MMF-usrecitelji
Kad je Rusija avgusta 1998. godine doživela finansijsku krizu, nemacki Spiegel je u tekstu pod naslovom „Nepotrebni pomagaci“ za tu krizu okrivio „više od 30.000 stranih konsultanata“ koji su premrežili tu veliku zemlju i pritom pojeli najveci deo od ukupno 66 milijardi dolara koliko su zapadne zemlje uputile ruskim firmama i državi, pa su tako postali i najveci dobitnik perestrojke. A onda se prvi dali u beg kad su saveti dali zemljotresne rezultate. „Svuda u svetu pokušava skupa gospoda, sa dnevnim honorarom od 7.000 nemackih maraka, da da poleta kapitalizmu na americki nacin. U Aziji, Istocnoj Evropi ili Južnoj Americi, gde god ima kakva telekomunikaciona kompanija da se privatizuje ili državni koncern da se razbije na delove, copori tih strucnjaka bili su na delu.
Samo Medunarodni monetarni fond (MMF) sa sedištem u Vašingtonu slao je stotine timova svuda po svetu. Oni su pritiskali nesigurne azijske zemlje da ukinu kontrolu deviznih kurseva, da sprovedu drakonske mere štednje i tako ubrzaju svoj istorijski jedinstven slom.
…U Mongoliji su Svetska banka i MMF savetovali ukidanje svih uvoznih carina kako bi se omogucila slobodna trgovina. Ta sloboda je za malu Mongoliju licila na pokušaj ubistva. Poplava jeftinih uvoznih proizvoda oterala je domace firme u propast, a stane investitore koji su u toj zemlji proizvodili nagnala u beg. Amerikanci su profitirali: njihov izvoz u Mongoliju porastao je od 1994. do 1997. godine za 30 odsto.
Narocito loše poradili su savetnici u Rusiji. Samosvesni strucnjaci, poput profesora sa Harvarda Džefri Saksa, veruju da sirova tržišna privreda cikaškog tipa pasuje svakom delu sveta. Njihov istorijski uzor je naseljavanje Divljeg zapada, njihov kredo od koga ne odustaju: ‘Slobodno tržište, slobodne cene’. Ali svoje recepte oni pripisuju zemlji koja još ne poseduje nikakvu kapitalisticku tradiciju“.(1)
Posle je, kao šlag na tortu, došla Argentina i podozrenje sveta u tranziciji prema „arogantnim i nekompetentnim“ (Spiegel) „coporima savetnika, koji sa sobom vuku vec napisane zakone, a ništa ne znaju o zemlji u kojoj ce ih posaditi“, što postalo gotovo opšte mesto u antiglobalizacijskom diskursu, i kad za njega ima i kada nema mesta. Doduše, ima i izuzetaka koji misle da tako mora i da je tako bolje, jer mi sami, bez strane asistencije, „sa Šešeljevim i drugim amandmanima“ ni za sto godina ne bismo doneli potrebne zakone.
Moderna srpska kalvarija koja se završila sažaljenja vrednom preosetljivošcu, našla je oduška i u ovoj temi, dodatno iskomplikovanoj cinjenicom da sa hordama stranih savetnika, koji se uglavnom javno ne konfrontiraju sa domacim otporima svih vrsta, stižu i „domaci stranci“, vlasnici dvojnog državljanstva, stranih diploma i poljsko-rumunsko-rusko-kazahstanskih iskustava. I pri tom, iz nekog nedokucivog razloga beskrajno ljuti na sve nas koji nismo mogli, ili prosto nismo hteli da odemo dok se ovde orgijalo, pa ni kasnije, kada se orgijalo bombama sa osiromašenim uranijumom. Doticni su vazda spremni da prionu na posao naše politicke, ekonomske i svake druge denacifikacije, lustracije i procišcenja kao neki moderni Karadozi u kvazi modernoj srpskoj prokletoj avliji. Podozrenje je, medutim, obostrano, a pitanje koliko ce da nas koštaju i kad ce ponovo da zbrišu, neadekvatan je mada logican „naš“ odgovor na njihovu aroganciju i neoprostivo površno ubedenje da ih Srbija u svakom pogledu ceka tamo gde su je ostavili u trenutku kad su kao deca pakovali kofere.
