PODSETNIK
U složenosti Kosovskog fenomena posebno mesto ima Lazareva kletva. Njeni stihovi ispisani na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu, na Kosovu, centralnom mestu naše istorije, vere, zaveta, kulture i tradicije tu Kletvu potvrđuju kao krunu naših etičkih stremljenja. Zbog toga ona bdi nad nama i danas a činiće to i ubuduće, opominjući nas, kao i odrođene Srbe čiji su preci bili srpske krvi, vere i jezika – na svetu obavezu odbrane nacije, otadžbine, države i vere. Pozivajući se na vanvremenski nalog suprotstavljanja zlu i nasilju, slaveći čast, Lazareva kletva nas upućuje ka slobodi, slozi, uvažavanju Tvorca i Njegove Tvorbe, i duhovnom zdravlju svih Srba, ma gde živeli.
Uvod
Ovaj članak napisao sam inspirisan brojnim polemikama na temu Lazareve kletve. Očekujući znatno usložnjavanje događaja i kriza na ukupnoj unutrašnjoj društvenoj i političkoj sceni, socijalne nemire i ozbiljnije udare na samu bit Srpskog naroda, prilažem ovaj svoj ogled kao mogući putokaz ka ozdravljenju nacije.
Da bi se Kletva potpunije shvatila potrebno je naime razumevanje pojma naroda kao istorijske celine, sačinjene od onih koji danas hodaju zemljom, i neprebrojne vojske pomrlih i izginulih kroz eone naše povesti. Taj sabor mrtvih ćuti, ne ustaje iz grobova, ne šeta po mitinzima, ne piše odluke i ne drži pridike, no od njega zavisi sudbina i živih i budućih pokolenja, naši preci i dalje živeći u našim dušama, u podsvesnim i nadličnim dubinama Velike, Narodne Duše. Kao zatočnici Srpskog Duha, prethodni naraštaji Srba nam svedoče pravoslavnu veru, rodoljublje, čast, viteštvo, sopstvo i lepotu podviga, a sramotu izdaje.
Iako ovaj članak potpisujem ja – Rade Rajić – njega je odavno ispisalo sve što je najbolje, najčestitije i najčasnije u Srba. On je trag povesti naših predaka – ne samo kao nauk, već i kao opomena i kletva najvišeg ranga. Sebe smatram samo narodnim perom, koje taj nauk stavlja na papir, vodeći računa da ga ne izneveri.
Napomene o kletvi
Za potpunije i ispravnije razumevanje Lazareve kletve valja pre svega objasniti pojam kletve, budući da on u današnjih Srba izaziva burna reagovanja i oprečna mišljenja kao retko koji. Jer, kletva, kao deo narodnog predanja, dolazi u sukob sa savremenim shvatanjima, kao i sa pojedinim pravnim i drugim regulativima kojima se uređuje moderno društvo. Valja, međutim, znati da su kod svih naroda postojale kletve, zakletve i krivokletstva, izrečene u ime pojedinca ili neke skupnosti zlotvorima kletvenika.
Pri tom, ne sme se zaboraviti ni složena i teška povest življenja, borbe i opstajanja Srpskog naroda na Balkanu, odvajkada poznatom po sukobima velikih imperija, religija i raznoraznih interesa. U takvim uslovima, deo našeg naroda je milom ili silom prevođen u strane vere i privođen tuđim svetonazorima, da bi potom pljačkom, terorom i genocidom bivao okretan protivu svoje srpske, pravoslavne matice. Bio bi stoga greh ne istaći da je jedan deo tako odnarođenog Srpstva ostao svestan svog srpskog i pravoslavnog korena i jezika. Od islamizovanih Srba bilo je naime velikana koji su s ponosom insistirali na bratstvu, razumevanju i slozi između pravoslavnih i muslimana. (Omer-beg Sulejmanpašić-Despotović je tako u pesmi Srpstvu zapisao: Iz mog srca, iz plamenih grudi, / Iz uzdaha, iz duše, iz snova, / Tebi Srpstvo, moja srećo draga, / Leti, evo, laka pjesma ova! (…) / Suza čista; suza duše moje, / Suza, što me milom bratstvu veže, / Suza vjerna ljubavi k krvi, / Tebi, Srpstvo, što me vječno steže! /Slobodan Jarčević, Bivši Srbi rimokatolici, muslimani, rumuni, crnogorci, Miroslav, Beograd 2007, s. 64 i 65/)
Takav je stav, naime, proizlazio i iz odnosa prema kletvi zajedničkih predaka, o koje se nije smelo ogrešiti. (Stoga su mnogi muslimani tajno čuvali ikone porodične krsne slave, održavajući sećanje na svoje poreklo.)
