Foto: Privatna arhiva
U Las Vegas došla je pre skoro devet godina, danas već ima svoj biznis u ovom luksuznom gradu. Nikolina Tepavac Ivanova vrlo brzo shvatila je da je Vegas grad sa puno mogućnosti, a da je industrija lepote ovde jako razvijena i da tu može da zaradi i stvori nešto za sebe.
Iako u Srbiji nije ni pomišljala da se bavi šminkom, ovde je, kako kaže, „provalila“ da je to koristan zanat koji može da donese „samo takve pare“, ali i da njime bavi gde god poželi. Ispostavilo se da je šminka bila samo odskočna daska i put kojim je ona sebe i svoj biznis nadograđivala. Danas ne samo što je poznata profesionalna šminkerka već je otvorila školu gde studente osim šminkanja uči i kako oni sami da pokrenu svoj biznis.
Nikolina je rodom iz Kule. Gimnaziju je završila u Vršcu, a tri godine turizma i hotelijerstva na Prirodno matematičkom fakultetu u Novom Sadu, pre nego što se 2013. godine odselila za Ameriku.
U razgovoru za Danas.rs sada već direktorka i edukatorka Glam Sophisticated Makeup Academy Nikolina Tepavac Ivanova priznaje da je imala uspona i padova, ali da se nije pokajala što je ostala. Ističe da Amerika ljudima pruža mogućnost za useh jer sistem funkcioniše, a emigranti to znaju da prepoznaju. Prvo je, kaže morala da uči kako sistem funkcioniše, pa kako fukcioniše tamo biznis, pa tek onda kako da pokrene svoj.
„Kad sam došla u Ameriku prvi posao mi je bio u hotelu na Las Vegas bulevaru i tamo sam radila, ajde da kažem, u jednom baru-kafiću, gde sam pravila kafe, tu su bila i alkoholna pića, sladoledi…više kao neka poslastičarnica. To mi je bio prvi posao. I onda u oktobru, kada mi je istekla viza i ti papiri sa kojima sam došla, nisam tu više mogla da radim tako da sam morala da se snalazim, ali sam odlučila da ostanem u Americi, jer mi se jako dopalo. Evo i sad, iz ove perspektive, ne mogu da opišem koliko mi se tada Vegas jako dopao. Bio je prvi grad u koji sam došla direktno iz Srbije, tako da mi je bio baš nekako moćan i luksuzan i baš sam sebe tu zamišljala“, priča Nikolina.
Dve godine nakon odlaska u Ameriku venčala se sa Ivanom, koji je rodom iz Bugarske. Najpre je to bilo, kako kaže naša sagovornica, zbog obostrane pomoći zbog papira, a onda je njihova veza prerasla u veliku ljubav. Danas se međusobno pomažu i u poslu.
Prisećajući se vremana kada joj je istekla prvobitna viza, Nikolina kaže da je nakon toga usledio veoma težak period za nju, pogotovo što je prvih četiri godine živela bez papira, bez osiguranja, bez vozačke dozvole, bez radne dozvole. Nije mogla da putujem, nije mogla da izlazim iz zemlje.
„Bilo je jako teško, naporno, puno ljudi je pokušalo, mene i neke moje drugarice koje smo ostale, da nas iskoriste…Posle toga, radile smo u mnogim srpskim, bugarskim restoranima, kafićima koji se nalaze u Vegasu, a koji su nam dozvoljavali da radimo, ali bez prijave i za mnogo manje para u smislu satnice. Nikad pre toga nisam bila u Americi, nikoga nisam poznavala ovde koga bih mogla da pozovem da pitam da me uputi gde da živim, gde da nađem posao, to je sve bilo bukvalno „provaljivanje“. Pravile smo greške, mnogi su nas iskoristili za mnoge stavri ali onda smo nekako naučile lekciju. I svaki taj pad i svaki taj težak period i svaki put kada sam ostala na 20 dolara, a imam da platim i kola i stan – sve je to bila lekcija. I sada kad pogledan posle devet godina, drago mi je što sam ostala, što sam sebi nešto stvorila i što sam prošla kroz sve te životne lekcije jer smatram da nijedan fakultetu me to ne bi naučio“, priča Nikolina kako je izgledao njen opstanak.
Da li zbog toga što je od roditelja nasledila duh za biznis ili zbog toga što joj je, kako kaže, moto da „uvek traži način, a ne izgovor“, uspela je da se izdigne iz tih situacija.