„Bolivijci“
Osnovnu frustraciju naroda, koji je ostao ovde, a koju mu je odmah po promeni vlasti nametnuo onaj ministar koga su studenti i naucno i materijalno autonomnog univerziteta držali zatocenog šest sati, predlogom da onima koji su iz zemlje otišli treba platiti da se vrate, tokom predizborne predsednicke kampanje oslobodio je predsednicki kandidat Vojislav Koštunica recenicom za koju više niko živ ne zna kako je tacno glasila.Toliko je verzija u meduvremenu dobila.
„Jedan broj ljudi u Vladi Srbije ima gde da ode, a mi koji smo na ovom trgu necemo nigde otici iz svoje zemlje“, rekao je Koštunica i prema peovladujucoj verziji pritom mislio na ministre koji imaju dvojno državljanstvo, sa posebnim naglaskom na one sa bolivijskim.
„U 19.veku u Srbiji je bio samo jedan ministar koji je bio stranac, valjda smo zemlja koja je snažna, inventivna i sposobna da pronade snage u samoj sebi“, dodao je Koštunica.
Cela stvar se metaforicno prelomila na srpskoj ministarki za energetiku Kori Udovicki, inace nepopularnoj iz više što racionalih što neracionalnih razloga, mada se kao kljucni navodi njen recept vlasnicima velikih stanova kako da izadu na kraj s visokim racunima za struju, ali i zaslužnoj za opasku predsednickog kandidata pre svega zato što je po prihvatanju ministarske funkcije priznala da se u energetiku baš ne razume, ali naucice. Pominjane su i neke povratne karte za one koji se pokažu nedoraslim svojim poslovima. Culi su se i odgovori da mi nemamo kad da cekamo da se oni isprobaju i otputuju odakle su došli.
Kori Udovicki se nije javila, ali jeste Božidar đelic, takode vlasnik dvojnog državljanstva, ministar finansija. S gromoglasnom mitingaškom porukom da on ostaje ovde i pomalo nesuvislim objašnjenjem zašto poseduje i francusko državljanstvo.
Guverner Narodne banke Jugoslavije Mladan Dinkic je na konferenciji za štampu uprilicio malu predstavu za apaticne novinare i javnosti predstavio svoje „Bolivijce“ : Nikolu đivanovica, Jelenu Pupovac i Srdana Muškatirovica. I sam bez inostranog obrazovaja , posramio je ravnodušne novinare isticanjem njihovih diploma sa sve prestižnih stranih univerziteta i iskustva iz sve uglednih inostranih firmi. Medu ravnodušnim novinarima se našao i jedan manje ravnodušan, pa je u postfestum raspravama objavio svoje zalaganje da se onima koji ovde nisu bili kad smo se mi mucili sad naplati porez za povratak. Dotle je ovo nadgornjavanje došlo.
Dinkicev savetnik za hartije od vrednosti Nikola Živanovic, koji je do te funkcije bio na funkciji spasioca Beogradske banke, koja kao što je poznato nije spasena, sa ekrana odjednom politicki vrlo aktivnog i odjednom kosmopolitskog TV Pinka saopštio je da „kad vidi vladu u hladu, zna da je ovde neophodno potreban“.
Sasvim nepotrebno u celu se pricu ubacio i pocasni konzul Bolivije u Beogradu, cije ime nije objavljeno, a na opšte potcenjivanje domaceg obrazovanja i sposobnosti odgovorio je jedan bivši vladin savetnik nazivajuci domace strance trecerazrednim studentima sa Harvarda.
Dinkicev viceguverner Radovan Jelašic, za koga novinari smatraju da je na toj funkciji i te kako potrebna osoba, razrešio je na jednom sastanku posvecenom sasvim drugoj temi, gotovo javnu dilemu: za koje plate su nas pocastvovali svojim velikim povratkom.“Kad me je Dinkic pozvao, nisam ni pitao za koje pare. Mada covek ima ženu koja uvek za to pita“, rekao je simpaticno Jelašic. Dakle, ako je verovati Jelašicu, on i ostali Bolivijci, kako sebe vole da zovu u prisustvu bednih diplomaca još bednijih domacih univerziteta, rade za bedne domace plate. I da griže savesti ne bi bilo malo, neko se potrudio da javnost sazna kako je Jelašic ovde preselio i svoju porodicu.
