Za strane radnike iz Srbije i Crne Gore, Bosne i Hercegovine, kao i za one iz Turske i do sada je važio (u javnosti gotovo nepoznati) propis po kome su kase zdravstvenog osiguranja u Nemackoj bile dužne da placaju i troškove ambulantnog i bolnickog lecenja njihovih roditelja koji su u otadžbini. To se odnosi i na one roditelje koji nikada ranije nisu živeli u Nemackoj.
Ovo „otkrice“ je odjeknulo kao bomba u krugovima nemackih poslanika pošto je i zvanicno potvrdeno da je na osnovu važecih propisa to zaista bilo moguce. U jeku velikih rasprava oko daljih mera štednje u oblasti zdravstvenog osiguranja, ovo je bilo neprijatno iznenadenje za saveznog poslanika Eriku Štajnbah iz opozicione Demohrišcanske partije.
Nepoznata suma
U slucaju da ti isti roditelji žive u Nemackoj, troškovi njihovog lecenja bili bi daleko veci, opomenuo je Tenes. Pritom nije želeo da spominje koliko se godišnje novca iz nemackih kasa odliva na osnovu ovog dela sporazuma sa bivšom SFRJ i Turskom.
Ona je od vlade zatražila odgovor na poslanicko pitanje u vezi sa izdacima za lecenje, a u ime ministarstva zdravlja odgovorio joj je državni sekretar Franc Tenes i pritom otkrio i „tajnu“ oko obaveze placanja troškova lecenja roditelja gastarbajtera iz spomenutih zemalja.
Osnova za ovo placanje nalazi se u nemacko-jugoslovenskom sporazumu potpisanom još 12. oktobra 1968. godine, kao i nemacko-turskom sporazumu od 30. aprila 1964. godine.
Reagujuci na ovo otkrice, gospoda Štajnbah je hitro zatražila ukidanje tog clana medudržavnog ugovora! NJeno obrazloženje je bilo puno gorcine i „patriotskog naboja“ jer „nemacki osiguranici ne mogu da ukljuce roditelje u svoj ugovor sa bolesnickom kasom“. Nemac, kao osiguranik, u porodicni ugovor može da upiše samo bracnog partnera (ili nevencanu osobu sa kojim živi) i decu.
Franc Tenes je razjasnio i postupak oko placanja troškova lecenja roditelja stranih radnika u zemljama u kojima oni žive. U slucaju bolesti njima sve lekarske usluge najpre pokriva domace osiguranje, a racun se potom ispostavlja nemackoj „Krankenkasi“.
Pravo na korišcenje ove izuzetne pogodnosti imaju samo oni roditelji radnika zaposlenih u Nemackoj koji nisu osigurani u svojoj zemlji na osnovu svog zaposlenja ili preko neke druge osobe iz porodicnog domacinstva, a pritom ih sin ili cerka iz Nemacke izdržavaju.
Tragajuci, ocito, za mogucim uštedama u oblasti zdravstvenog osiguranja, poslanik Erika Štajnbah, koja je ujedno i predsednica Društva prognanika (Nemaca proteranih posle 1945. godine iz zemalja Istocne Evrope), veruje da bi baš na ovim troškovima moglo da se prištedi.
Ona je istog casa zatražila ukidanje odredbi medudržavnog sporazuma koje to regulišu, ali joj je državni sekretar Franc Tenes hladno odgovorio da „savezna vlada ne razmišlja o takvoj mogucnosti“. On je istovremeno ponovo odbio da saopšti podatak o sumi novca koja se godišnje isplacuje osiguranjima u Srbiji i Crnoj Gori, BiH i Turskoj.
Može se pretpostaviti da nije rec o velikim iznosima. Ako za ovaj propis nisu znali cak ni nemacki politicari, teško je i zamisliti da su sa njim bili upoznati stranci iz spomenutih zemalja.