Nekako je, kaže ona, čak i kao emigrant uspela da se upiše u školu za kozmetologiju i lepotu, ali nije mogla od države tada da aplicira ni za kakve povoljnosti, morala je svih 14.000 dolara da plati u kešu za program, koji je trajao devet meseci. Kao frilenser mogla je da radi, šminka. U početku je odlazila kod klijenata, dok nije otvorila svoj studio, koji je najpre bio jedna soba u kući. U međuvremenu, kako kaže poluplanski postala je i edukatorka. Najpre je po pozivu jedne škole držala časove šminkanja, a onda je svhatila da ona to može i za sebe da radi, za šta je kasnije dobila i licencu.
Korona, šminkanje, inpiracija
Korona joj je, kaže Nikolina, te 2020. godine na dva meseca stopirala posao, ali je to iskoristila da se posveti sebi, restartuje.
„Kada mi se nešto loše desi to me nekako inspiriše da želim više, želim bolje. Ok – nema veze, idemo dalje, otvoriće se, mora se nekad otvoriti, neće korona biti doveka i zauvek, živimo u 21.veku. Krenula sam da vežbam, radim jogu, meditiram, da čitam knjige…jako me zanima istraživanje o mozgu i kako sve to funkcioniše i čini mi se da sam bila mirna kao da je sve ok, da nema problema…nekako sam čak uživala u tih dva meseca. I tako sam to nekako doživela. I sećam se, mi smo školu otvorili 15. maja, a nedelju dana pre toga već su krenuli pozivi“, kaže naša sagovornica.
Prema njenim rečima, država je svakome ko je morao da zatvori posao nadoknadila sa 700 dolara nedeljno, te je kao i mnogi preduzetnici u Vegasu iskoristila taj novac da uloži u svoju akademiju, koju je otvorila na Las vegas bulevaru. Danas ima studente iz Kalifornije, Kolorada, Minesote, Južne Amerike…Među njima su i devojke i mladići. Svoje studente uči pre svega da je usluga najvažnija i da je profesionalnost, bitnija možda i od same šminke, jer to je ono, kako kaže ova mlada preduzetnica, što vraća klijente.
„Često kažem: vi sami stvarate brend“, ističe Nikolina. Njen stil je laganija šminka, koja kako kaže, sada postaje i trend u Americi, a naročito posle korone.
„Maske mnogima izazivaju akne po licu, pa zato je poželjna laganija šminka, bez teških pudera, dugih trepavica…Ja mnogo volim taj ruski stil šminkanja, lep je, elegantan, a opet nije u pitanju teška šminka“, navodi Nikolina.
Situacija u Srbiji tužna
O dešavanjima u Srbiji najviše prati preko društvenih mreža, i sve joj, kaže Nikolina, izgleda tužno. Voli da šeruje tekstove, jer tako Amerikancima i svim ljudima koji je prate na neki način približava Srbiju, za koju kaže da mnogi nisu čuli ni gde je.
„Kad kažem da sam iz Srbije, obično me pitaju jel tamo hladno, misleći na Sibiriju. Onda moram da se prebacim na geografiju kako bi im objasnila. To, recimo, smatram propustom u edukaciji američkog društva. U suštini za Srbiju znaju jedino po Novaku Đokoviću, oni malo stariji možda pamte za Tita“, kaže Nikolina.
Iz Srbije je pratila najviše dešavanja u vezi sa rudnikom litijuma, što smatra apsurdnim da je „Srbija to htela za male pare da uništi našu prirodu“.
„Tek kad odeš iz Srbije vidiš koliko je naša zemlja lepa, svi ti kanjoni, predeli, priroda, zelenilo…ja ovde živim u pustinji, sve je žuto i braon i veštačko i ne bi mi toliko bilo žao i tužno da kopaju“, ocenjuje naša sagovornica.
Apsurdno joj je takođe, što se i dalje za lečenje dece iz Srbije prikuplja novac, dok „država daje pare na neke gluposti“.
„Korupcija je takođe veliki problem. Svi o tome znaju, a dešava se i dalje. To mi je isto apsurdno“, dodaje Nikolina.
Smatra takođe da bi Srbija trebalo više da ulaže u podršku mladima da pokrenu svoje biznise, jer to može „da poboljša našu ekonomiji“.