Budući i opomena, kletva je služila i homogenizaciji zajednice, unapred je štiteći od njenih pripadnika koji su narušavali njene životne interese. Prizivanjem kazne od više sile usmeravana je kako prema zlotvorima (stranim ili domaćim), tako i prema svojima, obaveznim da svako zlodelo osvete, i usko je vezana za višebožački mit, te prehrišćanski moral i shvatanje zakletve i časti. Naime, kada neko među Srbima izriče kletvu obavezno je započinje sa: Da Bog da ti… (Tako se narodnom kletvom: Dabogda ga grom ubio! priziva bog Perun, uz boga Vida smatran i bogom Pravde, odnosno Istine. U hrišćanstvu je on preličen u Svetog Iliju, Iliju gromovnika.) Jer, onaj koji proklinje od Više sile moli odmazdu nad počiniocem zla – kaznom ako ne većom ono bar jednakom nanešenoj povredi ili uvredi. Uz to, kletve upućuju nemoćni spram nadmoćnih, moćni retko kunući – naročito ukoliko su i sami grešni.
Kletva naime proizlazi iz uverenja da se ne može zlo činiti a dobru nadati, to jest ostati nekažnjen. Kazna mora dostići, ako ne samog zločinioca, onda njegove nerođene potomke, za pouku svima. Pretnjom kletve roditelji se podstiču da vode računa o svojim postupcima da ne bi deci ostavljali beleg beščašća, odnosno zločina. Otuda i narodna: Starci grožđe pozobaše, unucima zubi utrnuše. Poznate su nam i veoma teške kletve obeščašćenih ili ostavljenih devojaka, te majčinske i očeve kletve, kletve siromaha ili siročadi, kao i kumove kletve, po predanju smatrane najtežim.
Prehrišćanskog duha, kletvu je svetosavlje preuzelo u vidu anateme, svrgnuća ili odlučenja, odnosno isključenja iz zajednice vere. Lazareva kletva, međutim, iako kletva jeste zapravo zakletva Bogu, zajemčena čašću celoga naroda. Kao zavet najvišeg ranga u Srpstvu, ona je kliktaj najčestitije duše naroda pod tuđinskim ropstvom, opomena da se pouzdamo u Gospoda i sebe, da stanemo na put zavojevačima, te da se oni kazne zarad pravde i dobra izraženih Kosovskim zavetom. U njoj nema neposrednog, ali ima posrednog poziva na osvetu kroz duh časti, zasnovan i na načelu svetosti osvete. (Ko se ne osveti, taj se ne posveti.)
Jer, osveta se ovde shvata kao obaveza uspostave, odnosno posvete, istine i pravde, čime se, suprotstavljanjem nasilju i zlu, doprinosi opštem dobru. Vladika Nikolaj Velimirović ističe: Njena ,svetost’ je u tome što staje na put širenju zla te se tako omogućava pravo na egzistenciju. To jest, ukoliko se ne bi ovakvim kažnjavanjem nepočinstava posvetile istina i pravda, onda bi se indirektno doprinosilo pretvaranju sveta u još veći sustav paklene nesloge (Njegoš). Tako bi se saučestvovalo u zlu, što je svakako suprotno svakom dobru. U tom smislu Lazareva kletva ima svoju ne samo nacionalnu, već i univerzalnu etičku vrednost – kao takva budući ugrađena i u Kosovski zavet.
O Kosovskom fenomenu
Jedan od izuzetnih nacionalnih pregalaca u rasejanju i propovednikKosovskog zaveta, Marko S. Marković kaže: Uspomena na Kosovo je neki osveštani bol, nešto što iz daljina obasjava svojim veličanstvom i ujedno ispunjava grudi neizrecivom nadom. (…) Sam pomen toga imena dovoljan je da Srbina potrese do dna duše. (…) Postoji tajna Kosova. čitava srpska istorija nije bila dovoljna da tu tajnu razjasni do kraja i da je potpuno osvetljenu smesti u srpsku dušu. Uvek će nam tu nešto ostati zagonetno. Kosovo nije naša religija, ali je jedna velika misterija koja se nakalemila na tu religiju. Kosovo nije sinonim pravoslavlja, a opet se srpsko pravoslavlje ne bi bez njega moglo zamisliti. Kosovo nije sva srpska istorija, a ipak je središte te istorije, bez koga ona ne bi dobila svoj cilj i smisao. (Marko S. Marković, Tajna Kosova, Zadužbina Nikolaj Velimirović i Justin Popović, Srbinje – Valjevo – Beograd – Minhen 1998. s. 7 i 8)
Istorija u kontekstu celovitog kosovskog pitanja može se stoga posmatrati kao svetovna i kao sveštena. Za svetovnu povest Kosova, odnosno istoriju iz doba Kosovske bitke, postoji nedovoljan broj činjenica i niz oprečnih, delimično mitskih podataka, što dodatno utiče na njeno različito tumačenje. Po sveštenoj istoriji, po našem svetosavlju, Kosovo ima drugačiji, duhovniji i viši smisao od pukog činjeničkog narativa. (Isto: s. 13–20). Ukoliko bi se iz Kosovskog događaja tražile univerzalne i moralne vrednosti i sadržaji, dalo bi se govoriti o povesti s njene etičke strane(Za Kosovo je u tom smislu značajno delo Miloša đurića, Vidovdanska etika, izdanje Srpskog akademskog društva Njegoš u Zagrebu, 1914). Naime, ta etička drama je vremenom dobijala na značaju pošto su se pojedini sadržaji iz svetovne pomerali u sveštenu istoriju, poprimajući viši smisao. U Kosovskom fenomenu oba tumačenja istorije kao da se objedinjuju, prepliću i dopunjuju – da bi nerazdvojno, po predanju i zavetu, trajali u svesti, kulturi, duhu i nadahnuću našeg naroda.
