Princ Aleksandar Drugi i njegova supruga princeza Katarina Karađorđević u prvoj polovini juna obezbedili su Srbiji pomoć veću od pola miliona evra. Za poslednjih šest godina, koliko žive u Srbiji, pristiglo je, prema evidenciji princezine Fondacije, više od 10 miliona evra i to samo u medicinskoj opremi, a od 1991, kad su iz Londona započeli dobrotvorne aktivnosti, vrednost dosadašnjeg ogromnog dobročinstva gotovo je nemoguće izmeriti. Razni vidovi pomoći stizali su ne samo u Srbiju, već i narodu u svim srpskim krajevima zahvaćenih građanskim ratom na prostoru bivše SFRJ.
Budući da je 4. juna samo za jedno veče prikupljeno oko 300.000 evra na velikoj humanitarnoj svečanosti u Parizu na kojoj su Karađorđevići okupili brojne predstavnike evropskog plemstva, velike privrednike, umetnike i druge uglednike, razgovaramo sa princezom Katarinom o tajni njihovog uspeha.
– Tajna je u veri, prijateljstvu i upornosti. Moja Fondacija je u Srbiju dovela prijateljstvo i poštovanje za srpski narod. A mi poštovanje u svetu možemo da zaslužimo samo na osnovu toga kako tretiramo naš narod i niko ne sme biti zapostavljen. Zaista verujem u narod i Srbiju, verujem da je sve moguće ako smo dobro organizovani, ako znamo kako da lobiramo, kako da objasnimo koje su naše potrebe i kako da pružimo šansu ljudima da rade sa nama. Kad ste otvoreni za sve to, poštenjem i upornošću možemo da uspemo.
Sva vrata otvorena
• Da li Vam je, s obzirom na višegodišnju antisrpsku propagandu u svetu, potrebno mnogo napora da uključite strane uglednike, kao što ste to učinili nedavno u Parizu? – Ono što mi pomaže su dugogodišnja prijateljstva i kontakti. Novac nije najvažniji, već da ljudi koje dovodimo u Srbiju na licu mesta shvate naše potrebe i pomognu kao, na primer, lekari iz sveta koji dolaze da operišu, prenose svoja iskustva našim lekarima i obezbeđuju im specijalizacije u inostranstvu. Da bi ti ljudi verovali, moraju da imaju poverenje u tebe, a da bi se steklo poverenje potrebno je negovati prijateljstvo. Oni koji su godinama naši prijatelji znaju za našu ljubav prema Srbiji, prema svim njenim građanima i celokupnom narodu. Znaju da mi radimo bez predaha i žele da pomognu. Na primer, princeza od Lihtenštajna, koju poznajemo mnogo godina, kad sam joj ispričala o potrebama moje zemlje odmah je pritekla u pomoć. LJudi u svetu žele da se uključe kada se uvere da je taj neko sa kim sarađuju ozbiljan i odgovoran, iskren i pošten, da živi za svoj narod i sa svojim narodom. Zato verovatno i ne postoje vrata na koja kucamo a da se ne otvore. Nije reč samo o humanitarnoj pomoći. Moj suprug je svojim lobiranjem pomogao da se Srbija vrati na mapu sveta u pozitivnom svetlu, doveo je mnoge investitore, stipendira najtalentovanije studente i pomaže njihov odlazak na usavršavanje u inostranstvo. Sve to može da se ostvari samo kroz jaka prijateljstva širom sveta. Da nismo okupljali ljude oko sebe nikad ne bismo mogli da uradimo ovo što smo učinili do sada.
• Kakav je Vaš odnos sa srpskom dijasporom? – Veoma dobar. I mi smo decenijama živeli u egzilu, znamo koliko dijaspora voli otadžbinu. Znamo da su mnogi ovde dugo bili obespravljeni, da su morali da odu obeshrabreni situacijom u Srbiji. Mnogi su već bili izgubili veru da će se ikad vratiti, ali ljubav nisu izgubili. Pomažu na razne načine, izdržavaju svoje srodnike zbog nemaštine i besposlice u otadžbini. Ali, nikad nisam mislila da samo dijaspora treba da pomaže. Volela bih da oni uključe svoje prijatelje, susede i kolege s posla, da ove godine više sarađujemo. Bilo je veoma interesantno kad sam bila u Libanu i pitala ih kakva je situacija. Rekli su mi: „Nas je ovde tri miliona i četiri miliona onih koji rade za nas iz inostranstva“. I mi bismo mogli da se tako organizujemo, da svako pomogne onim što može da ponudi. Svi koji žele da se uključe mogu iz moje Fondacije da dobiju listu potreba zdravstvenih ustanova u Srbiji i opredele se šta žele da darivaju i koju bolnicu, ili možda dom zdravlja u svom rodnom kraju, od najsitnijih instrumenata do, recimo, inkubatora za bebe i operacionih stolova. Mogući su i drugi vidovi pomoći, novac nije presudan, tu su i znanje, iskustvo, dobra volja. Kad postoje osećanja postoje i mogućnosti, a mi u Srbiji imamo toliko toga da naučimo od naših ljudi iz inostranstva, u svim zanimanjima. Tu bi od pomoći mogli da budu ne samo radno aktivni ljudi već i penzioneri, da prenesu znanja iz svojih struka ljudima u Srbiji. I to je velika pomoć. Nedostaju nam eksperti raznih profila koji drže korak sa svetom, od stručnjaka u raznim zanatima pa do doktora nauka.
Projekat za dijasporu
• Kakav odjek u Srbiji imaju Vaše aktivnosti?
– Osnovni problem u našoj zemlji je što su ljudi veoma ponosni i teško se odlučuju da zatraže pomoć od drugih bez obzira na sve nedaće, a morali bi da razumeju da i Biblija kaže: „Traži i dobićeš“. Moramo zajedno raditi, jer tako možemo mnogo da uradimo za Srbiju. Uspešna Srbija je plod gradnje. Sad imamo vrlo osetljivu ekonomiju, ranjivu demokratiju i moramo biti jako pažljivi da se ne uništi ono što je stvoreno. Moramo da idemo napred, ne unazad, ali to ne znači da se odreknemo istorije. NJu nam niko ne može oduzeti, ali se ne može živeti u prošlosti, vreme se ne zaustavlja. Moramo stvarati budućnost sebi i potomcima. LJudi ovde žele da imaju kvalitetan život, dobre bolnice za svoje zdravlje, da njihova deca imaju šansu da se školuju na univerzitetu, da se zaposle i ostanu u Srbiji, da porodica bude ono što treba da bude, jer život je kratak. Mi smo imali odliv ljudi decenijama, sad dolazi vreme da to preokrenemo i moj muž će uskoro predstaviti interesantan projekat za dijasporu.
• A to je?
– Najpre će organizovati anketu da vidi ko želi da se vrati i zašto, kakav ima profil zanimanja, kakav posao i život očekuje u Srbiji. Zatim će, na osnovu dobijenih rezultata, pokrenuti široku akciju da se pomogne onima koji nameravaju da opet žive u otadžbini. Već sada ima mnogo stranih kompanija, a biće ih i više, u Srbiji koje su ovde investirale milione. NJima su potrebni stručnjaci, neko ko govori srpski i strane jezike, a ko je radio u inostranstvu i tamo stekao iskustvo. Tu je šansa. Ako u Srbiji budu mogli da zarade isto ili čak više nego u svetu, verujem da će se mnogi odlučiti za povratak da budu blizu roditelja, da im deca rastu uz deke i bake. U našoj kulturi porodica je tradicija i važna je za duhovno zdrav život. Osim toga, zajedno možemo mnogo da napravimo za Srbiju, a to nećemo uraditi tako što ćemo misliti samo na sebe i čekati da drugi rade umesto nas. Moramo, takođe, da ujedinimo sve one koji hoće da pomognu, u jedinstvu je uspeh, a oni kojima to nije važno, vremenom će ih biti sve manje, poželeće i oni da se pridruže.
Znala na čemu je
Da li ste udajom za princa Aleksandra pretpostavljali da će te se toliko angažovati za srpski narod i Srbiju?
– Kad sam upoznala svog muža, pitao me je da li sam spremna da volim njegova tri sina i narod njegove zemlje. I znala sam na čemu sam. Pratila sam želje svog supruga ne samo zato što je on to želeo nego zato što i ja imam srce, što i ja potičem sa Balkana gde su porodična tradicija, ljubav prema deci i otadžbini najvažniji za život svakog čoveka. Mom suprugu je njegov otac kralj Petar često govorio:“Mi smo fizički u egzilu, ali ne duhom i uvek ćemo biti sa našim narodom“. Tako da nije bilo greške da je sudbina mog supruga da bude sa svojim narodom. To je naš život, a unazad 17 godina i naš cilj da pomognemo i damo sve od sebe kako bi naš narod ponovo stao na noge, da prestanu patnje i izolacija, loš imidž u svetu i da se prema njima ophode kao ravnopravnim građanima evropske zajednice.
Radost je u davanju
?Kako izgleda Vaš radni dan?
– To su dva u jednom i molim Boga da mi podari još više sati. Suprug mi često pred ponoć kaže: „Dosta je za danas, odmori se. Sad svi spavaju i nikom ne možeš da pomogneš“. Ali, ja ga podsetim da ne spavaju svi u celom svetu i da već ujutru otadžbina čeka da uradimo nešto korisno. Pomagati drugima, to je moj kiseonik. Radost je u davanju i dobro se na kraju uvek dobrim vraća. Bog sve vidi, a meni je već dao nagradu što mi je pružio šansu i privilegiju da pomažem našem narodu, što to naša deca razumeju i podržavaju.
