U geopolitici vladaju pravila slična onima u srednjoj školi. Naravno, ne mislim na elitne srednje škole, već na one koje su pre svega škole života, u kojima se nauče pravila ulice. Ukoliko vam u ponedeljak udare ćušku,a vi istrpite, u utorak će vam uzeti novac iz džepa a u sredu će vas prebiti iz zadovoljstva i oteti vam mobilni telefon, i tu nikakav razredni starešina ili direktor škole neće pomoći.
Štaviše, samo će vam odmoći. Razlog tome je što se onaj nad kojim se vrši nasilje vodi naopakim cirkularnim argumentima- veruje da ukoliko pristane na ultimatum, deca će ga ostaviti na miru. Neće, zato što ne pokazuje ni samopoštovanje, ni dignitet. Ono što morate da uradite je da se izborite za sebe i ne pristanete da vas gaze. Tako je i inače u životu. Kako to jednom prilikom reče Leon Kojen, traženje saveznika i prijatelja tamo gde ih nema može biti veoma opasno i nesrećno.
Oni koji vam misle loše će vas ostaviti na miru tek onda kada procene da niste raspoloženi da udarce trpite a ultimatume ispunjavate, i tada ćete se izboriti i za poštovanje onih drugih, koji su ili neutralni ili vama naklonjeni a takvih uvek ima, u većem ili manjem broju. Na kraju će vas i neprijatelji poštovati i ostaviti na miru. Cirkularni argument koji se svodi na ispunjavanje ultimatuma u nadi da sledeći neće uslediti pogrešan je jer time prizivate isključivo nastavak takvog ponašanja. Oni koji nam ultimatum upućuju žele da nas pacifikovaju i rastave na sastavne delove. Zašto? Zašto da ne?
Prvo, time će namiriti svoje regionalne saveznike koji će im nakon toga biti još odaniji. Drugo, zašto bi rizikovali sa Srbijom kada imaju toliko boljih, odanijih saveznika a i bogami, kuražnijih. Zato će nam tražiti i Novi Pazar i Novi Sad, a i napuštanje Banja Luke. A mi ćemo prihvatanje i tih ultimatuma braniti istom argumentacijom. Neverovatno je kojom brzinom plovimo ka srbijanizaciji Srba. Mada ni ta argumentacija u jednom nije potpuno promašena- uvek postoji novo dno kroz koje možemo propasti, bar u narednih 50 godina. Nakon toga ionako ništa više neće biti važno. Samo što to ne deluje kao razumljiv način ponašanja za racionalnog i normalnog čoveka. Za uplašenog- možda. Ali to ga i dalje ne čini mudrim.Stoga je argument cirkularan.
Ultimatum= pristanak proizvodi novi ultimatum= novi pristanak i nova poniženja. Ovakav zakon ulice, ili, kako Robert Kuper reče, zakon džungle je model ponašanja Imperije prema malim zemljama, koje veruju da se sloboda daruje a ne zadobija. Kuper je ovu ideološku platformu imperijalne ekspanzije opisao u svojoj knjizi Slamanje nacija – Poredak i haos u dvadesetprvom veku: Za postmodernu državu, stoga, postoji poteškoća.
Neophodno je da se navikne na ideju dvostrukih standarda. Među nama, delujemo na osnovu zakona i otvorene zajedničke bezbednosti. Ali, kada imamo posla sa mnogo staromodnijim vrstama države izvan postmodernog evropskog kontinenta, (kao) Evropljani moramo se vratiti na znatno grublje metode iz ranijeg vremena – silu, preventivni napad, prevaru, sve što je nepohodno pri bavljenju onima koji još uvek žive u svetu devetnaestog veka gde je svaka država za sebe. Između sebe, držimo se zakona, ali kada delujemo u džungli, i mi se moramo služiti njenim zakonima.