Kosovski zavet jeste zapravo složen, tajnovit, povremeno moćan, etički uzvišen i trajan fenomen, upravo zbog svog utemeljenja u duhu i svesti Srpskog naroda. Najizrazitiji je u najstarijem religijskom, srpskom kultu Slave, u vidovdanskom obožavanju junaštva i vidovdanskoj etici kao filosofiji morala, u viteštvu kosovskih ratnika, i časti Obilića – časti kao najvišem smislu čovekovog zemaljskog života, proistekloj iz slobodarstva, nacionalnog ponosa i otačastvoljublja Srpskog naroda, iz lepote i istinitosti našeg pravoslavlja – svom svojom biti i vrlinama suprotstavljenoj prokletstvu izdaje, oličene u Vuku Brankoviću.
Kult Slave je, kao što rekosmo, najstariji religijski kult kod Srba, pa i drugih Slovena. Ovaj kult je stariji i jači od hrišćanstva i izvorište mu je ne samo u srpskoj mitologiji, već još dublje, u nekom početku i svitanju kulture. Kult ‘slava’ je direktni naslednik ili ostatak verovanja da ljudi trebaju slaviti svoje Tvorce, svoje Bogove, svoje Očeve, svoje Sunce, svoje plodove itd. Ovaj kult je sigurno glavni i najveći ‘kamen’ u temelju srpske kulture, ali i kulture ostalih slavskih ili slavenskih naroda. Na žalost, kod većine drugih slovenskih naroda, taj kult je potisnut, pretvoren u nešto drugo ili živi kao neka senka, ili san, ili tajna ili duh. (Stanojević Stojan, Tajna reči slava, Glas Serbone, Niš, jul-avgust 2003, s. 9. Videti i studiju Miloja Vasića, Slava – krsno ime, Beograd 1901). Kult Slave održavao je naime veze porodice, zadruge i roda sa pokojnicima i velikanima iz prošlosti, smatranim porodičnim zaštitnicima, te sa bogovima poput Vida, Peruna, Svaroga ili Dajboga. Kako se Kosovski boj dogodio upravo na dan boga Vida – herojskog rodonačelnika našeg naroda i svih naših junaka – to je i kult Slave kao obaveze prema slavnim precima uočljiv i u Lazarevoj kletvi.
Ovaj predački kult bio je i jedan od najjačih uporišta otpora hrišćanstvu. Ono ga nije moglo potpuno zaobići već ga je preuzelo, spajajući predačko i hrišćansko u svetosavskom poimanju Slave u Srpstvu. Hrišćanska crkva je, kako kaže Miloje Vasić: nametnula jedno ime, jednog sveca, koji se smatra kao glavno lice pri proslavljanju slave, mada – veli dalje – mi ipak vidimo, da u narodu ta imena nisu ni blizu tako popularna, kao što je sam naziv: slava. (Studija Miloja Vasića, n.d.) Uostalom, samo Srbi od svih Slovena (Slavena) i dalje slave slavu kao moćan kult iz prehrišćanskih vremena.
Kao deo kulta Slave naših predaka naročito je karakterističanVidovdanski junački kult iz paganskih junačkih spevova, po kojima se verovalo da se junačkom smrću na bojnom polju prelazi u Viši Svet boga Vida. U svetlu toga, značajno je pesničko shvatanje Vidovog kulta Laze Kostića. Po njemu, to je prehrišćanska herojska svetlost koja se, pričešćem posvećena, s kamenom sjedinjuje u večnu i nepobedivu svetlost kremena, da bi postala izvor svetlosne heroike koja nadahnjuje Srbe u borbi protiv svakog neprijatelja. (Kosovo duša srpskog naroda, NO Politika, 1989, s. 71). Valja se podsetiti i da je poznati mitolog Veselin čajkanović smatrao Vida, vrhovnog boga stare srpske vere, božanstvom obilja, svetlosti i junaštva – odnosno rata.
