или издајника?
– Он је, несумњиво, био мученик и свесна, добровољна жртва у циљу спашавања српског народа у неописиво тешком тренутку наше историје. Било смо на ивици потпуног нестанка и поделе између Хрвата, Мађара, Бугара, Арнаута, а под немачком командом и италијанском подршком оваквом пакленом поретку.
Па само оно што се дешавало на територији НДХ и под мађарском окупацијом је довољно да видимо како бисмо прошли да нисмо имали макар то трепераво, али спасоносно упориште на тлу (проширене) Шумадије и Београда. То је била немачка окупациона зона, где Недић и његови министри нису имали никакву стварну власт, али су, својом личном, моралном жртвом, спасили свој народ од нестанка.
Они су прихватили стотине хиљада Срба, Српкиња и Српчади из хрватског пакла и спасили их од сигурне, страшне смрти. И успели су да избаве Србију од самоуништења из иностранства управљане герилске борбе злоупотребљених српских идеалиста за енглеску или совјетску корист. И да, чак, крену у враћање српству, нашој светосавској култури и православљу, из југословенске заблуде.
И Свети Отац Јустин је, баш у време генерала Недића (1944-те), одржао своја чувена предавања на Коларцу из којих ће, касније, настати чувено ”Светосавље као философија живота”. А да не помињемо да је генерал Недић био свестан тога шта га чека, те да ни он, ни ма који његов министар није променио своје имовно стање или се уселио у туђу кућу током ратних година…
Дугачка и важна прича, али чека на време када се будемо некако ујединили, пре тога ће ова прича о Недићевој правој улози у рату бити само још једна од разједињујућих прича и камен спотицања међу нама, Србима последњих времена.
– Да ли се слажете да нам је југосовенство уздрмало темељ нације?
Оно то и данас чини, баш као и пре стотину година, упркос свему што нам се у међувремену десило. Заводљива лаж ове замене нашег ”братства у Христу” братствојединственим ”заклињањем у Титу” и сада трује свест једног броја њених наивних или према српству равнодушних жртава.
– Зашто се не угледамо на Јевреје, по питању старадлништва и жртава?
– То је као да се питамо ,,зашто не делујемо као Спартанци” или ,,како више нема Синђелића и Обилића”. На та питања се не одговара из фотеље и само речима, већ на делу и по поприштима српске историје. Свака генерација Срба мора да, у своје име, да одговор на ово питање. Јевреји су хиљадама година мудро и стрпљиво припремали своје победе након 1945-те, и у Израелу и по читавом свету. Није им то пало са гране.
– Европа има различите аршине према жртвама различитих народа. Како то да променимо?
– У животу нема абракадабра или хокус-покус-препарандус решења, нити Деда Мраза и чаробног штапића. Све се мора изборити, пре свега унутарнационалним помирењем и увођењем саосећања, црквености и позитивне селекције. Ништа од тога за сада, па ћемо и даље трпети ударе и од споља и изнутра, док се не променимо и не почнемо да примењујемо универзална искуства без којих нам нема помака са мртве тачке.
– Зашто немамо енциклопедију српског страдалништва или макар филм о томе?
– Зато што још нисмо српско друштво, ни српска култура, у грађанској екс-Југославији само насловљеној као ”Србија”.
– Срећом, данас је мало боље време- израђују се бисте, споменици, обнављају се куће знаменитих Срба, снимају се документарци, серије, филмови, има промена на боље. Какво је ваше мишљење поводом тог подухвата?
– Полако се враћамо себи, на једној страни медаље, док се дубоко разарајући процеси развијају на њеној другој страни. Па шта буде било јаче и више испуњавало душе садашњих Срба. То је борба нас са нама, па ко победи.
– Да ли је по Вама, добро да се у школске уџбенике за основну, средњу школу и факултет (катедра за усторију) уведе поглавље Српско страдалништво? Мислим да, док не спознамо ту истину, не можемо да кренемо ка бољем сутра.
– Није ствар у томе да ли је то добро, већ да ли је то, у овом тренутку, могуће. Ја мислим да није. Морамо да делујемо преко медија, који су данас важнији од Министарства просвете, па онда све даље.
– Шта мислите о серијалу Немањићи који је приказан на РТС?
О томе сам већ више пута детаљно писао. Мислим да су улудо потрошене уложене паре и тиме спречено неко боље (и српскије) екранизовање ове наше златне епохе.
