Ima li rešenja za Srbiju na ovom svetu ili ga valja tražiti u mračnoj zoni onostranog? Pitanje je glupo, ali ga ne treba raspravljati sa mnom. Eno vam srpska vlada, koja je svoje mere predstavila na konferenciji o srpskoj ekonomiji, održanoj u četvrtak u znaku apokaliptične simbolike Kvantnog skoka, kako je koferencija nazvana. Kvantni skok je jedna od onih njuejdžerskih nardilekarskih idiotarija, gotovo kao: jesti mnogo, a mršaviti još više od mnogo – tajna je u mnogo. Prema teoriji kvantnog skoka, naši život, zdravlje i sudbina zavise od naše DNK. Ako smo nezadovoljni našim životom, ako nam je rđavo zdravlje i ako strepimo od budućnosti, to znači da smo nezadovoljni svojom DNK. Dovoljno je samo da napravimo skok u novo stanje svesti (mošmislit!) – govori se tu i o sjedinjenju sa Bogom – odjednom će nam nestati mrak s očiju. Sve će se promeniti – i DNK, što će reći istorija, i život, i, naravno, sudbina, što bi ovde trebalo da podrazumeva ekonomiju i budućnost.
E sad, da Srbiju zaista vadi samo kvatntni skok, na svoj način potvrdio je i Vučić, meditirajući na konferenciji kako da namakne 800 miliona evra godišnje u budžet – da li da zatvori Železnicu ili da smanji penzije? Da li da podigne PDV na 25 odsto ili da uvede solidarni porez za sve trule bogataše sa platom većom od 400 evra? Naravno, čoveku sa ovakvim nedoumicama kvantni skok bar ne može da izgleda kao najluđa stvar koju je čuo u životu, iako bih, ako smo već na polju njuejdžerskih rešenja, predložio nešto klasičnije. Dakle, Maheš Mahariši Jogi: Gladan čovek koji meditira je srećan gladan čovek. Rečju, možda je srpska sreća sasvim izvan ekonomije, možda je formula da ostanemo gladni, a postanemo srećni – pravac u kome bi valjalo menjati srpsku svest i srpsku DNK.
BILO JE LAKO POTPISATI Naravno, suočavanje sa srpskim problemima i ne može se dogoditi izvan zone onostranog, budući da je ovaj svet srpska vlada sasvim prepustila strancima, a oni ga potpuno zatvorili za bilo kakvo rešenje za Srbiju, i to ne u jednoj nego u svim oblastima. Problem ove vlade koji je nasledila od Borisa Tadića je u tome što je za njegovog mandata došlo do međusobnog približavanja problema Srbije, odnosno do njihove takve povezanosti da više nije bilo moguće, na primer, praviti ustupke na Kosovu, a očekivati da će se to na bilo koji način kompenzovati na, recimo, ekonomiji; nije bilo moguće predati Kosovo i urušavati ekonomiju, a, sa druge strane, napustiti pugubni put približavanja EU. Jedna stvar povlačila je sve druge.
Otuda su kosovski izbori nova tačka preloma, u kojoj će se pre svega svi ti srpski problemi, međusobno povezani i zavisni, postepeno složiti u samo jedan, nerešiv čak i u prostoru kvantnog skoka. Jer lako je bilo srpskoj vladi da potpiše briselski sporazum, kupujući time seriju oduševljenih komentara u zapadnoj štampi. Bilo je lako jer, kad su se probudili dan posle potpisa, svet je izgledao isto kao prethodnog jutra. Lako je bilo Srbiji da gleda kažiprst Ketrin Ešton, položen na papir, dok Dačiću pokazuje mesto gde će da stavi svoj paraf, jer Srbija je tada mislila – ako je nešto mislila – da u zamenu za svoju ostavljenu kosovsku braću kupuje neko zrno hleba sa stola velikih ili barem vreme u kome će biti ostavljena na miru da predahne i oporavi se.
