Svaki Srbin ima po jedan dan u godini koji on slavi i to se zove krsno ime, sveti, sveto i blag dan, zapisao je u Rječniku Vuk Karadžić. Krsna slava je prastari običaj u kome se proslavlja domaći zaštitnik i davalac, koji su, među Slovenima, a i drugim narodima, najbolje održali Srbi. Danas je krsna slava običaj da pojedine porodice i rodovi smatraju svojim zaštitnikom jednog hrišćanskog svetitelja i uz posebne obrede i gozbu proslavljaju njegov praznik. Inače, tragove ovoga običaja imali su svi Sloveni pa i Indoevropljani, Tračani, stari Grci, Dačanai, Iliri (sa ostacima kod Cincara i Arbanasa), Rimljani i drugi. Ali, kao običaj krsna slava se održala pre svega kod pravoslavnih Srba a do pre nekoliko decenija i svih Makedonaca. Sporadično je ima ili je bilo i kod Hrvata katolika u Hercegovini, srednjoj Bosni, Dalmaciji, Lici i Slavoniji. Ima je takođe kod Arbanasa katolika, a pod srpskim uticajem bilo je i kod Rumuna.
Poreklo krsne slave ni do danas nije dovoljno rasvetljeno. Sve dosadašnje hipoteze, o kojima će kasnije biti više reči, mogu se svesti na dva osnovna gledišta. Jedno predanje smatra da je krsno ime uspomena na dan kada su mnogobožački preci pojedinih porodica prešli u hrišćansku veru, o čemu bi svedočila i sama reč „krsno ime“ – od „krstiti se“, odnosno primiti hrišćansku veru. Drugo gledište je animističko koje u krsnoj slavi vidi samo jedan hristijanizovani paganski kult, kult mrtvih, kult predaka. Ovo gledište je rasprostranjeno i prevlađuje u naučnim krugovima.
Istorijski izvori o krsnoj slavi su dosta oskudni. Ima nešto podataka iz perioda od XI do XV veka. Međutim ipak nije sigurno da se oni odnose na krsnu slavu u današnjem smislu. Pretpostavlja se da se slava kao porodični praznik prvi put pominje 15. avgusta 1018. godine u predelu Devolu južno od Ohridskog jezera. Na taj dan, kako beleži grčki hroničar Skilica, arhont ohridski Evstatije Dafonokin, koristeći se običajem da se na dan slave svak prima u dom, došao je nezvan u dvorac Samuilovog vojvode Ivca i na prevaru ga oslepio. Skilica pominje gozbu koja se može dovesti u vezu sa krsnom slavom. Analizirajući ovu belešku o „prazniku“ makedonskog vojvode Ivca 1018. godine Dimitrije Bogdanović je smatrao da je kod makedonskih feudalaca praktikovano nekakvo javno praznovanje u krugu feudalčevog doma sa mnogobrojnim zvanicama sa strane. Međutim, ovo je suviše uopšteno da bi se moglo sa sigurnošću identifikovati kao običaj slave.
Sličan je slučaj sa aktom Pavla Šubića iz 1299. godine kojim se proglašava hrišćanski svetac za patrona. Ovaj čin takođe ne mora imati nikakve neposredne veze sa srpskom slavom.
Podatak koji je 1874. godine objavio Vatroslav Jagić, a potiče po Jagiću „jamačno ne kasnije od konca XIV stoljeća“, jasno svedoči o narodnom praznovanju sveca „pamet svetome“ pod kojim se može podrazumevati i slava. Ali ipak ni tada nije reč o slavi kao običaju u njenom današnjem vidu nego o jednom od njenih mogućih prvobitnih oblika.
Krsno ime se spominje krajem XIV veka u povelji bosanskih velikaša braće Sankovića. Međutim i ovo je otvoreno pitanje da li se pod tada pomenutim krsnim imenom može smatrati današnja srpska slava ili kršteno ime, odnosno imendan. Ovom je sličan i pomen krsnog imena u testamentu bosanskog gosta (sveštenika) Radina 5. januara 1466. godine, jer se davanje milostinje, uz druge praznike, vezuje i za dan Svetog Georgija „moga krsnog imena“ kako se tamo navodi.