To je pravo imperijalno porobljavanje od strane te nadaleko hvaljene zajednice modernih, uspešnih država sa visokim moralnim vrednostima koje su svoje bogatstvo i moć stekle na znoju, muci i krvlju porobljenih država i naroda koje su eksploatisali stotinama godina. To je još jedan od razloga zašto nikada nećemo moći da ličimo na prebogati Zapad- mi nismo imali niti ćemo imati kolonije.
Naravno, sve ovo ne znači da treba proglasiti rat jačima, već se treba mudrom politikom izboriti za svoju slobodu. U prevodu, Vučićeva priča i opravdanje sporazuma sa tzv. državom Kosovo bi imala smisla samo onda kada bi pristanak na spoljašnji ultimatum otvorio prostora unutrašnjem jačanju i sprečio dalja stradanja Srba. A kao što znamo, nakon potpisivanja sporazuma, dva deteta su izbodena, a Srbin ubijen u Peći. Razume se da su se naši mediji svojski potrudili da to sakriju od javnosti kojoj se mora prodati ideja da sporazum štiti prava Srba.
Stoga je analogija između današnje i politike Miloša Obrenovića potpuno promašena. Pristajanje na spoljašnji ultimatum bi imalo smisla ukoliko bi vlada iznutra radila na jačanju obrazovne, kulturne i ekonomske situacije, što ona ne čini. Takođe, u vreme Miloša elita nije ubeđivala Srbe da su joj Turci prijatelji, već je Srbija spoljašnjim popuštanjem kupovala vreme koje joj je bilo neophodno da ojača. Danas, mediji su i dalje pod upravom stranaca i drugosrbijanskih struktura, obrazovni programi ne koriste jačanju nacionalne ideje a ekonomski zemlja ubrzano propada.
Iz lavirinta ucena i poniženja se izlazi sveobuhvatnim planom, a ne anahronom i kukavičkom politikom. Zemlja se nalazi pred raspadom, a ništa ne ukazuje na to da se radi na tome da se zadrži i ovo teritorije koje sada kontrolišemo. Naprotiv, radi se na ubrzanom slabljenju centralnih vlasti i daljoj regionalizaciji i ovako malog i podeljenog srpskog naroda. Tendencije slabljenja države i nacije su toliko jake da su postale zvanična politika i preko drugosrbijanske intelektualne elite ušle su u sve državne ustanove i obrazovne institucije, tako oblikujući mlađe generacije u novom duhu koji promoviše beskičmenost i lažnu istoriju. Najviše plaši poslovična nezainteresovanost Srba za sudbinu najbližih komšija i prijatelja, a kamoli sunarodnika na Kosmetu. Većina razmišlja isključivo o tome da prežive kao pojedinci a nikako kao kolektiv. Ekonomska situacija je tema za sebe.
Turizma nema, nema jačanja infrastrukture, nema jačanja poljoprivrede (ukoliko izuzmemo GMO koji nam ništa dobro neće doneti), nema privrede, nema industrije. čitava argumentacija koja se vodi u korist prihvatanja stranih ultimatuma usled ekonomskog beznađa promašena je iz prostog razloga što, čak i kada bi bila istinita, samo odlaže neupitni ekonomski kolaps države. Da ne spominjemo to što EU nije u stanju da sredi ekonomsku situaciju u svojim državama članicama, a kamoli u jednoj maloj zemlji na Balkanu koja više liči na društvenu anarhiju i koja obitava u nekoj formi kvazidržavnosti nego na državu.
Nikome, pa ni ovakvoj EU ne treba novi davljenik. N eznaju ni šta da rade sa svojima. Države članice grcaju u dugovima, neoliberalni kapitalistički model je na ivici kolapsa i neophodno je njegovo redefinisanje kako bi opstao kao model razvoja, pošto sada u najboljem slučaju predstavlja model stagnacije. Dok se imućnije strukture društva dodatno bogate, siromašni postaju sve siromašniji, a većina građana EU ne veruje u njen opstanak.