Kroz taj kult, naši preci su na dan Svetoga Vida oživljavali svog junačkog pretka- zaštitnika. Nadahnjujući se njegovim primerom težili su da postanu junaci, s mitskog uverenja da spremnošću na žrtvu putem junačke smrti postaju polubogovi, sjedinjeni sa svojim vrhovnim bogom”. Ta vera im je obećavala ponovno rađanje u novi život; uz Miloša Obilića, epski predstavnici Vidovdanskog junačkog kulta su i Jugovići na čelu s Jug-Bodanom mada, kao i za Obilića, ni za njih nema pouzdanih dokaza da su pod tim imenom zaista i postojali. No Jug-Bogdan jasno označava i stranu sveta kada je Sunce u zenitu – na Vidovdan se ono naime nalazi na najvišoj tačci na nebu u toku cele godine. Uz to, Božiji Dan (Bog-dan) dan boga Vida – 15. juni po starom kalendaru – dodatno ukazaje na Vida. Svi Kosovski junaci ginu tog dana, da bi se sjedinili sa svojim Vrhovnim bogom i nastavili večno da žive, uz ponovno rađanje u ovom svetu. Oni su, dakle,stalnorađajući, odnosno vaskrsavajući junaci našega naroda. Iako je Vidovdanski kult, kao jednu od značajki stare srpske vere, hrišćanstvo potiskivalo, on je u Kosovskoj bici imao posredan, ali nesumnjiv uticaj i na visoki vojnički moral Srba, dajući podsticaja podvigu kojim je dodatno obogaćena vidovdanska epika i etika.
Po Milošu đuriću, ta etika je nadnacionalna po svojoj sveobuhvatnosti, čojstvenosti, lepoti, pravdoljubivosti i slobodoljubivosti, izražavajući opštečovečansku težnju ka uzvišenom, i odražavajući vrhunski domet filosofije morala. (Miloš đurić, Vidovdanska etika, Srpsko akademsko društvo Njegoš, Zagreb 1914). U Kosovskom zavetu đurić je video potvrdu transcendentne etičke vrednosti ličnog samopregora zarad kolektivne sreće, to jest nužnosti mučeništva kao zaloge smislenog, i Gospodu dragog života budućih pokolenja. Na takvim stremljenjima stvaran je iOtadžbinski ideal svih oružanih sastava Srpstva.
Vođena ljubavlju za otačastvo, srpska vojska na čelu sa Carom Lazarom i svojom vlastelom se na Kosovu zato iskazala ne samo vojnički, viteški, već i svojim požrtvovanjem zarad časti. (Pred Lazarevim Srbima bila su dva iskušenja: da se pokore bez borbe i da se pomire sa sudbinom. Oni su odbili i jedno i drugo. Srednjovekovni viteški duh, osećanje časti, svest o duhovnoj nadmoći nad Turcima, dužnost da se po svaku cenu ustane u odbranu jedinstva ili ‘sinfonije’ između Crkve i Države, sve su to bile isuviše jake pobude da bi se Knez Lazar predao bez borbe. (Marko S. Marković, n.d., s. 22.). U žestokoj, najznačajnijoj, najtežoj i najveličanstvenoj bici u našoj povesti, srpska vojska je ostvarila svoju misuju, primerom je zaveštavši svim budućim našim oružanim sastavima u svakoj borbi za odbranu srpskih zemalja i otačastva, u bilo kom vremenu. Tom bitkom, svim starešinama i vojnicima Srpske vojske u svim prilikama dat je obrazac Otadžbinskog ideala i ključ za njegovo razumevanje. Kroz taj ideal date su smernice za ostvarenje vekovne nacionalne ideje oslobođenja i ujedinjenja našeg naroda u jednu državu.
Uz Cara Lazara, najmarkantnija ličnost Kosovskog boja jeste Miloš Obilić, čija je viteška čast razlog što se Srbi njime diče. Obilić, vitez bez mane, stajao je verno uz svetog Lazara, što znači, stajao je verno uz politiku nacionalnu. (Vladika Nikolaj Velimirović, Religija Njegoševa, s. 169). Može se reći da je on naš najveći uzor tokom robovanja pod Turcima, podsticaj za večnu Svetu Miloševu Pravdu”. U Gorskom vijencu, Njegoš uzdiže Miloša među bogove, stihom: k svetom grobu besmrtnog života. (GV246), da bi to potvrdio i stihovima: Na razvale carstva junačkoga / zasja sveta Miloševa pravda, (GV 253–254) gde Miloša opet poistovećuje sa božanstvom čija je sveta istina (ruski, pravda), s njegovoga slobodarskog, nesalomivog duha. (P. P. Njegoš, Gorski vijenac, priredio Nikola Banašević, Beograd 1993, s. 186–187).
Slobodarskom duhu našeg naroda, i životu u časti kao najvišem vidu čovekovog zemaljskog života, Njegoš je odao počast i posvećujući Gorski vijenac prahu oca Srbije, Karađorđu i Srpstvu. (Dimitrije M. Kalezić,Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci, 1969, s. 146–147). Naime, u Kosovskom zavetu, odnosno Fenomenu, čast se ispoljava u svom najbitnijem i najsloženijem obliku. Jer, ako se kroz njen duh i nepisane zakone celovito sagleda Kosovski fenomen, jasno je da on odslikava i slavi sve odlike i obaveze časti. U moralno-etičkom i nacionalo-zavetnom smislu može se stoga kazati da je Lazarevo i Miloševo Kosovo sveobuhvatna pobeda časti, budući potvrda hrišćanskog duha, te vladalačke, muške, vojničke, viteške i ženske časti, časti i svetosti porodice, nacije i Otadžbine i, konačno, časti samog mesta bitke.
