Ovo je prica o Milutinu Jankovicu zvanom Micko Lapovac koji je pre tridset devet godina otišao u svet sa jednim malim koferom kao turista, da poseti prijatelja u Parizu, i kako je to bivalo – tamo i ostao.
Posle mnogo godina vratio se u rodno Lapovo kao jedan od najboljih prevoznika i koji je prvi otvorio liniju prema Parizu dok su ostale prevoznici krenuli nešto kasnije.
U Parizu je prvo poceo da radi fizicke poslove, ali nikada ga nije napuštala želja da bude – vozac autobusa. Imao je vozacku dozvolu, ali u tudini nije imao autobus niti je mogao da dode do njega. Sebi je obecao da ce, jednog lepog dana, voziti autobus do Lapova… Nakon toga je radio sve i svašta, sve dok nije našao mesto u jednoj turistickoj agenciji, a vlasnik je bila Francuskinja koja je lošim poslovnim potezima dovela firmu do bankrotstva.
I, jednog dana odlucila je da proda firmu, i tada se ukazala šansa Micku da kupi firmu koja ima autobuse. I da vozi. Pozajmio je novac i otkupio agenciju „sa sve“ radnicima.
Osnovao je firmu u Parizu „NST Parizien“, a u Lapovu „Micko Lapovac“. Od te 1992., kada je postao gazda te agencije, cinilo mu se kao da nije odlazio nikada iz Lapova, nego da je samo tu negde otišao na službeni put i sutradan se vratio.
Milutin Jankovic je vlasnik i gazda ove prevoznicke kuce, ali nikada nije ostao bez volana, jer bar jednom od dva prevoza tokom nedelje sam vozi i, kako nam je rekao od Beograda do Pariza vozi za 23 sati u udobnim autobusima Setra.
U vreme agresije na našu zemlju, kada su se mnogi prevoznici plašili za svoj vozni park, Micko je držao autobusku liniju prema Beogradu, a za volanom jednog autobusa uvek je bio On, Micko, pošto uvek idu po dva autobusa. Dolaskom u Beograd i Lapovo Micko i vozaci su prenosili pozdrave od rodaka i prijatelja iz Francuske, a donosio je i pomoc koju su naši ljudi slali svojim rodjacima u Jugoslaviju
– Dovezao sam, sigurno, preko pet tona hrane i drugih potrebština koje su slali ljudi iz Francuske svojim prijateljima i rodacima u Srbiju u vreme embarga, kaže za „Svedok“ Micko Lapovac.
Ni on sam nije bio manje pažljiv prema zemljacima. U vreme velike nestašice lekova u našim apotekama, lekovi koji su bili neophodni bolesnima stizali su za dvadesetcetiri sati koliko traje vožnja od Pariza do Beograda.
Micko Lapovac u svom voznom parku ima sest autobusa visoke turisticke klase koji dugacke vožnje znaju da pretvore u veoma lep doživljaj.
– Kada je buknuo rat u našoj zemlji mnogi prevoznici su su se odrekli prevoza do Jugoslavije, medutim nisam želeo da liniju prekidam. Mojim atobusima sam donosio lekove i medicinska pomagala, ali i mnogo informacija za naše zemljake koji su me željno cekali u Parizu. Želeli su da znaju kakvo je stanje u našoj zemlji u vreme agresije jer u kioscima u Parizu nisu mogle da kupe naše novine, a njihova sredstva informisanja su bila puna laži i neistina. Naši ljudi su želeli da znaju samo istinu, a naše informacije su bile najsvežije, ali i najtacnije.
– Nikada necu da zaboravim dogadjaj od pre desetak godina kada je jednom decaku trebalo da se donese lek kako bi se uspešno izvršila operacija koja je tada bila neophodna. Javili su mi telefonom i odmah su mi poslali faks. Sa tim faksom sam otišao u apoteku koju drži jedan naš zemljak, dobio sam lek i za pola sata sam krenuo za Srbiju.Kada sam stigao na stanici u Beogradu, u vreme kada je trebalo da se taj lek preuzme, niko nas nije sacekao. Otišao u Lapovo, ali mi je javljeno da ce bolnica, po taj lek, poslati helikopter. Kako sam kasnije saznao operacija je uspešno izvršena i decaku je spašena noga.
– Do danas sam autobusom prešao preko pet miliona kilometara i nisam imao udesa. Put od Pariza do Lapova, cini mi se, mogao bih da predem i zatvorenih ociju, jer nisam borjao koliko sam puta vozio ovom maršutom. Za ovo vreme sam u mojm autobusima nisam bio samo babica, ali bilo je tragicnih slucajeva kad su mi neki stariji ljidi cak i preminuli u autobusu. Ali i to je bio zivot. Mnogo puta sam imao putnike koje su na granici zadržavali, iz meni, nepoznatih razloga. Jer i danas ne znam šta su ljidi koji udu u autobus… Kad kupi kartu on je za mene, kao i svi ostali, samo putnik.
– Nedavno sam doživeo, seca se Micko, jednu novu neprijatnost koju nisam imao do sada, a da su moji Lapovcani stavili u autobus nekoliko kanti od 25 kg sira, kako bi to prodavali u Parizu. Medutim na vreme sam to video i sprecio sam da ja i ostali putnici imamo neprijatnsoti na granici.
Mnoge generacije carinika i policajaca na granicama su se menjali, ali Micko Lapovac je uvek ostajao sa svojim autobusima i putnicima…
– Mnogi su me poznavali ali Micko Lapovac je uvek ostajao i tako ce biti uvek dok me ruke i glava dobro služe. Licno nikada nisam imao problema mada se nekada dogadalo da carinici traze da se istovari sve sto se nosi u autobusu. Kad se uvere da je sve u redu, brzo nastavimo put za Pariz.
Mickovi autobusi po nekada, istina, zakasne ali uvek stignu na odredište.
Konkurencija je zdrava, ali se nje ne boji, jer ime Micka Lapovaca zna vecina naših ljudi koji žive u Parizu, i kada požele da se vrate u zemlju autobusom, po pravili traže – njega.