Pogledajte samo Španiju, Grčku, Kipar, Rumuniju, Bugarsku. Ukoliko mi nismo u stanju da obezbedimo naš opstanak bez oslanjanja na Zapadni faktor, onda neko mora da napravi ozbiljan plan kako da to učinimo, pošto ovo ne vodi nikuda. Ukoliko to ne uspe, a siguran sam da bi uspelo kada bi se najbolji među nama bavili ekonomijom zemlje, i kada bi se koristila ogromna istočna i bliskoistočna tržišta, onda je neophodno da vlada koja misli dobro ovoj zemlji i narodu proglasi bankrot države, i krene sve ispočetka. Održavanje mrtvaka na aparatima samo odlaže smrt, ne sprečava je. Prava istina je da nemamo dovoljno zapošljenog radno sposobnog stanovništva, niti smo u stanju da obezbedimo radna mesta pošto istih nema. To dalje sa sobom povlači činjenicu da nemamo odakle da isplaćujemo penzije sve brojnijim penzionerima.
I ne, rešenje ovog problema nije prevladavanje bele kuge pošto posla nema čak ni za one mlade ljude koje sada imamo. Odliv mozgova je ogroman, a izutzetno je teško, zapravo, pravo je malo čudo pronaći posao u struci. Otud i imamo toliko bežaniju mladih preko granice. Ja ih ne krivim što odlaze, krivim sve nas što nismo pokušali da ovako poraznu situaciju promenimo. Drugo, čak i ukoliko pomerimo stvari bar malo nabolje trebaće decenije da se taj boljitak oseti. Spoljašnji dug neprestano raste, domaće proizvodnje nema, i tek naši unuci bi mogli da žive kao ljudi, ali samo ukoliko mi nešto uradimo koliko danas. Nijedna vlada nema hrabrosti da narodu saopšti tešku istinu i počne da ulaže isključivo u oblasti koje mogu doneti boljitak za par decenija. Održavati ovaj bolestan sistem i državnu i pokrajinsku administraciju koja se samo uvećava bez pokrića, podizanje novih inostranih kredita naopako je i ne vodi nikuda.
Administracija je preglomazna i služi zapošljavanju stranačkih kadrova, budžet se puni iz kredita, a samim tim i PIO fond. Takav način vođenja ekonomske politike iziskuje prihvatanje stranih ultimatuma, i to je jasno, ali samo odlaže propast, ne sprečava je. Pogledajte, uostalom, Republiku Srpsku i promišljenu politiku. Možda ekonomska situacija nije sjajna ali bar nekuda vodi za razliku od naše, koja je anahrona i promašena. Da ne spominjemo njihovu kulturnu, obrazovnu i strateški vođenu geopolitičku borbu koja je daleko mudrija od naše.
Oni su geopolitički mikro igrač, mi smo i dalje pasivni posmatrači, i još uvek pokušavamo da postanemo bar pasivni igrači. Isto važi za strane investicije i subvencije domaćim privrednicima.
Papirologija je preglomazna, proces osnivanja firme i njenog uspeha uslovljen dobrim političkim vezama i kontaktima, a prostor za pošten rad i uspeh je jako sužen. Zapravo, isto važi za bilo koju oblast u državi, svuda je na delu potpuna anarhija i politizacija. Nigde ne postoji bilo kakva strategija ili plan razvoja. Sudovi, advokatura, obrazovne i kulturne institucije su potpuno ispolitizovane, i ishod suđenja, i ime advokata i državna nameštenja zavise od dobrih kontakata i veza, ne od lične sposobnosti. Mi i živimo u anarhiji, stoga se tako i ponašamo. Ili si Pantić ili Šojić, trećeg nema.