Sve to – ali i druge naše odlike, nacionalne vrednosti i veličine – kazuje da su Srbi ponosan narod izražene ljubava prema Otadžbini. (Otačastvoljublje je voljenje one zemlje, u kojoj živi jedan narod, i koja pripada njemu kao stalna svojina njegova. /Vojislav Bakić, Srpsko rodoljublje i otačastvoljublje, Beograd 1910, s. 14/). Otačastvoljublje je i ljubav prema precima i njihovoj slavi, delima, kulturi i tradiciji, i ono se ne može potpuno poistovetiti sa patriotizmom, kako ga mi sada tumačimo i osećamo – patriotizam budući sveden na građansku lojalnost državi, sasvim drukčiju od žrtvenosti i zanosa ljubavi i obaveze prema nadličnom i svetom. Jer, po pitanjima Kosova i drugih okupiranih srpskih krajeva najviše se oseća naše otačastvoljublje – Kosovo, iz poštovanja, kao toponim budući preneto i u ostale srpske zemlje. (Otud, između ostalih, Kninsko ili Romanijsko Kosovo.) Iskonski naš ponos bio je naime odvajkada izvor težnje za oslobođenjem i ujedinjenjem srpskih zemalja u jednu državu. To bi se naročito ispoljilo pri polasku mladića u vojsku: U vojsku dolaze mladi Srbi svesni svoje nacionalne prošlosti i uvereni u nesrećnu sudbinu svojega naroda; svaki od njih poneo je još od kuće mnogo utisaka od slave srpske; svaki od njih zna i za Kraljevića Marka, i za Obilića, i za Miloša i Hajduk Veljka i za sve druge slavne i čuvene Srbe; svaki od njih ponosit je na prošlost svojega naroda, i svaki od njih gori od želje da pođe stopama svojih predaka. (Balkanski rat u slici i reči, knjiga prva, s. 85).
Uz to, lepota, duh i snaga naše vere zaslužuju naročitu pažnju upravo zbog toga što su je Srbi shvatili kako nas je naučio Sveti Sava. Po njemu, vera se ne sastoji samo u uverenju da ima Boga, već i od nasušne potrebe da se kroz celi život držimo dobra, poštenja, milosrđa, iskrenosti, vernosti, strpljenja, rodoljublja, otačastvoljublja i časti po bilo koju cenu. (Arhimandrit Justin Popović, Svetosavlje kao filosofija života, Valjevo 1993, i Vladika Nikolaj Velimirović, Nacionalizam Svetoga Save; Srbski narod kao teodul, Ihtus, Beograd 1998). U tom duhu su i stihovi Svetog Nikolaja Velimirovića: Za krst časni i slobodu – / To je srpska lozinka; / Bez to dvoje – život što je?/ Srbin nema počinka. Takvo razumevanje Carstva Nebeskog podsticalo je na velika i junačka dela; poštovanjem časti i hrišćanskih vrlina, uz istrajavanje na odbrani vere, nacije, slobode i otačastva, stvorena je naša bescena, ali i obavezujuća, duhovna veza sa Višim, Nebesnim svetom. U svetlu Kosovskog zaveta, sagledanog kroz naše pravoslavlje u Novom veku, najznačajnije je stoga pitanje o Carstvu nebeskom kao srži, smisla i tajne Kosovskog zavjeta. (Žarko Vidović,Njegoš i kosovski zavjet u novom vijeku, Filip Višnjić, Beograd 1989, s. 17–24. Videti i Njegoševu Poslanicu Kosovskog zavjeta, s. 101–154).
Konačno, složenost Kosovskog fenomena ne zapostavlja ni izdaju. Otelovljena u liku Vuka Brankovića, beščasnog spram Otadžbine, roda, vladara i vere, nju je narod oduvek smatrao opasnijom po sve svoje vrednosti, pa i sam opstanak Srba kao nacije – budući nedelo jednog vlastelina, odnosno vrha državne službe, a ne neke osobe iz naroda. Ovakva izdaja Vuka Brankovića služila je za osnov mnogih kletvi prema svakom Srbinu koji se ogrešio o Otadžbinu, državu, veru i svoj narod. Suprotno pojmu časti, beščašće – izdaja nadličnih, nacionalnih interesa, a pre svega Božijega lika u sebi – ostalo je, među Srbima od soja, povod večitom preziru i prokletstvu.