U „Službeniku“, spisu koji je Vićenc Vuković štampao u Mlecima 1554. godine, nalazi se molitva za blagosiljanje koljiva odnosno žita „va pameti svetih“. Sa ovim podatkom se mogu povezati i neki srpski štampani trebnici iz XVI i neki rukopisnitrebnici iz XVII veka u kojima se govori o blagosiljanju hlebova i svečarskog koljiva čije je obavljanje predviđeno za službu božju u domu svečara. Reč je o Trebniku Božidara Goraždanina iz 1523, Trebniku Mileševskom iz 1545, Trebniku Božidara Vukovića iz 1538-1540, Rukopisnom Trebniku sa reke Ukrine pod Ljubićem iz 1622. godine i drugima.
Podaci zapisani u pomenutim bogoslužbenim knjigama daju nade da se u ovim i drugim trebnicima koji još nisu proučeni nađu ritualni podaci o slavi kod Srba koji mogu pružiti podatke za rekonstrukciju ovog običaja.
Podaci u istorijskim izvorima, kao što se vidi, veoma su oskudni. Iz njih se mogu izdvojiti samo oni o „pameti svetomu“ iz svetosavskog nomokanona i donekle pomenuti Skiličin podatak o „prazniku“ vojvode Ivca. Na osnovi ovih podataka se može nešto zaključiti o postanku slavskog kulta, pogotovu ukoliko im se pridruže i podaci iz štampanih i rukopisnih „trebnika“. Ovi podaci, kada se povežu sa etnografskom građom, ma koliko bili oskudni, ipak u znatnoj meri mogu poslužiti za postavljanje sigurnije hipoteze o postanku krsne slave kao opštenarodnog sprskog običaja.
Prema podacima koje je ostavio Milan đ. Milićević iz 1877. godine Srbin o krsnom imenu vrši u svojoj kući dve veoma važne dužnosti. Na prvom mestu se moli Bogu za žive i mrtve i čini neku žrtvu u slavu svetitelju, zaštitniku svoje porodice. Drugi momenat je taj što za taj dan – krsnu slavu – saziva prijatelje, dočekuje putnike i namernike, gosti ih što bolje može i svoju slavu proslavlja kao najveseliji dan u godini. Krsna slava se inače smatra porodičnom svetkovinom koja ostaje od oca sinu i prenosi se dalje po muškoj liniji. Zbog toga se krsno ime vrlo teško i vrlo retko menja. Posinak ili domazet slave slavu poočima, odnosno tasta. I posinak i domazet primaju krsno ime onoga čije imanje nasleđuju. Udovica takođe slavi slavu svoga pokojnog muža, umesto njega.
Pošto poreklo krsne slave nije potpuno jasno, onda je shvatljivo što je ovaj obred različito tumačen o čemu ima dosta podataka i u narodnim umotvorinama. Jedni su slavu smatrali običajem koji je posvećen mrtvima a u naše krajeve je dospeo preko kulta Herosa (M. Vasić). Drugi misle da je to vrsta gozbi za mrtve koje su nasleđene preko religioznih bratovština od Rimljana, prvo u Jadranskom primorju a potom prenete u unutrašnjost i raširene po Balkanskom poluostrvu. (V.Skarić). Ima mišljenja po kojima je slava bila poznata još starom alarodskom stanovništvu. (M.Budimir). ćiro Truhelka tvrdi da ona nije ni pravoslavna ni srpska. Po Truhelki pravoslavna nije zbog toga što ovaj običaj ne postoji kod Rusa, Grka, Bugara i Rumuna, a srpska zbog toga što je ne slave svi Srbi. U Bosni slavu slave i Karavlasi koji su romanskog porekla. Nešto kasnije ć.Truhelka u radu „Larizam i krsna slava“ vidi postepeno odomaćivanje kulta lara. Radoslav Grujić, međutim, u slavi vidi obred koji je preuzet iz crkvenih slava koje su poznate pod imenom „pamet svetima“ i „pamet za pokoj“. Neki istraživači smatraju da je slava nastala kao uspomena na mitskog pretka određene porodice a zajedno sa tim i kao spomen svim domaćim precima (V.