Прилика је пропуштена и ко зна када ће и да ли ће икада бити нове шансе за тако нешто. Туга и бесмисао, по ко зна који пут.
– Како да у први план ставимо изградњу Меморијалног центра за све страдале Србе?
Својим делоавњем у том смеру, ко како и колико може. Дакле, одоздо, а не одозго, с врха.
Ако се осети да је то жеља велике већине Срба, онда ће се ова племенита идеја реализовати.
– Како видите решење косметског проблема?
Бој на Косову траје још од четрнаестог века и свако српско поколење је учествовало, на свој начин, у њему. Тако и ми. Косовски проблем ће бити решен у односу на наше родољубље, јунаштво и спремност да се боримо за очување Свете Земље у нашој Отаџбини.
– Часопис Њујорк тајмс, приредио је интервју са Вама. Која тема је била заступљена?
– Николас Вуд је радио велики интервју са мном (и имао последице због тога, након што је овај разговор изашао, на насловној страни Њујорк Тајмса), на тему велике маркетиншке кампање ”Косово је Србија”, са кориштењем патриотских цитата најзначајнијих западних политичара у нама прилагођеном, родољубивом контексту. Више су странци писали о тој кампањи коју сам ја креативно водео, него овдашњи медији, по традицији нерасположени за све заиста српско и родољубиво (а посебно ако сам ту ја присутан).
– Ви сте осмислили председничку кампању кнегиње Јелисавете Карађорђевић под називом „Иницијатива за лепшу Србију”, која је била веома успешна.
Да, под слоганом ”Боже правде”, ишли смо по читавој Србији и заједно говорили, кнегиња и ја, о некој бољој, романтичнијој и лепшој Србији, Отаџбини. Уз нас су ишли и момци из групе ”Легенде”, а све то испред џиновског паноа са ликом Богородице.
Тиме смо показали да нису сви Карађорђевићи исти, а и помогли да кнез Павле и кнегиња Олга нађу свој коначни мир у спомен-храму на Опленцу…
Нисам ја против Карађорђевих потомака, већ против оних међу њима које би одбацио и најстрожије осудио и сам наш бесмртни Вожд.
– Путем свог Фејсбук профила Ви сте објавили огроман број есеја и текстова на верске, националне, културне и опште теме. У припреми је серија књига на основу ваших Фејсбук текстова.
– Тако је, Ђорђе. Даће Бог па ће се и ови моји есеји, биографски медаљони, беседе и анализе преточити и на папир, међу корице књига за патриотско буђење народне свести.
– Написали сте доста књига. Која вам је најдража?
– Моји ”Огњени љиљани” (из 1998), књига о историји европске културе, од елизабетанског доба до модерних времена, у којима сам испричао читаву цивилизацијску причу о томе шта нам се, како и због чега догађало…
– Спремате филм из Руске историје. На којим тренутно филмским сценаријима радите? Да ли сте завршили тему српског страдања у протеклих стотинак година, према роману Миће Миловановића, а кроз судбину и исповест православног монаха Прохора?
– Радим на више паралелних пројеката, како сам, тако и за друге наручиоце. Шта ће бити од тога не знам, јер ништа не зависи од мене. Поменуо бих ту, посебно, и сценарио за филм ”Слово љубави” о Светом Деспоту Стефану Лазаревићу, који сам написао у манастиру Манасија, на месту где почивају мошти нашег најмистичнијег и најплеменитијег владара свих времена, правог српског супер-хероја (а у најтежим замисливим околностима).
– Зашто сте престали да се бавите политиком?
– Зато што бих био убијен, да сам остао у политици. Ја сам био сметња како Милошевићевом и Станишићевом режиму, тако и ондашњој опозицији свих врста. Нисам имао подршку, ни покровитељство ни са које стране и све се завршило убрзо након што је почело.
Не може се бити у високој (прволигашкој, реално утицајној) политици без озбиљне логистике и адекватне финансијске подршке.
За крај, како заштитити српске интересе?
Свако треба да држи свој положај и да не попусти у тој личној одбрани српства. И треба бити братски расположен према својим сличномислећим, непознатим саборцима, а не острашћено инсистирати на разликама (које увек постоје). Живот је задатак, а не размажено ”трагање за срећом”.
А најважнији део тог животног задатка је наша лична одговорност у ,,родољубавној” бици за опстанак славног, мученичког и јуначког српског народа.
Интервју водиo Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА
