Jedna od najmlađih članica Evropske unije, Slovenija, suočena je sa veoma ozbiljnim optužbama da je uprkos embargu Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, početkom devedesetih, prodavala oružje Hrvatskoj i Bosni.
U ovaj posao bili su uključeni čelni ljudi Slovenije, a da stvari budu još gore, javno mnjenje u ovoj državi sada se pita ne samo zašto odgovorni nisu u zatvoru, već i gde je zapravo završilo, između četvrt i pola milijarde evra, koliko je najmanje zarađeno ovim „slovenačkim poslom veka“.
Afera je počela da se odmotava pre dve nedelje objavljivanjem knjige Matjaža Frangeža „Šta nam smeta!“.
Prema zvaničnim „papirima“ slovenačka državna kasa je od ovog posla zaradila tek osam hiljada maraka. Premijer Janez Janša čak kaže da se u trgovini oružjem nije poslovalo s gotovinom, ali autor navodi tvrdnje bivših radnika vojne obaveštajne službe koji objašnjavaju da je kroz njihove ruke prošlo najmanje 136 miliona nemačkih maraka koje nisu evidentirane nigde.
Brojao novac celu noć
Brane Praznik, penzionisani oficir slovenačke vojske i nekadašnji pripadnik vojnoobaveštajne službe, tvrdi da je lično prebrojao 17 miliona maraka za jednu noć.
„Blagajna i drveni orman bili su natrpani hrpama novca različitih boja. I sad vidim pred sobom to šarenilo novčanica, koje me bojom i količinom podsetilo na lišće u jesen. Ležale su svuda, u vrećama, u ogromnim kovertima. Bio sam dežurni, a nadređeni Franci Cimerman mi je u kancelariji Janšinog zamenika Andreja Lovšina nehajno kazao: ‘Prebrojaćemo malo para. U stvari, treba da prebrojimo oko 17 miliona maraka'“.
Slovenački MUP ranije je istraživao ovu aferu, ali nisu pronađeni čvrsti dokazi. Zapravo, otkriven je tek račun dostavljen MUP-u datiran na 25. januar 1992. godine iz koga se jasno vidi da je Nikolas Orman, vlasnik austrijske firme „Orbal marketing servis LTD“ doturio 13.000 „kalašnjikova“ sa 13 miliona metaka, 9.300 pištolja tipa „makarov“ sa pet miliona metaka, 2.000 zimskih uniformi i trinaest minobacača od 120 milimetara. Za ovu „transakciju“ naplaćeno je 8,3 miliona dolara.
Iz dokumenata u ovoj knjizi se vidi da je transport oružja, početkom 1991. godine najpre išao preko slovenačkog ministarstva odbrane, a zatim, zbog „preskupih provizija“ posao preuzima slovenačka policija. „Insajderi“ svedoče i da je u posredovanju oružja, koje je nadzirao trougao Janez Janša (tadašnji ministar odbrane) – Igor Bavčar (tadašnji ministar unutrašnjih poslova) – Milan Kučan (tadašnji predsednik Slovenije), obavljen promet u visini od najmanje 200 miliona do oko pola milijarde evra.
čengić priznao
Pre 12 godina, 1995. godine obelodanjeno je i da je 20 kontejnera sa oko 120 tona oružja pronađeno na aerodromu u Mariboru 1993, zapravo pripadalo vlastima BiH. Slovenačka parlamentarna komisija tada je saslušala bosanskog diplomatu Hasana čengića, izaslanika Ministarstva odbrane BiH koji je potvrdio da je oružje vlasništvo bosanske vlade. On je objasnio da je zbog embarga na uvoz oružja u bivšu SFRJ, uključujući i Sloveniju, švercerski kanal preko Maribora otvorila slovenačka vlada na zahtev bosanske vlade u Sarajevu, a sve je rađeno pod „firmom humanitarne pomoći“.
Samo iz magacina u Kočevskoj reci „partnerima na jugu“ izručeno je više od 800 tona vojnog „materijala“. Bosanska vlada je samo u delu transakcija sa službenom LJubljanom posrednicima platila više od 36 miliona maraka, što nije ni desetina vrednosti ukupnog slovenačkog posla 20. veka, jer je znatno više oružja prodato Hrvatskoj.
Autor ove knjige tvrdi i da je jula 1991. godine Janez Janša sa tadašnjim komandantom Zbora narodne garde Tomislavom Mesićem utanačio prodaju eksploziva i oružja i to oko 320 raketa od 128 mm za M-63, 33.600 trotilskih metaka po 200 grama, 84 trotilskih metaka od četiri kilograma, 1.032 mine tipa TMA-3, 35.152 metka od 12,7 mm, 16.400 mina PAM-1, pa 189 raketa „osa“… Taj pazar je tada uredno uknjižen, o čemu svedoči predračun koji je 13. jula 1991. na adresu ZNG poslao Janšin savetnik Ludvik Zvonar „težak“ oko sedam miliona nemačkih maraka, koje su isplaćene na račun firme Cranex Ag.