čajkanović). Po čajkanoviću, slava je prinošenje žrtve precima jedne porodice, bratstva ili plemena, odnosno krvno vezane zajednice. Po čajkanoviću, crkvena i plemenska slava su kult lokalnog heroja ili lokalnog božanstva, a ponegde i hrišćanskog svetitelja. Stojan Novaković slavu dovodi u vezu sa bratstvom, odnosno radom. Ustvari, to je praznik šire krvno povezane zajednice a ne samo jedne porodice. Zbog toga je slavski kult, po Novakoviću, vezan i za zemlju na kojoj živi dotično bratstvo, odnosno pleme kao krvo srodnička zajednica. Po Milenku Filipoviću slava može biti koncesija crkve ranijem kultu domaćih, kućnih, bogova. To je neka vrsta svetkovine koja izražava sećanja na domaće pretke, zbog čega se, po M.Filipoviću, može dovesti u vezu sa tračkim kultom heroja. Nisu isključeni, takođe, i neki elementi bogumilskog porekla. U svakom slučaju, običaj je povezan sa prethrišćanskim slavljenjem patrona koje je povezano sa kultom predaka. Povezana je i sa hramovnim slavama kao i sa kultom mrtvih pa se zbog svega toga njeno poreklo ne može svesti na jedan jedini izvor.
Dimitrije Bogdanović je istakao da se postanak i razvitak krsne slave mora posmatrati u sklopu svetosavske aktivnosti onoga vremena. Svetosavska crkva je prekinula kompromis između paganizma i hrišćanstva. Zabranila je gozbe sa krvnim žrtvama kod crkava i odredila da se u crkvama može obavljati samo čisto hrišćansko slavljenje svetoga sa euharistijom, a gozbu je potisnula u kuće pod kontrolom parohijalnog sveštenika. Na taj način pošlo je za rukom svetosavskoj crkvi da od XII do XVIII veka, u granicama Pećke patrijaršije ustali današnju krsnu slavu kao specifično srpsko-pravoslavnu i crkveno-narodnu porodičnu svečanost.
Izvesni elementi kulta plodnosti, za koji se pretpostavlja da je mogao biti u osnovi starosrpske religije, dali su povod, po svoj prilici, da i na domaćoj svečanosti sveštenik primeni obred blagosiljanja hlebova sa velikog bdenija, koje ima simbola i molitava koje se odnose na plodnost. Na taj način su svi crkveni elementi krsne slave, ističe Dimitrije Bogdanović – sveća, hlebovi, vino, žito, zejtin i tamnjan prešli iz crkvenog u domaći kult. Ovo potvrđuju i „trebnici“ iz XVI i XVII veka.
Dimitrije Bogdanović smatra da krsne slave u današnjem obliku nema pre svetosavske crkve, jer je kult koji joj je prethodio nedovoljno poznatog porekla. Po svemu sudeći bio je znatno širi i nije bio samo srpski.
Slava se u izvesnom smislu mogla dovesti u vezu i sa bratovštinama koje su bile poznate u Jadranskom primorju. Ali, uprkos svemu, ni ovi se obedi ne mogu izjednačiti sa savremenom krsnom slavom.
Tvorac krsne slave je, po mišljenju Dimitrija Bogdanovića, svetosavska crkva. To je svetosavski kult. Otuda i činjenica da samo Srbi, kao etnička celina, koja je od XIII veka bila pod duhovnim u ticajem njvetosavske crkve, danas imaju krsnu slavu. Ona nipošto nije hristijanizovani paganski kult. Pre se može reći da je to pravoslavni hrišćanski supstitut (zamena) prthodnog hristijanizovanog paganskog kulta (pra-slave) kome se trag gubi u vrlo nejasnom periodu slovenskog naseljavanja Balkanskog poluostrva i pokrštavanju njihovih doseljenih plemena.
Na poreklo i značaj krsne slave osvrnuo se i Milenko Filipović. U raspravi Studije o slavi, službi ili krsnom imenu M.Filipović je 1964. godine objavio zanimljive podatke o pomenu slave u izvorima do XVIII veka. Osnovna teza koju Filipović zastupa je da se slava može povezati sa kultom plodnosti, što u odnosu na dotadašnja razmatranja, zajedno sa Dimitrijem Bogdanovićem, čini znatnu novinu.
