Lako je u demokratiji govoriti o teritorijalnoj autonomiji i tražiti nezavisnost manjih ili većih oblasti. Nekada je onaj koji bi samo izustio reč republika, dobijao, brale, ni manje ni više, nego 25 po… turu. I to od srpske vojske usred Bele Crkve. I lako je danas osuđivati jedno(g), slaviti drugo(g), omalovažavati treće(g), pametovati, kada je glava na ramenima, a ramena zavaljena u udobnoj fotelji. Drugo je kada se juriša na bajonet, kada meci zvižde oko glave, kada se gine za slobodu i vekovni ideal. Ili kada ti se otac ne vrati iz rova ili zarobljeništva.
Ovo je priča o priči koja kazuje kako su Zlatičani i Kusićani ostali upamćeni u istoriji po originalnoj inicijativi i zamisli. Ovo je svedočenje o tome kako je osnovana Zlatičko-kusićka republika, okolnostima u kojima je nastala i o njenom (ne)priznavanju. Da se događanja oko priznavanja (ne)slavne republike nisu tragično završila, ne samo po jednog čoveka, priča bi se mogla uvrstiti u šaljive. Ovako…
O „bolovima rađanja“ takozvane „narodne republike“ i još koječemu „razgovarali“ smo ovih dana sa Dejanom Adamom (1904 – 1980) iz Zlatice, koji je kroz sve to prošao kao četrnaestogodišnjak.
Vojni begunci
„Trećeg septembra 1918. godine, upišem se u drugi razred. Sada je u razredu bilo 58 učenika. Nastava je u početku, do 15. oktobra 1918. godine, tekla redovno. Onda su zbog španskog gripa, do 15. novembra, sve škole bile zatvorene. Ja sam se opet vratio kravama“ – ovako Zlatičanin Dejan Adam započinje svoju pripovetku Sve se menja krajem 1918. godine štampanu u zborniku književnog kružoka Žarko Despotović u Belobreški Milja 1065, koji se pojavio u izdanju Saveza Srba u Rumuniji 2001. Školovao se u Beloj Crkvi, gde je potom radio kao profesor istorije. Filozofski fakultet završio je u Beogradu.
„Naročito je bilo lepo i lako krave čuvati po livadama, gde smo mi čobančići tada imali najviše mogućnosti za razne dečje igre. Kraj livada bilo je jedno malo jezero i na njemu napušteni čamac koji smo mi kravari koristili da po jezeru plovimo.“
Ali nije sve bilo idilično kako izgleda na prvi pogled: „Tog leta i te jeseni, po polju je bilo mnogo vojnih begunaca, naših Zlatičana, sa kojima smo delili naše užine. Sad se već nisu krili od nas kao ranije, niti nam pretili ako ih odamo.
Toga leta žandari su ubili jednog begunca, Zlatičanina Milorada Martinovića, ali to nije zaplašilo ostale, štaviše, još su se namnožili. A pričalo se po selu da je srpska vojska potukla austrougarsku i nemačku vojsku, koja se prva povlačila iz Srbije preko Dunava. Austrougarska vojska i država raspadale su se i sve je više vojnika sa oružjem dolazilo svojim kućama. Nekako, još avgusta te godine, počeli su pristizati i zarobljenici iz ruskog zarobljeništva.“
Povratak zarobljenika
Prvi su se vraćali, piše Dejan Adam, oni koji su bili zarobljeni u Ukrajini, a nešto kasnije i oni iz udaljenijih krajeva Rusije.
„Među ostalima, stigli su i moj ujak i jedan moj stric. Obojica su, kao i svi drugi, dobili po mesec dana odsustva, ali po isteku toga, nisu se vraćali u svoj bivši puk, nego u zeleni kadar. Kako su počele i krađe da se dešavaju, a u našoj kući nije bilo čoveka da nas čuva od lopova, dolazio je deda Gile i do kasno u noć ostajao je kod nas, a često je kod nas i spavao. Iz ruskog zarobljeništva vraćali su se najpre oni koji su bili po Ukrajini, a njih je bilo najviše, kao i moj ujak Vlada i stric Spasa, koji je, kao boljševik, učestvovao u ratu protiv ukrajinskih nacionalista, petljuraca, i koji se u maloj varošici Berezovki, između Odese i Nikolajeva, i oženio.
