U Srbiji su skoro sve mere iz paketa ekonomskih reformi već realizovane, ali još uvek nema znakova da se privreda oporavlja. Naime, i pored toga što su cene i trgovina na slobodnom režimu, što su uvedeni novi poreski zakoni, što je izvršena monetarna reforma, konsolidovan bankarski sektor, i pored toga što je privatizacija u poodmakloj fazi, što su pojednostavljeni zakoni kod osnivanja preduzeća, usvojeni propisi koji regulišu tržište kapitala, nema pozitivnih reakcija. Naprotiv, svi negativni ekonomski trendovi su ostali. Neki su čak i dodatno pogoršani, kao spoljnotrgovinski deficit i pokrivenost uvoza izvozom, budžetski deficit, stopa nezaposlenosti i slično.
Vlada Srbije, kada govori o svojim uspesima, gotovo po pravilu ističe rezultate privatizacije. A to znači da je do sada prodato 940 preduzeća, da je ukupan prihod veći od 1,2 milijarde dolara, da će samo u ovoj godini prihod od privatizacije biti tri puta veći od planiranog, da je na ovaj način u Srbiju ušlo 15 multinacionalnih kompanija itd.
Ostavimo, ovom prilikom, brojne kontroverze o samom procesu privatizacije u Srbiji. Da li je izabran pravi metod, brzina, koliko je sve zaista transparentno, da li su svi učesnici bili ravnopravni, da li su firme namerno upropašćavane da bi se što jeftinije prodale, ko su ljudi koji su došli do vlasništva u bivšim društvenim preduzećima – to su samo neka od pitanja koja se postavljaju u javnosti.
Poslednjih dana, verovatno zbog informacije o prispeću pola milijarde dolara od prodaje Duvanske industrije u Nišu i Vranju, u prvi plan izbija pitanje – kuda ide novac od privatizacije?
Zakon je tu dosta jasan. Postupak kojim se u prvoj fazi prodaje 70 odsto društvenog i državnog kapitala zove se privatizacija. Sredstva ostvarena privatizacijom idu u: a) Republički fond penzijskog i invalidskog osiguranja zaposlenih; b) opštine u kojima se nalazi prodato preduzeće; c) fond namenjen vraćanju dugova Republike Srbije; d) fond za denacionalizaciju, i e) za finansiranje programa razvoja lokalne infrastrukture. Jednostavnije rečeno, lavovski deo novca ide u budžet Republike Srbije. Vlada tvrdi da iz budžeta pare ne idu na finansiranje javne potrošnje (plate budžetskih korisnika), već u investicionu potrošnju (rekonstrukcija puteva, vodovoda, elektromreže i slično) kao i za restrukturiranje velikih privrednih sistema.
Ove godine, prema rečima ministra za privredu i privatizaciju Aleksandra Vlahovića, oko 80 odsto novca od privatizacije otići će u izgradnju infrastrukture, pre svega saobraćajnica. Jedan deo će u vidu jeftinih kredita biti ponuđen malim i srednjim preduzećima, a na spisku potencijalnih korisnika je i poljoprivreda, tačnije sistemi za navodnjavanje. Vlahović kao posebno važno napominje da su u procesu privatizacije jedina sredstva plaćanja novac i obveznice stare devizne štednje. To znači da je nemoguće prodaju nekog preduzeća naplatiti prebijanjem dugova prema kupcu.
Kritičari vladinog koncepta privatizacije, pre svih G17 plus, smatraju da novac treba da bude usmeren na povećavanje efikasnosti privrede i novo zapošljavanje, dok bi o popunjavanju budžetskih rupa moralo da se brine Ministarstvo za finansije. član Saveta G17 Instituta Mlađan Dinkić tvrdi da u ovdašnjoj praksi ne postoji proveravanje procesa koji sledi po obavljenoj privatizaciji preduzeća. Prema njegovim rečima, niko ne kontroliše da li novi vlasnici, koji su kupovali preduzeća za „tri evra“, ispunjavaju obećanja o investicijama i socijalnim programima.
činjenica da se najveći broj firmi na aukcijama proda na poček, odnosno otplatu na šest godina uz pomoć bankarskih kredita, dodatno komplikuje proveru tačne sume novca. Štaviše, kod prodaje preduzeća u drugom krugu svima je dozvoljeno pravo plaćanja nedospelim obveznicama stare devizne štednje i to u nominalnom iznosu tih vrednosnih papira. Postupak je sledeći: zainteresovani kupac preduzeća prvo ode na finansijsku berzu i tamo kupi obveznice stare devizne štednje. Postoji 13 serija obveznica, koje dospevaju sve do 2016. godine. Obveznice koje dospevaju pred sam kraj ovog perioda prodaju se za trećinu iznosa od onog na koji glase. Korist od takve transakcije za kupca je više nego očita. Nije ni čudo što je svega pet odsto preduzeća prodatih na aukcijama plaćeno odmah.
Koji su još slučajevi kada se ugovorena vrednost preduzeća po obavljenoj prodaji umanjuje? U prvoj fazi prodaje, veliki kupac može da poseduje najviše 70 odsto vrednosti preduzeća.