Iako se Lazareva kletva prvenstveno odnosi na poziv cara Lazara za Kosovsku bitku 1389. godine (6897. leta po starosrpskom kalendaru, koji počinje sa 5508. godinom pre naše ere), njeno prenosno značenje leži u zavetnoj opomeni u ime najčestitijeg dela našeg naroda da se mi, njegovi potomci, i dalje po njoj časno upravljamo i vladamo – naročito na muci, kada su ugroženi vitalni nacionalni i državni interesi. Trebalo bi, međutim, imati u vidu da se Kletva po svojoj poruci i duhu ne odnosi isključivo na Srbe, već i na pokatoličeni i islamizovani deo našeg naroda, čiji su preci bili od srpske krvi i kolena . Tumačeći naime stihove iz Gorskog vijenca: Bog vas kleo pogani izrodi, i Kuda ćete s kletvom prađedovskom?, svi komentatori objašnjavaju da se ova kletva prađedovska odnosi direktno na žive poturčenjake, bilo da ona proklinje one koji prevere (po M. Rešetaru), bilo da znači zakletvu ‘kojom su vas zakleli pradedovi, ili kojom ste se zakleli pradedovima, da čuvate veru’ (Lj. Stojanović, prema navodu V. Latkovića), ili, pak, da ‘znači zakletvu, zavjet pradedova potomcima da čuvaju svoju vjeru’ (đ. Radović), ili, najzad, da znači zakletvu ‘koju su nam pradjedovi ostavili, da ćemo ostati vjerni svojoj vjeri i plemenu’. (A. Barac). (P. P. Njegoš, n.d, s. 166. i 167. i GV, s. 73, 75).
Iz prethodnog sledi da su Kosovska bitka i Kosovski zavet, odnosno Kosovski fenomen, kod Srba imali, imaju, i verovatno će uvek imati izuzetan kulturno-istorijski, moralno-etički i zavetno-časni uticaj na duh, svest, težnje, opredeljenja i rodoljublje većine. Za onaj drugi deo naroda, sa umanjenim, obezličenim, neobavezujućim ili kosmopolitskim osećanjima, za koja je američki predsednik Teodor Ruzvelt kazao da: Ni zbog čega nije čovek tako nekadar da bilo šta valjano učini, kao s mlitavog ubeđenja zvanog kosmopolitizam, Kosovski zavet kao da i ne postoji. (Miloš M. Vasić, Visoka vojna disciplina, Davidović, Beograd 1909, s. 171).
Valja se stoga još jednom podsetiti da u Kosovskom fenomenu, odnosno Zavetu, vrh, sažetak i svetu poruku njegove celine, njegov nauk, činiLazareva kletva. Ona jeste kruna Kosovskog zaveta, kroz predanje tajnovito prenoseći i osnove Srpskog nacionalnog programa.
Objašnjenje Lazareve kletve
Suštinski-zavetna i izvorno-narodna, Kletva Svetog Cara Lazara (Lazarevu titulu potvrđuje i navod da je Patrijarh srbski Jefrem… venčao kneza Lazara za cara 1382. godine. /Srbski sveti, manastir Rukumija, 2000, s. 30 – 33, te reči N. Velimirovića u Ohridskom prologu, s. 456/) najpoznatija je kletva u Srba, svojom snagom, porukom i duhom daleko prevazilazeći nacionalne, vremenske, istorijske i geografske okvire samog Kosova.
Vredno je pri tom istaći da ona svojim zavetnim duhom deluje u našem vremenu i kroz Njegošev Gorski vijenac, kojim se čast utemeljuje kao najviši smisao čovekovog zemaljskog života. Stihovi: Svak je rođen za po jednom mreti, / čast i bruka žive dovijeka! (…) Muž je branič žene i đeteta, / narod branič crkve i plemena, / čast je slava svetinja narodna! (…) Slavno mrite, kad mrijet morate! / čast ranjena žeže hrabra prsa, / u njima joj nema bolovanja. (…) i: Treba služit časti i imenu!
(Dimitrije M. Kalezić, Etika Gorskog vijenca, Sremski Karlovci 1969, s. 146–147), to potvrđuju. Uz to, u Gorskom vijencu se u više navrata podseća na Lazarevu kletvu, i to najočitije stihovima: Kuda ćete s kletvom prađedovskom? (GV, s. 75), i Ljuta kletva pade na izroda! / Prokle mati od nevolje sina. (GV: s. 691 i 692). Značajni su i: Su čim ćete izać pred Miloša / i pred druge srpske vitezove, / koji žive doklen sunce grije? (GV, s. 76–78).
Očito od zavetne, trajne i univerzalne važnosti po Srpstvo, Lazareva kletva nije slučajno ispisana i na samom Kosovu, na spomeniku Kosovskim junacima na Gazimestanu (mada, istina, bez drugog stiha, nekome očito nepoćudnom). Pogledajmo zato puni tekst Kletve iz narodne pesme Stefan Musić (Srpske junačke pjesme, sabrao Rajko Petrov Nogo, BIGZ, s. 147):
Ko je Srbin i srbskoga roda,
I od srbske krvi i kolena,
A ne došo u boj na Kosovo,
Ne imao od srca poroda,
Ni muškoga ni devojačkoga,
Od srca mu ništa ne rodilo,
Rujno vino ni pšenica bjela,
Rđom kapo dok mu je kolena.