Ali već danas Srbija gleda ono što je bilo nevidljivo dan posle potpisa. Gleda ponižene Srbe na severu Kosova, ljude koje među sobom dele i kojima prete ako ne izađu na izbore. I tek će posle izbora Srbija da gleda svoju sramotu, kad na mesta predsednika opština sednu ljudi bez imalo legitimiteta, kad ugled ostane na strani gubitnika i kad vlast i autoritet ne budu više stanovali na istom mestu. Videće tada da nelegitimna vlast nema druge nego da udari na autoritet, čime će kosovsko finale biti završeno sukobom između Srba i Srba, koji se danas među njima zasejava, obilno, za sve pare.
BRZINA RASTAKANJA Videće tada Srbija da je pustila Kosovo, ali da Kosovo nju neće, makar tako što će je naterati da gleda slike kojih će se stideti. I te će slike gledati gladna, po čemu će pouzdano znati da nije bila samo pokvarena nego i glupa. Videće koliki je predah kupila kad Kosovo postane prvo poglavlje o kome će razgovarati sa Briselom, videće šta je spasila kada počnu da se otvaraju problemi u Vojvodini, koja, je li, želi da ostane u Srbiji, ali samo da joj se vrate sve ingerencije iz 1974. godine; videće kad joj objasne da su vojvođanske oranice suviše dobar resurs da bi ga Srbi imali za sebe – inače bi nešto do sada uradili sa tim resursom.
Rastakanje Srbije će se dakle nastaviti još brže, još brutalnije, ekonomska reforma i posledice prethodnih urušiće i ono malo preostalih firmi koje uspevaju da nešto privrede, sila naroda će biti razdvojena od svoje imovine kao poslednje garancije kakve takve slobode. Južni tok će, čak i ako do kraja godine dođe Putin da otvori radove, biti rušen mnogo brutalnije nego što ga danas ministarka energetike ruši sa Insajderom.
Vlada, pred kojom više neće ostati nijedan izbor, videće kako su se naglo promenili njihovi strani prijatelji, koji su ih pre predaje Kosova lupali po ramenima uveravajući ih da su oni ti koji će Srbiju reformisati, pomiriti sa svetom i podići na noge. Neće vredeti ni to što će, kako im stvari budu curele iz ruku, srpski vladari početi da se prisećaju svojih rečenica od pre kvantnog skoka, jer pred njima više neće biti raskrsnice već ravna ulica i put u jednom smeru. Možda ta vlada neće biti ona koja je Srbiju sahranila na Kosovu, ali će biti ona koja je na Kosovu propustila poslednju priliku da nešto uradi za sebe i za svoju zemlju.
Odmah posle kosovskih izbora vlast će se suočiti s tim da je Srbiji obećala hleb, a strancima ono što je Srbiji preostalo; da su Rusima obećali Južni tok, a Zapadu da će ga rušiti; da su Evropi obećali njive, a Srbiji posao… To, naravno, ne mogu svi da prežive, a one koji planiraju tada, iako ne zadugo, samo može spasiti sukob u vladi i novi izbori, koji će biti manja šansa nego ijedni izbori pre njih, ali će za ono što nas sve čeka biti kao rajsko naselje.
Rečju, čim prođu kosovski izbori, Srbija će se sresti sa svojim porazom u punom formatu, više nego ikada ranije, bez obzira što će možda Amerikanci javiti Šeiku da pusti one pare koje su obećali za Kosovo, a našim poveriocima da su Srbi dobili neke pare i da im je to poslednja prilika da se naplate ako već insistiraju na kešu, a ne na krvi i tlu. Novine će imati samo jednu rubriku – crnu hroniku, ljudi će pare, ako im je nešto ostalo, radije sklanjati nego što će ih puštati u poslove, telohranitelj će opet biti traženo zanimanje, a Srbija neće imati gomilu problema, već samo jedan – sebe.
Takvoj Srbiji koja će postepeno tonuti u haos radovaće se samo budale, psihopate i lopovi, verujući kako se bliži čas u kome će naplatiti svoju pravdu. Pametni bi se obradovali jer je kraj puta uvek neka raskrsnica na kojij se može promeniti smer. Samo, nije to kraj puta.