Nije mislio da se vrati u Mađarsku, ali kad je austromađarska vojska ušla u Berezovku, uhvatila je čika Spasu i poslala ga u njegov puk u Belu Crkvu. Dobio je mesec dana odsustva i više se nije vraćao u puk. Potajno se družio sa nekim Kusićanima i Zlatičanima. Nešto kasnije pristizali su i oni zarobljenici iz udaljenijih oblasti SSSR – a. Tako je, početkom decembra, stigao i moj čika Proka iz Samare (danas Kurbipev). Na dan 9. novembra 1918. godine, u Belu Crkvu, goneći razbijenu austrougarsku vojsku, ušla je srpska vojska. Kao i u sva okolna sela. A još pre toga »zelenokadrovci« i bivši zarobljenici rasterali su mađarske službenike, razoružali žandare i postavili svoju vlast. Kad je došla vojska, uspostavila je svoju vlast.“
Kada se dve vlasti sukobe, ili pametniji (i u ovom slučaju slabiji) popušta, ili sevaju varnice. Sila Boga ne moli…
Delegati „Republike“ kod vojnog komandanta
„Najjači otpor novoj vlasti dali su neki Kusićani i Zlatičani, koji su osnovali svoju »narodnu republiku« i tražili od vojnog komandanta Bele Crkve da on prizna tu njihovu republiku. U tu svrhu poslali su i svoju delegaciju komandantu“, beleži u nastavku Dejan Adam.
Komandant major Dodić pokušao je najpre lepim da ih nagovori, urazumi, ali kada je video dokle je stvar dogurala, uradio je ono što je morao. Izdao je jasnu naredbu. I …
„On ih je lepo primio, rekavši da to nije dobro što oni žele da ostvare, ali su »republikanci« ostali uporni u svojim zahtevima. Onda je komandant, major Dodić, zapretio kaznom sa 25 batina po turu svakom onom koji govori o republici. Delegati su iz komande mesta izašli vrlo nezadovoljni i ljuti. Bio sam kod naših zlatičkih kola kad su se vratili. S njima sam i došao iz Zlatice. To je bilo 15. novembra, kada je posle španskog gripa gimnazija trebalo da nastavi sa radom.
Međutim, kad sam otišao tamo, vrata gimnazije bila su zatvorena i na njima objava da se nastava zbog okupacije obustavlja do daljeg. Vratio sam se do čika Spasinih kola kojima sam i došao u Belu Crkvu. Od Zlatičana tu su bili: Đoka Šarunac, Stanislav Martinović, Lojza Havlik, čija su bila druga kola iz Zlatice, pa Cvetko Mandžulj, Velja Kornja, Đenralov i još neki kojih se danas više ne sećam. Iz Kusića su bila četvora kola.“
25 po turu
Oduševljenje koje su delegati ispoljavali putujući kolima za Belu Crkvu, poneti novim idejama, splasnulo je ubrzo pred odlučnom naredbom komandanta. Iako su „republikanci“ uvideli da njihove namere neće uroditi plodom, nastavili su, i pored opasnosti kojoj su se izlagali, da promovišu svoju zamisao. Ne zadugo.
„Čika Spasa mi je kasnije pričao da su se oni udružili sa nekim starim socijaldemokratama iz Kusića i Zlatice i nameravali da ostvare vlast naroda kao u Rusiji i zato su osnovali tu »Kusićko-zlatičku republiku«. Kad su kolima dolazili u Belu Crkvu, uz put su pevali pesmu:
»Sitna kiša pala, Austrija propala!«, a neki su pevali i ruske revolucionarne pesme.
Komandantova pretnja batinama ostvarila se i Stanislav Martinović dobio je svih 25. Posle toga, razboleo se i vukao dve – tri godine, i umro je. I pored te pretnje komandanta, revolucionari su išli kolima u okolna sela i agitovali za svoju »republiku«. Prestali su tek jula 1919. godine, kad je otvorena granica na Neri između Kusića i Zlatice. Vrativši se kući, produžio sam da čuvam krave (…)“ – zapisao je svojevremeno Dejan Adam.
I tako, s jesenjim kišama propala je ne samo Austrougarska, već u samom začetku i Kusićko- zlatička republika. Štaviše, linija kojom su razdeljene dve države prošla je, namerno ili sasvim slučajno, teško da ćemo ikad saznati, sredinom „narodne republike“. Novom granicom rastavljena je ne samo Zlatica od Kusića, nego i selo Kusić od istoimenog manastira, koji je pripao Rumuniji.