Očito, pošto je direktno pogađao i prozivao one naše državljane čiji su se preci odrodili trebalo ga je, iz političke korektnosti izostaviti, ali tako da se opomena i krivica prebaci isključivo na one koji su i dalje ostali verni predanju, zavetu, veri, otadžbini i Srpstvu. Moralo bi se stoga imati u vidu da suštinsko razumevanje Lazareve kletve nije moguće ukoliko se ona ne sagleda u okviru predačkog kulta Slave i nepisanih zakona časti. (čast se naime potvrđuje vernošću sledećim moralnim nalozima: ona mora biti pravdoljubiva, istinoljubiva, nekoristoljubiva i važnija od života, pošto je žrtva zarad nje nenaplativa. Kao ljuti protivnik zločina, laži, nepravde, samoživosti, zla i nepoštenja ona se mora braniti, jer i beščašće živi dugo i proteže se na potomstvo. Ona se najbolje ispoljava vernošću nekom idealu, pokoravajući se jedino njegovim zahtevima, i tražeći izvršenje svojih obaveza i dužnosti uz poštovanje zahteva čojstva po svaku cenu. Iz bezuslovne vernosti datoj zakletvi, ona ište delatnost, hrabrost, junaštvo, požrtvovanje i odanost. čast posebno poštuje ženu, svoje simbole i znamenja, i održava se i prezirom i izopštenjem svih koji se o njene naloge ogreše. čast se sveti za zločin da bi posvetila pravdu i dobro; u strukovnim organizacijama nju mogu procenjivati samo jednaki, i viši po rangu od procenjivanih. I, konačno, ona se svedoči postupcima, stavom, govorom i mišlju. (Rade Rajić, U ime časti, Dineks, Beograd 2007, s. 115–161). Sva drugačija objašnjenja Kletve mimo kulta Slave i zakona časti deluju nedorečeno, površno i uprošćeno.
Naročito je važno istaći je na povremenu ispolitizovanost teme o Lazarevoj kletvi potrebno davati i dodatna objašnjenja – tim pre što će ona sve više dobijati na značaju u sa nailaskom sve većih političkih, privrednih, socijalno-ekonomskih i moralnih kriza. Ako se Lazareva kletva iz narodne pesme Musić Stefan razmotri sa stanovišta časti, njeno tumačenje jeste sledeće:
Stihovima Ko je Srbin i srbskoga roda / i od srbske krvi i kolena,poziva se u boj na Kosovo obraćajući se osećanju lične, porodične, službene i nacionalne časti, a potom rodoljublju i otačastvoljublju, odnosno patriotizmu kako se to danas shvata i razume. Na etičku, predačku i zavetnu vrednost takvog obraćanja treba stalno i uporno podsećati i sebe i druge. Jer, ta osećanja se podstiču; ona su oslonac, i na njih se uvek računa.
Ove stihove valja, međutim, posebno objasniti. Prvim se misli na sve Srbe i njihova pokolenja, odnosno na rod srpski. Drugi se odnosi na one čiji su stari po krvi, jeziku i veri bili Srbi pa primili stranu veru i prešli u drugu naciju, ili usvojili neku anacionalnu ideologiju kakva je komunistička. (Milan Rajić, Srpski pakao u komunističkoj Jugoslaviji, trilogija komunističkih zločina, Bakar, Bor 1991). To jest, na one koji su, po Gorskom vijencu, pohulili vjeru prađedovsku pa zarobili sebe u tuđina (GV, 380). Tako, govoreći o svom muslimanskom narodu, Meša Selimović o njima kaže: Mi nismo ničiji. Uvijek smo na nekoj međi, uvijek nečiji miraz. Stoljećima mi se tražimo i prepoznajemo, uskoro nećemo znati ko smo. Živimo na razmeđu svijetova, na granici naroda, uvijek krivi nekome. Na nama se lome talasi istorije kao na grebenu. Otrgnuti smo, a nismo prihvaćeni. Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke pa nema više ni toka, ni ušća, suviše malen da bude jezero, a suviše velik da ga zemlja upije. Drugi nam čine čast da idemo pod njihovom zastavom, jer svoju nemamo. Mame nas kad smo im potrebni, a odbacuju kad odslužimo. Nesreća je što smo zavoljeli svoju mrtvaju i nećemo iz nje, a sve se plaća, pa i ljubav. Svako misli da će nadmudriti sve ostale i u tome je sva naša nesreća. Juče smo bili ono što danas želimo da zaboravimo, a nismo postali ni nešto drugo. S nejasnim osjećajem stida zbog krivice i otpadništva, nećemo da gledamo unazad, a nemamo kad da gledamo unaprijed.
Ta dobro uočena i još bolje opisana podeljenost iz odrođavanja često je bila izvor nesloge, sukoba i poloma među Srbima. Prema Vladici Nikolaju Velimiroviću: U svakom narodu sloga je jedan od preduslova uspešnog razvoja i opstanka. Naravno, takav odnos mora biti zasnovan na idealu i praksi dobra. Takva sloga, kakvu cene Srbi, je, kako kaže Vladika: vera u jednoga Boga, koji je samo Dobro i Izvor svakoga dobra. Koji tako veruju, gotovi su da se slože sa svim ostalim ljudima koji takvu veru žele, pa nastavlja: Ali nisu svi Srbi oduvek takvu slogu želeli. Bilo ih je u svako vreme koji su mislili da je potrebno i đavola okaditi. Kap zla, kap otrova, dakle, treba uliti u sud dobra, i podela naroda je neizbežna. Ta podela je bivala ili na osnovu Krsta Hristova ili na osnovu imena srpskoga. Jedni Srbi su ostali verni Hristovom Krstu i srpskom imenu, drugi su izdali Hrista i Srpstvo, jer su se u vreme ljutih iskušenja sklanjali pod islamski polumesec ili pod hrvatsko, mađarsko i austrijsko ime. Ovi su obeleženi kao izdajnici vere i narodnosti, Krsta Hristovog i imena srpskog.”