…i „pravi“ strani savetnici
Kada sam ga jednom pitala koliko u Vladi Srbije ima stranih savetnika, ministar finansija Božidar đelic je oštro odgovorio: nedovoljno. I naveo dva strana imena, koja više ne pamtim, kao zaslužna za uspeh srpske delegacije na Ekonomskom forumu u Salcburgu, odnosno za održavanje Donatorske konferencije u Briselu. Toliko je loše mišljenje imao o domacem kadru, iako je samo koji mesec ranije u intervjuu „Ekonomist magazinu“ bio impresioniran i znanjem i entuzijazmom tog kadra. Pa se, valjda, u meduvremenu razocarao.
Strani konsultanti, a brojni su oni iz Svetske banke, javno se ne isticu, ali su neizbežni na sastancima u Vladi na kojima je rec na primer o zakonu o denacionalizaciji koji, kako stvari stoje, nece skoro biti donet. A kada bude donet, za mnoga preduzeca, kuce, stanove… bice vec kasno.
Drugi put sam za jednog takvog savetnika cula kad su sindikalci sad vec nepostojece Beobanke provalili neko pismo koje je taj gospodin uputio šefu Agencije za sanaciju banaka Vesni Džinic i predložio joj da ta banka, sa još tri, bude likvidirana negde izmedu Nove godine i pravoslavnog Božica. I bi tako.
Agencija za privatizaciju Srbije objavila je svoje ovogodišnje osmomesecne troškove. Od ukupno 113,1 miliona dinara, za angažovanje konsultanata u poslovima restrukturiranja i aukcijske prodaje preduzeca potprošeno je 24,4 miliona. Što je najveca stavka u troškovima Agencije.
Strani konsultanti na poslovima restrukturiranja 49 preduzeca finansiraju se iz donacija ili kredita Evropske agencije za rekonstrukciju, britanske organizacije za podsticanje razvoja DFID, Americke agencije za pomoc u razvoju (USAID) i Svetske banke. USAID placa finansijskog savetnika KPMG Barents Group, DFID finansira savetnicki rad Deloitte Emerging Markets i Emerging Market Economics Limited. I tako dalje…
Evropska banka za obnovu i razvoj finansira strane konsultante u izvesnom broju domacih preduzeca koja su ugovorila konsultantske usluge u pravljenju strateškog plana. Rad konsultanata ugovoren je na vreme od godinu do godinu i po dana, oni u firme dolaze svaka dva-tri meseca na po nedelju dana. Takve konsultante dobili su, prema informacijama agencije koja je u tom poslu posredovala, i takve firme kao što su Hemofarm iz Vršca, Zorka Šabac, Ruma Guma, Viskoza Loznica, Metalservis iz Beograda. Darodavac je na ovu tehnicku pomoc utrošio nekoliko miliona evra, koji nisu ni ulazili u Jugoslaviju, niti su prošli kroz njen platni bilans. Firme su morale samo da obezbede prevoz i prevodioca za konsultanta.Da li su pomogli? U jednoj od pomenutih firmi, kažu – Jesu.
Donatorsku tehnicku pomoc od Velike Britanije prihvatio je sa zadovoljstvom i ministar inostranih poslova Goran Svilanovic. Kako bi ubuduce imao punu kontrolu nad vojnom industrijom i sprecio mogucnost trgovine oružjem sa zemljama pod sankcijama Ujedinjenih nacija. Mada još nije objavljeno o kakvoj se to tehnickoj pomoci radi i sa koliko ce donacija biti finansirana.
Donacije i dugovi
Da li su strani konsultanti pojeli i pristojan deo donacija obracunatih Jugoslaviji i pre nego što su one u našu zemlju uopšte stigle, pitanje je na koje se odgovor može dobiti samo ne baš ozbiljnom špekulacijom zasnovanom na brojnim primerima. Da li su rezultati tih konsultacija opravdali trošak, nece se znati verovatno nikad.
Ipak, ocaranost vlasti donacijama kao finansijskom osnovom ekonomske politike i reformi ne deli izgleda niko. Pa cak ni oni koji donacije dobijaju.
Izborni rezultati pokazuju da reforme moraju biti korigovane, trezveno je vec posle prvog izbornog kruga zakljucio guverner NBJ Mladan Dinkic, ali je pred raspisivanje novih predsednickih izbora u Srbiji ustuknuo novom usputnom opaskom da bi nova donatorska konferencija za Jugoslaviju vec bila održana da je na predsdnickim izborima pobedio Miroljub Labus. Pomisao da biracko telo možda upravo ocekuje korekciju stava prema donacijama kao finansijskom osloncu ekonomske politike i reformi, nije dospelo medu kljucne izborne i postizborne teme.