Teoriji da je slava kult mrtvih suprotstavio se i Petar Ž.Petrović. Petrović naglašava da slavski ceremonijal obuhvata samo žive i to zauzima glavni i najvažniji deo slavskog ceremonijala. Protiv kulta mrtvih je pre svega radost koja se javlja u proslavljanju ovog običaja koje traje za sve vreme gošćenja i do završetka proslave.
U molitvama o krsnom imenu se pozivaju bog i sveci, da kao zaštitnici doma podrže i unaprede, a u nevoljama da pomognu. Po Petru Ž.Petroviću primarni oblik proslave je bio vezan za kult sunca koje se zamišlja kao božanstvo dobra i kao darodavac obilne letine od koje zavisi život ljudi. Ovo božanstvo se prikazuje u obliku krsta na obrednom hlebu „krsniku“ (slavskom kolaču)koji se, kao i krst postavlja prema sunčevom rađanju, na istočnoj strani stola, što isto tako svedoči da je u slavi reč o živima, jer se sveće za pokoj duše mrtvima pale na zapadnoj strani. O krsnom imenu učesnici su, naglašava Petar Ž.Petrović, okrenuti krstu, sveći i istoku, a u kultu mrtvih oni su usmereni prema zapadu. Petrović dalje naglašava da se u narodu o krsnom imenu nigde ne podižu ne ispijaju uz blagoslov: „Da Bog pomogne“… „Da krsno ime ukrsti žitom i zdravljem a polje rodom i berićetom“, odnosno letinom.
Teorije i razmatranja o kojima je napred bilo reči nastale su usled različitog tumačenja osnovnih slavskih rekvizita u koje spadaju: koljivo, sveća, tamjan, vino i krsni kolač, koji se takođe javljaju i u drugim kultovima.
Koljivo ima duboko kultno značenje. Ono pripada htonskom kultu, ali upućuje i na kult plodnosti.
Zapaljena sveća je supstitucija (zamena) oga iz predhrišćanskog vremena. Ognju su se prinosile krvne i beskrvne žrtve. Sveća i u slavskom ceremonijalu gori u posudi sa raznim vrstama žita i variva a na slavi direktno na krsnom kolaču. Sve ovo pokazuje prividno žrtvovanje domaćem božanstvu zaštitniku.
Tamjan je rekvizit čiji dim se penje prema božanstvu da ga umilostivi i odobrovolji.
Vino je supstitucija za beskrvnu žrtvu. Ono služi za prelivanje koljiva i kolača. Upotreba vina u gozbi na krsnom imenu pripada magiji koja dočarava izobilje. „Kolač se preliva vinom a dom mirom, životom, zdravljem, dobrom.“
Slavski kolač se po pravilu ne seče nego samo lomi i to po jednom prastarom običaju za koji je danas teško reći da li je hrišćanski ili hristijanizovani praslovenski običaj. Kolač se okreće „naoposun“, po suncu, od leve (u narodu negativne) prema desnoj (u narodu pozitivnoj) strani. To se čini radi domaćeg napretka. Istovremeno se kolač podiže u vis sa željom da se usevi podignu prema suncu i da zrelim plodom olakšaju život zajednice.
Današnjem kolaču, izgleda,, prethodila je pogača, odnosno hleb bez kvasca, kao što je božićnjem kolaču prethodila česnica. Oblik i simbolika krsnog kolača se često pvezuje sa česnicom i pogačom. Svi okrugli obredni hlebovi, pa i oni za krsno ime, po narodnom verovanju, simbolišu sunce koje pripada kultu živih za razliku od onih kolača srpastog oblika koji se kao supstitucija meseca povezuju sa kultom pokojnika. Kolač srpastog oblika nigde se ne sprema za krsno ime.
Krsni kolač se, kao i božićna česnica, uvek pekao u upretu, vrućem pepelu sa žarom, na otvorenom ognjištu, prvobitnoj peći što takođe ukazuje na daleku starinu.
