Pripremljen (?) pod radnim nazivom pod kojim je i održan, Kongres Srba Evrope, je, po svemu sudeći, ipak jedan od pokušaja da se, na neki način krene u «objedinjavanje» opštih interesa naših ljudi u Evropi gde se, po najčešćim procenama nalazi i do milion i pet stotina hiljada ljudi.
Verovatno je to posledica nastojanja da se pokuša s ostvarenjem nekih osnovnih političkih, ekonomskih, socijalnih, kulturnih i drugih prava naših ljudi koji žive i rade na ovim prostorima.
Sam Kongres je zamišljen kao nepolitičko telo koje bi, preko uticaja na parlamente evropskih zemalja i evropski Parlament, insistiralo na tome da te institucije utiču na meritorne institucije u otadžbini kako bi se eventualno krenulo s rešavanjem nerešenih pitanja naše dijaspore. Naravno da su svi pokušaji u tom smislu dobro došli, pa stoga možda ne treba suviše kritički gledati i na tu optimističku ideju da će se preko evropskih političkih i ostalih institucija, pokušati uticati na merodavne institucije u matici.
Ono što je karakteristično i za ovaj pokušaj objedinjavanja srpskih interesa na području Evrope, prepoznaje se u gotovo nekritičkom odbijanju političkih konotacija, ili neke vrste političkog delovanja u tom «dokazivanju» matici da se dijaspora, koliko je to više moguće, približi matici. Kao da su politika i političko u stvari zlo od kojeg treba bežati, ne uvažavajući činjenicu da su ti ljudi delimično upravo zbog politike beželi iz otadžbine. Ne mora to značiti da su bili politički proganjani, ali je politika od strane vlastodržaca tumačena na takav način da je političko činjenje ili nečinjenje dovelo do toga da je ta ista politika vulgarizovala ekonomiju do mere koja je prisilila ljude da krenu u neke druge zemlje vođeni potrebom ostvarenja sopstvenog života.
Ipak, na Kongresu se od politike nije odricalo po svaku cenu. Bilo je i takavih konstatacija da je ipak prošlo vreme da se diajspora bavi samo «folklorom», da bi trebala malo da se bavi i politikom. Naravno, sve u smislu pokretanja problema dijaspore s mrtve tačke.
U tom kontekstu je i meni, kao potpredsedniku Patriotske stranke dijaspore bilo dozvoljeno (mislim da je to bilo uopšte dobro došlo za sve prisutne) da pozdravim skup u ime simpatizera, članova i predsednika Stranke. Naravno, naglašeno je zbog čega je Stranka osnovana, koji su joj ciljevi, kao i to da se sprema za naredne parlamentarne izbore.
Pri svemu, mislim da je ostao upečatljiv stav da se na izbore mora ići ukoliko se želi ući u te famozne izvore moći, u političke forume gde se donose odluke, jer jedino tako se može uticati na donošenje odluka koje će biti od interesa za dijasporu. U tom smislu, naglašena je namera Stranke da na izborima pokuša osvojiti neko mesto u Parlamentu odakle bi se upravo moglo krenuti s ostvarenjem ciljeva , a koji su vezani za postepenu realizaciju problema dijaspore.
Iz svih diskusija, referata, koreferata, primedbi, intervencija, itd, moglo se zaključiti da skup i nije u potpunosti pripremljen. Međutim, bez obzira na taj tehnički deo , u toku rada, kao i na pauzama, mogla su se razmeniti mišljenja koja su bila od koristi za sve zainteresovane. Lično sam imao kontakte s više ljudi iz više zemalja Evrope. Interesovala ih je stvarnost oko Stranke. Posebno onaj deo vezan za činjenicu da smo, kao organizacija namerni da izađemo na izbore i tu proverimo i rejting Stranke, ali i uopšte zainteresovanost ljudi za dijasporu i sve ono što ona pretstavlja, naravno, pre svega u matici.
U odnosu na sva iskustva s ovog skupa, kao i ona neformalna pre i posle održavanja Kongresa, utisak je da je PSD jedina «pogođena» stvar, odnosno, da se preko PSD mogu na najnormalniji, u stvari, jedini mogući način, ostvariti interesi dijaspore. Mišljenje je to i svih članova Stranke s kojima je kontaktirano ne samo na skupu, već i pre i posle. Mišljenje je opšte da treba intenzivirati napore na ojačanju Stranke u svakom obliku kako bi se mogli pripremiti za sledeće parlamentarne izbore.