(Vladika Nikolaj Velimirović, Srpskom narodu kroz tamnički prozor, Cetinje 1996, s. 134–135). A i ruski general Gurko je, u svom Varšavskom dnevniku za mesec oktobar 1894, o poseti Zagrebu napisao i ovo: Došao sam u stolicu pokatoličenog Srpstva, dok je Branislav Nušić, za vreme diplomatske službe u Prištini početkom 20. veka zapazio da je oko tri četvrtine kosmetskih Arnauta srpskog porekla, te da svi znaju svoja stara prezimena i krsne slave, i kada su im preci postali muslimani.
Poput Hrvata koji su se latinili i nemčili, tako su i nekadašnji Srbi pod vekovnim pritiskom turskih vlasti i šiptarskog nasilja prelazili u islam, primili običaje Arnauta, i vremenom se poistovetili s njima. O preverenim Srbima iz Vučitrna sa kraja 19. veka ostali su nam sledeći navodi: Vučitrn je mala varoš; broji do 500 kuća, od kojih najviše 200 srpskih; broji do 3000 stanovnika, od kojih je većina Arnauta, koji su najveći razbojnici i siledžije na Kosovu. Na vučitrnskim Arnautima najlepše se može poznati da su to stari i pravi Srbi. Oni svi nose srpska imena, a među ostalima, postoji među njima još i ime Obilić. Dalje se kaže: Mitrovica leži izvanredno živopisno u jednome koritu, okruženom brdima, a imaće na 3500 stanovnika i to 1000 Hrišćana, 2200 muhamedanskih Srba, 200 Arbanasa (poarbanašenih Srba) i 100 Turaka, Cigana itd. (Ratnik 1892, knjiga 26, januar-juni, s. 657).
Valja pri tom ipak znati da je deo tog odnarođenog, odnosno islamizovanog ili pounijaćenog našeg naroda, bio veoma svestan svojih korena, trudeći se da se sa srpskim narodom održava bratske odnose, na uspeh i sreću svih zajedno. Po tom zavetnom i plemenitom duhu nastajale su brojne rodoljubive pesme. Vredni spominjanja su stihovi Omerbega Sulejmanovića: O ti slogo, srpska slogo sveta, / Koliko te Srbin čeka leta, / Tebe nema, a dva brata mila / Zbog nesloge polomiše krila., te Mustafe Sadikovića: Da smo Srbi, da smo braća, / I ako smo od dva dina, / I da nas je sve rodila, / Jedna majka – Domovina., pa ćazima ćatića: Tu mi gukni nježnim glasom, / Nek te svaki Srbin čuje; / Ti mi šapni, kol’ko Srpstvo / Moja mlada duša štuje i sličnih. (Slobodan Jarčević navodi da je izdavačka kuća Nevkoš iz Novog Sada izdala trotomnu zbirku /svaka knjiga po 300 stranica/ takve poezije iz listova i časopisa s kraja 19. i početka 20. stoleća. Ta pesmarica nosila je naziv Srbobranka. /Republika Srpska, list Javnost, mart 1998, temat: s. 43/). Među tim velikanima čiji su preci primili drugu veru ostajući svesni krvne i nacionalne spone sa Srbima, i nastojeći da se ne udalje od matice, vredan je pomena i katolik Dum Ivan Stojanović, koji je u srpskom listuDubrovnik napisao: Srbin si po rodu i po običajima; u Srpstvu ti je jedini spas; vjera ti ni priječi da budeš Srbin. (Slobodan Jarčević, n.d., s. 27/).
Dalje: stih A ne došo u Boj na Kosovo ne odnosi se samo na bitku iz 1389. godine. Njim se pre svega opominju živi Srbi, i pozivaju na odbranu nacionalnih i državnih interesa u svakom vremenu i svim uslovima, uz pregnuće na ispravci zabluda i grešaka prethodnih pasova, te obavezu vođenja nacionalno-odbrambenih i oslobodilačkih ratova. Kada je 24. avgusta 1913. veličanstvenom svečanošću dočekana pobedonosna srpska vojska u Beogradu, njeni pukovi su defilovali kroz trijumfalne kapije, na jednoj od kojih je je pisalo: Bježi grdna kletvo s roda, zavjet Srbi ispuniše! (Balkanski rat u slici i reči, knjiga druga, Grafička škola Milan Rakić, Novi Beograd, s. 446). Pošto se Kletvom obuhvataju i bivši Srbi, upozorenje a