Nema posla bez jake i dobre veze, lične, poslovne ili političke. Sela nam umiru, a sa njima i poljoprivreda, kao i mogućnost da sami proizvedemo hranu za domaću upotrebu, a da je sreće i za dobar izvoz. Umesto što trošimo strane kredite na pokrivanje rupa u sistemu koji je sam po sebi rupa bez dna, koji i može jedino da se krpi ali ne može da daje plodove, krajnje je vreme da uložimo u oblasti koje neke plodove mogu da daju. Drugo, muči nas loša radna etika, sunovrat moralnih vrednosti, demografija.
Međutim, ne mogu se rešiti ti i takvi problemi ukoliko se ne reše oni sistemski, a tek onda možemo da pričamo o nacionalnim i egzistencijalnim. Da li iko u ovoj državi ima plan razvoja? Da li se zna, na primer, prioritetna oblast koja treba da donese profit? Da li su to informacione tehnologije? Ukoliko jesu, onda je red da država stipendira studije iz te oblasti i da bude u mogućnosti da napravi adekvatan plan razvoja. Pazite, postoje obrazovni profili za koje nema posla nigde u državi, niti u privatnom niti u državnom sektoru a država i dalje stipendira studijama na budžetu studente tih oblasti.
Radi se o potpunom odsustvu zdravog razuma. Drugo, studije na budžetu bi morale biti uslovljene ostankom i radom u zemlji na nekoliko godina, jer je upravo država ta koja finansira diplomu. Znanje nije roba, ali diploma, bogami, jeste. Poseban je problem što je smešno uslovljavati nekoga ostankom u zemlji nakon što ste finansirali dobar deo njegovih studija a pri tom ni sami ne znate zašto ste to uradili, kada nema posla u toj oblasti. Isto važi za kulturnu politiku. Šta radi i čime se bavi Republička radiodifuzna agencija? Kome je u interesu promocija nekulture, nakaradnih vrednosti i kakva se time poruka šalje mladima? Ne može isključivo kapital uređivati medijski prostor, a i red je da postoje televizije koje finansiraju poreski obeznici ali kojima komercijalnost neće biti merilo uspeha, koje će promovisati nacionalnu i zdravu, obrazovnu a ne stranačku politiku.
Filmografija? Gde su filmovi o srpskoj istoriji i istaknutim istorijskim ličnostima? Masovna kultura? Promocija nemorala i idiotluka. I šta očekujemo? Dobićemo produkt onoga što smo sami zamesili. I na kraju, čudimo se kako su mladi nemoralni i kako nema dece.Objektivno, šta smo očekivali?
Prosečan student koji želi da radi kao nastavnik u obrazovnom sistemu onemogućen je da se zaposli jer je obaveza svih škola da prednost daju tehnološkim viškovima. Svuda se traže ljudi sa iskustvom a mladi to iskustvo nemaju gde da stiču. Zato i napuštaju zemlju. Stoga je svaka priča o ispunjavanju spoljašnjih ultimatuma promašena ukoliko se de fakto, iznutra ne ponašamo kao odgovorna država koja radi na svom jačanju. Naravno da moramo da se modernizujemo i da ojačamo. Zar vam ovo liči na to?
Mi više ličimo na banana državu nego na ozbiljnu državu. Republika Srpska koja je entitet u okviru BiH sprovodi daleko pametniju i organizovaniju obrazovnu, medijsku i kulturnu politiku nego Srbija, koja je, bar na papiru, nezavisna država. Svojim slepilom teramo pametne i uspešne a promovišemo beskičmenost, mediokritetstvo i podobnost. Pogledajte samo ko uređuje najveće medije u Srbiji. Plodovi tog načina rada se vide, i tek će se videti u vremenu koje dolazi. čak je i patriotizam i ljubav prema otadžbini postala stvar subkulture i mladalačke pobune i potpuno napustila mejnstrim. U suštini, ova država i narod od vrha do dna nemaju svest o sebi, sistem je potpuno izopačen i postavljen na glavu, te je stoga potrebna potpuna promena sistema u kojem se deluje a ne prosta promena politike.