„U Americi vi imate sistem i zakone koji funkcionišu, sve službe funkcionišu. Veliki deo posla može da se završi onlajn, a kad pozovete neku službu, kao štop sam ja morala svašta nešto da prođem kada sam otvarala svoj biznis, svi su ljubazni, lepo te upute. Amerika i želi da se što više ljudi bavi svojim biznisom, jer to je način da i ona naplati porez. Sviđa mi se što ovde, ja recimo plaćam porez na karaju godine samo na neto, ne i na bruto. I vi ovde prosto nemate izgovor da ne uspete“, priča Nikolina.
Koliko je Amerika promenila i da li bi se vratila?
Volela bi, kaže ona, da jednog dana kada prošire svoju akademiju i zaposle više ljudi, ona i muž daju sebi više oduška da mogu da putuju, a razmišljaju i o tome da kupe neku nekretninu u Srbiji, Bugarskoj ili Grčkoj, gde bi neko vreme godišnje provodili.
„Volela bih da jednog dana naša deca odrastaju sa decom mog brata. Naše porodice su u Srbiji. To nam nekako fali, ali sa druge strane poprimila sam dosta i od Amerikanaca. To da se distanciram, da ne može svako da mi dođe kad hoće i da nekako vodim računa sa kim ću svoju energiju da potrošim. Ovde imamo ljude sa kojima se družimo, ali to su više neki biznis prijatelji. Imam devojke iz Novog Sada sa kojima sam dobra. U principu nemam mnogo ljudi sa kojima se družim, mada sam uvek i želela više da se usmerim da istražujem Ameriku, ali je lepo kad upoznaš nekoga našeg“, navodi Nikolina.
Često voli da kaže da je, sa dolaskom u Ameriku, počeo njen drugi život, kao i da ju je Amerika promenila mentalno.
„Jako me je promenila, pogotovo što sam imala tek 21 godinu, što tek ulazim u taj svet, tek upoznajem sebe, gde sam došla u novu zemlju, gde nema mame i tate, bližih prijatelja i gde brzo odrasteš. Ali prosto moraš, jer ako nisi mentalno stabilan, ako ne odrasteš u momentu to je to, tebe će sistem progutati. Ostaješ na ulici ili se vraćaš kući u Srbiju“, opisuje Nikolina, dodajući da je pre Amerike bila neko ko je voleo mnogo da izlazi, da se druži, putuje.
I kroz biznis je, kaže dosta odrasla, ali sve to što je učila i istraživala, menjala se, smatra „kulturnim šokom“. Seća se kad je došla u Ameriku ja joj je sve bio jedan veliki zakon, u odnosu na Srbiju gde je sve, kaže, neuređeno.
„Kada sam promenila zavese u kompleksu gde sam živela, stigao mi je mejl od uprave tog kompleksa da moraju sve zavese u kompleksu da budu iste boje. Moje su bile roze, a sve ostale su bile bež. Meni je to bilo ono uau…ne mogu da verujem da ja dobijam mejl upozorenja da mi mogu naplatiti kaznu ako zavese nisu iste boje kao svi ostali. Tad mi je to bilo smešno, a sada mi je nekako drago što postoje zakoni i što se zna šta može šta ne. Da ne možeš da dođeš i daš policajcu 20 evra i kažeš „ok idem dalje“. E to što smo mi navikli da iz svega možemo da izađemo, da ništa nije problem, da mogu da uradim i da niko neće primetiti e to je mislim problem naše države i zbog čega ne može da napreduje. A ovde se poštuju zakoni i nema ono „neko će mi srediti“, ako si uradio nešto plaćaš kaznu…I istina je ono što se priča da se u Americi mnogo radi, ali zato se i uspe“, zakljujuče naša sagovornica.
Cene u Las Vegasu
Nikolina kaže da, iako generalno rastu cene, Las Vegas je po mnogo čemu povoljniji od recimo Kalifornije, Njujorka, Čikaga. Nedeljno joj recimo treba oko 300 dolara da napuni frižider, za gorivo koje je od skora poskupelo plaća 4 dolara po galonu (3,7 litara), dok za ratu kredita za veliku kuću plaćaju 1.500 dolara mesečno.
Prema njenim rečima prosečna plata u Vegasu je između 3.000 do 4.000 dolara (40 sati nedeljno). Šminkanje košta od 100 do 200 dolara, ona naplaćuje oko 160. Kaže da žene mnogo troše na nokte i da jedan tretman košta 50 do 60 dolara.
