OD OPŠTINE MALO, OD MATICE NIŠTA
• Pritisnuti besparicom mnogi klubovi se gase, jedina pomoć stiže od sponzora, Radničke komore i pomalo od opština • Sve manje mladih
Naši klubovi u Austriji rade pod veoma teškim uslovima i za finansiranje svojih aktivnosti moraju da se oslanjaju na pomoć sponzora. A sve je teže naći ne samo finansijere već i aktiviste. Naš narod voli da se zajednički veseli, ali i da to za njih neko drugi pripremi – kažu u klubovima i ističu da iz otadžbine niko ne pomaže zemljake. Obrnuta davanja su se do sada podrazumevala kroz razne akcije i humanitarnu pomoć.
Zajednica srpskih klubova u Beču, krovna organizacija naših klubova u glavnom gradu Austrije, ima 15 sportsko-kulturnih klubova.
Prema rečima Miće đekića, predsednika Zajednice, klubovi se finansiraju delom od pomoći Radničke komore Beča i samofinansiranjem odnosno sopstvenim prihodima od raznih manifestacija.
– Klubovi i Zajednica često pronalaze manje i veće sponzore. Možda bi troškovi rada klubova bili manji kada bi se udružili, ali takvih ideja do sada nije bilo. Oni koji ne mogu da opstanu rasformiraju se i nestaju. Za poslednje tri godine imali smo takva četiri kluba, dođe đekić.
Teško do prostorija
Klub „Branko Radičević“ je jedan od najstarijih kulturno-umetničkih društava u Beču, osnovan pre 26 godina i ima 86 članova.
– Klub se bavi folklorom. Imamo članarinu i od nje se finansiramo. Organizujemo igranke, druženja, a odnedavno dobijamo pomoć i od naše ovdašnje opštine – kaže Milan Basarić , predsednik ovog kluba.
Predsednik dodaje da je za naredni period planirano proširivanje muzičkih i šahovskih sekcija. Govoreći o troškovima koje sekcije zahtevaju Basarić je objasnio da je najveća cena „odvajanje svog vremena“.
– Borimo se da nađemo sponzore za svoje aktivnosti, teško je ali se nekako opstaje, dodao je on napominjući da je najveća nevolja – nedovoljan prostor u kojem radi klub.
– Dobijamo kao Zajednica u prvom redu pomoć od Radničke komore Beča, a na nivou Saveza Srba u Austriji se dobija pomoć od austrijskih sindikata koji finansira sve zajedničke manifestacija srpskih zajednica u Austriji. To su smotra kulturno umetničkog stvaralaštva, radničke sportske igre, kviz i folklor, objasnio je šef Zajednice.
đekić kaže da klubovi traže pomoć i od svojih opština u kojima im je sedište.
– I ta pomoć je povećana posle dolaska Anice Macke Dojder za poslanika u skupštini grada Beča. Ona je zadužena od strane gradske vlade da koordinira sa svim klubovima. To je u velikoj meri urodilo plodom. Klubovi koji se bave kulturno umetničkim stvaralaštvom dobijaju ne malu finansijsku pomoć. U Zajednici srpskih klubova u Beču imamo tri takva kluba. To su „Jedinstvo“, „Stevan Mokranjac“ i „Branko Radičević“ dok su ostali fudbalski klubovi koji imaju sportske sekcije poput šahovske i stonoteniske.
đekić je istakao da su u špicu njihove aktivnosti fudbalsko prvenstvo srpske ligei srpskih klubova.
Neće u zajednicu
Klub „Stevan Mokranjac“ je osnovan 1998. godine i ima oko 140 članova. Prema rečima predsednika kluba Jovice Stanojevića finansiraju se od članarine, dobrovoljnih priloga, sponzora i pomoći opštine. On je objasnio da se o spajanju sa nekim drugim klubom radi smanjenja troškova ne razmišlja.
– Bili smo neko vreme u prostorijama Zajednice srpskih klubova i tamo nismo imali adekvatne uslove zbog čega smo uzeli svoje prostorije, objasnio je on.
U „Stevanu Mokranjcu“ postoje tri sekcije i to su muzička, dramska i folklorna i od sportskih sekcija postoji stoni tenis. Već sledeće nedelje „Stevan Mokranjac“ organizuje jesenji Sabor folklora .
– Planiramo gostovanje u Temišvaru. I u decembru obeležavamo sedam godina postojanja kluba, a brine nas što sve manje mladih svraća u klub, a deca, pa i roditelji, kao da zaboravljaju poreklo – rekao je Stanojević.
– Mi iz nedelje u nedelju planiramo nove aktivnosti. Ove godine obeležavamo 35 godina postojanja Zajednice srpskih klubova i tim povodom planiramo da organizujemo neku prigodnu manifestaciju gde bi zaslužnima dodelili priznanja, istakao je đekić.
Kada je reč o problemima sa kojima se susreće Zajednica đekić kaže da ih je poprilično:
– To su, pre svega, sastavi predstavništva i upravnih odbora u klubovima. Većina misli da je dovoljno biti izabran, pa čitava aktivnost padne na nekolicinu. Drugi problem je – slab odziv mladih. Međutim, na drugoj strani, mogu da pohvalim interesovanje mladih za sportske aktivnosti u klubovima i to je putokaz kako i gde treba da ih okupljamo i usmerimo našu aktivnost .
Bez nastave na srpskom
Srpski klub „Resavac“ iz Ajzenštata u austrijskoj pokrajni Burgenland osnovan je pre sedam godina i ima oko 150 članova u folklornoj, fudbalskoj i stonoteniskoj sekciji.
– Primamo 368 evra godišnje od Radničke komore. Od opštine ne dobijamo pomoć. Pravo da kažem – nismo je nikada ni potražili. A moraćemo. Klub uglavnom finansira uprava kluba, a najviše tereta snosim ja kao osnivač, objasnio je Mališa Ilić, predsednik kluba „Resavac“. Planovi su da u narednom periodu malo više sarađujemo sa opštinom“, kaže Ilić, koji je i predsednik Saveza Srba u Austriji.
Ilić kaže da roditelji često „vuku na svoju vodenicu“ i ne shvataju potrebe dece koja bi želela da se posvete negovanju naše kulture što je veoma važno.
– U Burgenlandu nema ni dopunske nastave na srpskom jeziku i ja se borim da to dobijemo, jer nam je to osnov za budućnost – kaže predsednik „Resavca“.
Inače u Burgenlandu je od 1980. godine postojao klub „Kragujevački oktobar“ koji je ugašen.