Za obred krsnog imena uvek se sprema kolač u obliku krsta ili se na njemu nalazi nalepljen krst od testa preko gornje površine. Krst je, po narodnom, figura božanstva u ljudskom obliku sa raširenim rukama, koji je na okrugloj površini dobio krake jednake dužine. Zbog toga se antropoidni krst, sa dužim donjim krakom, povezuje sa mnogobožačkim idolom koji je dobio obeležja hrišćanskog časnog krsta i na taj način se povezao sa proslavom današnjeg krsnog imena.
Veoma značajan element slavskog ceremonijala je ustajanje u slavu, dizanje i napijanje zdravica. To je, po opštem shvatanju, kao i prekada, najsvečajniji čin. Ustajanjem u slavu se izražava prvobitno poštovanje sunca jer se svi učesnici obreda okreću prema istoku. Dalje, ustajanje u slavu, sem izuzetaka, obavlja se pre podne, dok sunce, odnosno dan, napreduje. Ako se ovome doda okretanje krsnog kolača „naoposun“ to jest za suncem, onda se krsno ime s razlogom može povezati sa kultom sunca, čega inače nema u kultu pokojnika.
Obredi, radnje i njihova simbolika o kojima je ovde reč mogu biti kasnijeg porekla. Njih prožima jedan stariji obred u kome se moli za žive i za napredak kuće i domaćinstva. Zbog toga se napred pomenutim teorijama može dati i agrarno značenje krsne slave o kome ranije u literaturi nije bilo mnogo reči. Uostalom, ovakvo zaključivanje, da je slava obred agrarnog karaktera, potvrđuju sadržaj i radnje koje se tom prilikom izvode. O tome svedoči i građa koju je o slavi u narodu sabrao Vuk Karadžić, a on je to činio u vreme kada su mnogi naši običaji, pa i slavski, bili vrlo sveži. Najbolji pokazatelj za to su zdravice kje se izgovaraju u određenom trenutku. Na primer, u zdravici se kaže: „U čije se zdravlje vino pilo, sve mu zdravo i veselo bilo, rodilo mu i žito i vino, ponajviše pšenica belica i u kući sve muška dečica“.
Gost se, prilikom ulaska u kuću, u pozdravu obraća domaćinu rečima: „Slavio ga (krsno ime) mnogo ljeta u zdravlju i veselju“. Ta želja se izražava i u drugim zdravicama u kojima se na slavi ne oskudeva: „Ko je proslavljao ove godine, proslavljao je i do godine, punu i čestitu, sretnu i bogatu, mnogo ljeta, a sve za njegova života, on i njegova djeca“… Na Kosovu, na primer, gosti ispijaju po jednu veliku čašu za zdravlje domaćinovo i svih njegovih ukućana, a isto tako za plodnost (berićet) i napredak svake vrste. Gost kaže: „Ovu kalenicu ćemo a pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i njegovim sinovima, ćerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu njegovom zdravlje i sreću … svaki berićet u polju i domu, da su mu puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torišta sa ovcama i govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebićima …“
Slično ovome i u Slavoniji je svaka kuća imala svoga patrona kome se gosti i ukućani mole, zajedno sa kumovima i prijateljima, za ekonomski napredak kuće i za zdravlje ukućana. U ovom ceremonijalu ima i druge narodne simbolike. Koljivo se na primer u nekim krajevima uzima sa obe ruke da bi Gospod oberučke davao zdravlje i napredak u kući i domaćoj čeljadi. Zdravice se inače menjaju unakrst „da bi godina ukrstila sa rodom i berićetom“. Zanimljiva je i jedna zdravica iz Metohije koja glasi: „Neka se preliju bačve sa vinom, domovi sa žitom i zdravljem, a polja sa rodom i berićetom“.