Po 15 odsto akcija ide zaposlenima u tom preduzeću i državi. Pošto je tenderskom ili aukcijskom prodajom dobio većinski paket akcija, novi vlasnik veštački obara cenu preostalom delu akcija. Pojedinačni akcionari, koji su po pravilu neorganizovani, često nezainteresovani, a još češće neupućeni u berzansko poslovanje, na samu informaciju da ubrzano pada vrednost akcija koje su im u rukama, odlučuju da ih prodaju budzašto, plašeći se da će one i dalje gubiti vrednost. Većinski vlasnik tako u drugom krugu privatizacije kupuje firmu znatno ispod realne vrednosti. Drugim rečima, zarađene sume iz prve faze privatizacije nisu obavezno i pravi pokazatelji koliko će država i zaposleni radnici zaraditi do kraja ovog procesa.
Zato je realnije govoriti samo o novcu koji je legao u državnu kasu. Prema informacijama iz Trezora Srbije, skoro pola milijarde dolara od privatizacije fabrika duvana u Nišu i Vranju već je na računu Narodne banke Srbije (NBS). I sada se dolazi do jednog apsurda. Do sada su, zbog velikog spoljnotrgovinskog deficita, mnogi tražili da dinar smanji vrednost kako bi se time podstakao izvoz robe. Sada, kada su prilivom direktnih stranih investicija narasle devizne rezerve, možda bi se moglo pre govoriti o povećanju vrednosti dinara!
U NBS već imaju spremno rešenje. Deo prispelog novca će biti „sterilisan“, tačnije povučen iz opticaja kako ne bi izazvao inflaciju (stanje kada višak novca ne može da se pokrije robom). U Ministarstvu finansija kažu da će samo deo novca od dve fabrike duvana i Beopetrola biti potrošen u ovoj godini, dok je većina privatizacionog prihoda namenjena pokrivanju budžetskog deficita u 2004. godini. To je i logično jer se u narednoj godini, od privatizacije, očekuje najviše 200 miliona dolara. Suma bi mogla da se uveća samo ako se dogodine krene u prodaju Naftne industrije Srbije i Mobtela.
U suštini, postoje tri rešenja za novopristigli novac. Prvo, da se na osnovu deviznog priliva naštampaju dinari, vodi u inflaciju. Drugo rešenje, da se tim parama vraćaju strani dugovi, loša je varijanta jer bi Srbija time oslabila svoju poziciju u pregovorima sa poveriocima iz Londonskog kluba, od kojih se traži znatan otpis duga. Treće rešenje je da novac bude privremeno blokiran i da bude korišćen samo za najteže probleme.
A ima li u ovom trenutku većeg ekonomskog problema u Srbiji od privrednog zastoja? Objašnjenja su uvek polazila od konstatacije da nema investicija i na tome se završavala. Sada su investicije stigle, pa bi bilo katastrofalno ukoliko bi se ispostavilo da nikakvog plana za oživljavanje srpske privrede i nema!
Privatizacija na Kosovu
Privatizacija društvenih preduzeća na Kosovu i Metohiji zaustavljena je, na osnovu zahteva Vlade Srbije, zbog, kako navode u Misiji Evropske unije u Prištini, potrebnih zakonskih razjašnjenja u Ujedinjenim nacijama. Tom prilikom poništen je i tender za treći krug privatizacije društvenih preduzeća na Kosmetu, otvoren početkom septembra ove godine. Pitanje denacionalizacije i neprikosnovenosti privatne imovine na Kosovu i Metohiji međunarodna zajednica još uvek ne namerava da rešava.
4,8 miliona evra pomoći
Evropska agencija za rekonstrukciju namenila je 4,8 miliona evra za pomoć u procesu privatizacije društvenih preduzeća u Srbiji.
Polovinu te sume srpska Agencija za privatizaciju potrošiće na pripremu preduzeća za privatizaciju, podizanje kapaciteta Agencije za nadgledanje prodaje i poštovanje odredaba prodajnih ugovora. Ostatak će omogućiti Agenciji da otvori regionalne i lokalne kancelarije.
Opasna hipoteka
članovi Odbora za privatizaciju Skupštine Srbije predložili su da se zaustavi davanje bankarskih garancija na osnovu hipoteke na firmu koja je u postupku privatizacije. Predlagači tvrde da postoji opasnost da veliki broj preduzeća pređe u vlasništvo banaka. Odbor je zatražio od NBS spisak banaka koje su dale garancije kupcima privatizovanih firmi na osnovu hipoteke na firmu koju su nameravali da kupe.
Minus u budžetu
Direktor Trezora Srbije Mažid Pajić ocenio je da će u budžetu 2004. godine (predlog Vlade Srbije je 324 milijarde dinara) biti teško obezbediti sredstva za otplatu 300 miliona evra (oko 20 milijardi dinara) državnog duga u sledećoj godini. On je rekao da budžet Srbije u ovoj godini neće biti do kraja popunjen, uprkos novcu od prodaje fabrike duvana u Nišu i Vranju.