Politika je stvar koja zavisi od trenutnih okolnosti, ali sistem je osnova svake politike i on prati sve političke promene i previranja. Ovaj i ovakav sistem nas prati već decenijama i situacija se samo pogoršava i komplikuje. I opet činimo ključnu grešku kada očekujemo da će neko drugi doći i rešiti naše problem, pa bila to EU ili nešto drugo. Naše probleme možemo da rešimo samo mi, i našu slobodu možemo da izborimo samo mi, niko nam je neće doneti na poslužavniku. Borba pameću, borba inteligencijom, borba na duže staze je jedina borba koja može doneti promenu. I bezglavo jurišanje i kukavičko čekanje donose samo jednu stvar- apsolutno ništa.
Program za mlade je prvi i osnovni parametar na koji se treba fokusirati. Ukoliko nam je budžet restriktivan i preopterećen, valja sredstva koja imamo usmeriti na onaj deo stanovništva koji uložena sredstva može višestruko da vrati. Iako žalim zbog teškog položaja penzionera i niskih penzija, ne mogu da shvatim da su u državi u kojoj vlada bela kuga prioritet penzioneri a ne mladi ljudi. To je potpuno neracionalno, kako ekonomski tako i nacionalno. Da bi Srbija kao država imala sredstava da finansira razvoj zdravstva, prosvete, kulture, mora se osloboditi bespotrebnog trošenja velike količine novca za namirivanje partijskih interesa.
U tom cilju, moraju se ukinuti fiktivna radna mesta i uvesti red u zapošljavanje novih kadrova u državnim službama. Nasleđene veze između politike i sudstva se moraju prekinuti. Nezavisno sudstvo je glavni preduslov svakog ozbiljnog plana za ekonomski oporavak Srbije. Srpski pisci, naučnici, istoričari moraju konačno dobiti mesto koje im pripada. Slavna srpska istorija, značajna kulturna baština, srpski mitovi i epovi moraju se iznova izučavati u našim školama. Treba činiti sve da se svet upozna sa našom istorijom i epovima koji su zadivili i jednog Getea, kako ne bismo došli u situaciju u kojoj smo danas, da Albanci prisvajaju naše istorijsko i kulturno nasleđe. Vlada mora da izdvoji novac za snimanje filmova i serija o srpskoj istoriji koji bi bili usmereni kako na podizanje morala srpske omladine, tako i na upoznavanje zapadnog sveta sa srpskom istorijom.
Da zaključim- smatram da je uvreda zdravog razuma kada bilo ko pokušava da opravda kapitulaciju poređenjem sa Milošem Obrenovićem. Miloš je bio ozbiljan državnik, dobar trgovac, imao je viziju i znao je kako da je ostvari. Miloš je proizvodio mogućnosti i nije radio stihijski. Ona analogija koja ima smisla jeste poređenje sa knjeginjom Milicom i Stefanom Lazarevićem. Samo jednu stvar ne razumem- je li naš premijer svestan šta nam tom analogijom govori? Koliko je dobra donela ta i takva politika prema Turcima? Bojim se da će ova današnja politika dati isto toliko plodova, ali o tome niko ne razmišlja. Međutim, slažem se da ne možemo dalje bez sloge. Ovako podeljeni, ne možemo očekivati ništa dobro.
Priča se da je svojevremeno, kada se Nikola Pašić razboleo, dobio telegram podrške od srpskih parlamentaraca. U telegramu je navodno stajalo: Srećno ozdravljenje predsedniku Skupštine Nikoli Pašiću žele narodni poslanici sa 96 glasova za i 45 protiv. Ukoliko promenimo naopak sistem promenićemo i mentalitet i doći u poziciju da kreiramo svoju budućnost. Sve dok se to ne desi, izlišno je pričati o bilo čemu na duže staze. Razlog je jednostavan i vidi se na ulici, a to je veliki Brana Crnčević možda najbolje dočarao: Srećem namrštene, tužne, zle i nesrećne ljude. često mi se pričini da su to sve samoubice kojima je neko platio da žive.