Neke zdravice na primer iz Levča i Temnića, nedvosmisleno govore da je relč o molbi za zdravlje ukućana i za napredak domaćinstva. U jednoj od tih zdravica se kaže: „Da pijemo čašu vina za zdravlje ovog našeg današnjeg skupa, prvo u tvoje zdravlje (od kolačara se počinje, onoga koji se domaćinom lomi kolač), tvoje domaćice za zdravlje, tvojih kćeri, sinova, snaha (ako ih ima) za zdravlje, tvoga oca i majke (uvek se pominju posle dece ukoliko su živi) za zdravlje tvojijeh prijatelja, kumova i drugih komšija, za zdravlje uopšte sviju tvojih milih i dragih, pa spomenuo ih ili ne spomenuo ih, za zdravlje tvoga roda i zanata, za zdravlje tvoje sreće i kese za zdravlje, tvoje stoke za zdravlje, dao ti se Bog radovati kao srećnoj braći…“. Pošto se malo otpije, u istu čašu dolivaju još vina „da mlađi rastu“, pa se zdravica produži: „Ovako za omlađije, neka Bog omladi u domu, u toru i na svakom mestu, neka Bog mladež izvede na dobar put, te neka budu bolji od njihovih starijih“.
Iz molitvanja nad slavskim kolačem se jasno vidi da je sadržaj kulta namenjen zdravlju ukućana, napretku kuće, čeljadi, stoci, letini, dobrom berićetu i zaštiti od dušmana. „Sada ćemo napiti u zdravlje našeg brata domaćina, za njegova žitka i užitka, život i dobro zdravlje. Za zdravlje njegove poštene glave, njegovi sinova i sinovaca, unuka i omlatka, život i dobro zdravlje … Ispod njegova jaka šljemena i visokog kućnog stožera iznosio 24 sretna sjemena … Plugo mu široko gonilo a ralo u dubinu s mirom ronilo – od neba mu rosilo a od zemlje rodilo“. U nekadašnjoj Visočkoj nahiji se molitvalo: „Koliko je u ovome kolaču zrnaca, onoliko u našeg brata domaćina bilo janjaca, jaraca, teladi, svake sreće i napretka“. Ili: „Volovi ti bukali a dušmani hukali. Kolo ti odilo a žito rodilo… klasovi ko pasovi, a snopovi ko topovi… Poslije tebe tvoja omladina… Božja ti majka dala. Što dala to i održala!“
Sa kolačem i delovima koji se prelome takođe se vrše simbolične radnje, uvek uz blagoslov i zdravicu. Jedna četvrtina kolača se stavlja u sito da bude „sita godina“. Jedna četvrtina se podiže u vis uz reči: „Neka Bog da budu ovolike konošlje, kukuruz, pšenica i ostali usevi“, a potom se dodaje: „Neka krsno ime ukrsti dom životom i zdravljem, a polja rodom i berićetom“.
Zanimljive su i reči koje se izgovaraju kada se koljivo presipa vinom. Dok gosti drže posudu sa kuvanom pšenicom domaćin govori: „Da prespemo pšenicu vinom, Bog da prespe u ljude zdravlje, u ambar svaki berićet i u trla svaku stoku, svako dobro, mir i ljubav među braćom i komšijama“. Posle ovoga se gosti posluže žitom, odnosno koljivom. Sličnih, simboličkih radnji ima i sa kolačem, kojima se osigurava zdravlje i ekonomski napredak.
U slavskom ceremonijalu se mogu uočiti i neki elementi primitivnog kolektivnog mentaliteta. Slava se proslavlja zajedno sa susedima, putnicima i namernicima. Svi oni jedu slavska jela sa zajedničke trpeze. Bogatstvo jela na slavskoj trpezi, po narodnom verovanju, obezbeđuje napredak i plodnost u toku naredne godine. Jelo koje se jede kolektivno, po utvrđenom redu, sa prijateljima i poznanicima, po verovanju, obezbeđuje putem imitativne magije zastupljene u slavskom ceremonijalu, sreću i blagostanje.