Uprkos raširenom uverenju da niko živi ne zna kolike su donacije u zemlju stigle posle 5.oktobra 2000. godine, kad se malo bolje pogledaju podaci o tome iz razlicitih izvora u najmanju ruku su slicni. Medutim, sa detaljnom strukturom samih donacija stvar je drugacija, kao i sa nacinom njihove upotrebe…
Prema Platnom bilansu Jugoslavije, bespovratni neto transferi iz inostranstva u Jugoslaviju u 2000. godini su iznosili 271 milion dolara, u 2002. godini 563 miliona dolara, dakle ukupno 843 miliona dolara.
„Briselska donatorska konferencija u julu 2001. godine predvidela je kao podršku za ekonomski oporavak i program tranzicije (budžet i infrastruktura) 1,3 milijardu dolara, ali zbog zastoja u prilivu realizovano je do kraja godine oko 43,3 odsto sredstava. Po tom osnovu ostvareno je 292 miliona dolara više u odnosu na 2000. godinu, od cega je pomoc u novcu registrovana u deviznim rezervama zemlje, iznosila 60 miliona dolara“. Ostalo – dakle 500 miliona dolara – bila je roba ili usluge.(2)
Prema podacima Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom republike Srbije, u Srbiju je od 5. oktobra do danas stiglo 1,3 milijarda dolara donacija. Ministarstvo navodi da je prošle godine potrošeno „nešto manje od 600 miliona evra“ i izražava nadu da ce tokom 2002.godine biti potrošeno 700 miliona evra. (Narodna banka Jugoslavije ocekuje da do kraja godine u zemlju ude 500 miliona dolara donacija).
Kad je struktura donacija u pitanju, Ministarstvo tvrdi da je prošle godine oko 587 miliona evra cinila bespovratna pomoc, a tek oko 17,5 miliona evra krediti. Odnosno, da su donacije u gotovom novcu iznosile 165 miliona evra (što znatno odstupa od podatka iz platnog bilansa), a u robi oko 440 miliona evra.
Ministarstvo tvrdi i da je Srbija do kraja 2002. godine dobila skoro milijardu evra mimo donatorske konferencije, a preko bilateralnih aranžmana sa donatorima?!
Prema Status report na koji se poziva Centar za slobodno tržiste iz Beograda, od kraja 2000. do juna 2002. godine ukupno je ugovoreno 2,778 milijarde evra. I to 439 miliona u 2000. godini, 1,397 milijarda u 2001. godini i 942 miliona u 2002.godini.“Prenos sredstava kasni u odnosu na obecanja i ugovore, pa je 2000.godine stiglo 157,85 miliona, 2001. godine 562,46 miliona, a 2002. godine 881,25 milion.“ prema ovom izvoru, gotovo sva sredstva pristigla 2000. i 2001.godine su poklon, od sredstava za 2002. i 2003. godinu poklon ce biti 58 odnsono 26 odsto. Ostalo krediti.(3)
Ma o kom izvoru da je rec, retko kad se pominje nacin korišcenja ovih sredstava. Generalno: na prvom mestu je energetika, a za njom slede socijalna davanja i finasije. Donacijama i kreditima Medunarodnih finansijskih institucija ima se, prema preovladujucem mišljenju, zahvaliti i cinjenica da su plate od 5.oktobra 2000. rasle intenzivnije od proizvodnje, što se tumaci i kao moguca politka MMF-a da preko potrošnje, a ne preko domace proizvodnje podiže moral za reforme. Medutim, oduševljenje za ovu politiku, ocigledno ne dele svi. Baš kao ni za donacije, za koje neki upozoravaju da mogu biti upravo pogubne, kako za radni moral stanovništva tako i za proizvodnu perspektivu domace privrede. A o njihovoj ulozi u nepoželjnom jacanju komandne uloge države u ekonomiji i stvaranju prilika za isto toliko nepoželjnu korupciju, da i ne govorimo.
Sve u svemu, što je po malo zbunjujuce, ni jedan dostupan izveštaj ne zadovoljava osnovnu temu i bazicni interes ovog teksta: koji deo donacija su pojeli strani konsultanti, koliko ih ima i kako su i koliko placeni. A i to je, takode, neki zakljucak.