Kada je reč o slavi i njenim kultovima, treba imati u vidu još jedan element koji potvrđuje njeno agrarno obeležje.Slava je po narodnom verovanju praznik koji je vezan za zemlju i kuću, pa se ona sa imanjem i preuzima. Naslednik je obavezan da slavi slavu domaćina čije je imanje nasledio. U Banatu, na primer, bio je običaj da se sa kupovinom kuće, pogotovu ukoliko se u njoj nalazila slavska ikona, primi i slava porodice od koje je kuća kupljena. Na sličan način slavu preuzimaju domazet, usvojenik i drugi članovi nesrodničke zadruge. Uostalom, čak i onda kada se slava iz bilo kojih razloga promeni, ona se ipak definitivno ne napušta već se jedan dan proslavlja „kao zavjet radi polja“. Običaj preuzimanja slave sa kućom i zemljom najizrazitiji je u severoistočnoj Srbiji, u predelima timočko-braničevskim. Na primer, ako je muž došao na miarz, onda slavi ženinu devojačku slavu tri dana a svoju porodičnu poslužuje samo jedan dan. Zanimljivo je i to da su slavu u đerdapskom podunavlju napustili svi stanovnici čije su kuće i zemlja potopljene izgradnjom hidrocentrale „đerdap“. Ovo nije učinjeno iz ateističkih razloga, već zbog toga što nove parcele koje država dodeljuje nisu vezane za slavu, pa se u tom slučaju nema šta slaviti.
Slava je, kao što se vidi, veoma složen obred. Ali, pravo je čudo da niko do sada nije uočio agrarno zaštitnu stranu ovog obreda koji je, kao što se iz Vukovog opisa slave zaključuje, veoma prisutan i dominantan u slavskom ceremonijalu. Vuk, na primer, slavu vezuje za prvog krštenog pretka jedne porodice. Od tada se ona prihvata i razvija, neguje obred i proslavlja. Zbog toga se postavlja pitanje koliko bi na ovaj obred uticala pravoslavna crkva da nije bilo najezde Turaka, jer u to vreme hrišćanska religija još nije bila uhvatila čvrstog korena u širokim narodnim slojevima. Narod se pod izmenjenim društvenim i istorijskim uslovima, u vreme turskog podjarmljivanja, našao prepušten sam sebi, na svom ognjištu, na kome nije bio „ni prihvatio novo ni napustio staro“.
Slavski ceremonijal je prolazio u svom razvoju kroz različite faze. Njegova bitna odlika je sinkretizam, odnosno prožimanje različitih kultova koji vode istom cilju – zaštiti ukućana od nepogoda svih vrsta, što se može pratiti od predhrišćanske epohe pa sve do našega doba. Ali, ipak, ovaj složeni obred je kroz svetosavsko pravoslavlje, dobio svoj konačan oblik. Postao je obeležje srpskog etničkog identitea.
Zbog uloge koju je slava imala u čuvanju srpske nacionalne svesti, a i zato što se u nju veruje kao u zaštitnika doma i domaćeg ognjišta, odnosno porodice u celini, slava je, verovatno, i dobila onako z avidno mesto u našim narodnom umotvorinama. Slava je, kao što i Vuk ističe, nešto humano, sveto, nešto što se ničim ne bi smelo oskrnaviti. Duhovi predaka se istovremeno mole i odgone. Preko obreda slavskog se traži pomoć i zaštita, kako bi se to figurativno reklo, „i u volji i u nevolji“.
U narodu se smatra da su svi oni koji slave istu slavu međusobno srodni i da pripadaju istoj zajednici. O tome se ranije vodilo računa i prilikom sklapanja brakova. Pomoću slave, koja se samo izuzetno može promeniti u velikoj nevolji, može se pratiti geneza određene društvene zajednice i njena disperzija u prostoru i vremenu.
Slava je strogo domaći kult. U narodu se smatra, a to ima svoje mesto i u narodnim pesmama, „ko krsno ime slavi onome i pomaže“. U severoistočnoj Srbiji zajedno sa porodicom i kućom slavi i zemlja.
Njoj se preko plodova i zdravica obraća kao živom biću. Ona slavi jer je ona stalna a sve drugo je prolazno. „Iz zemlje je sve poteklo i u nju se sve vraća“ kaže se u narodu, prema tome slavaja je običaj i obred koji je imao veliki integracioni značaj u razvoju srpskog naroda, čuvanje njegove etničke svesti i drugih obeležja koja ga povezuju u određenu celinu, u posebnu etničku, istorijsku i društvenu zajednicu. U tome je zapravo i najveći značaj krsne slave za srpsku etničku zajednicu.
Bratstvo, časopis društva “ Sveti Sava „, Beograd, 1997. godina
