LEKARI U SRBIJI
Na sveukupni razvoj srpske države, pa i njene medicine, najvše je uticao Rastko Nemanjić, najmlađi sin Stefana Nemanje, potonji Sveti Sava. Shvatajući da nema napretka i bez zdravstvenog prosvećivanja, već 1199. godine, zajedno sa svojim ocem, osnovao je prvu srpsku bolnicu u manastiru Hilandaru, a godinu dana kasnije izdao Hilandarski tipik, prvi crkveno-pravni spis, u kome je propisao brigu o bolesnicima kao jednu od dužnosti hilandarskih monaha. Došavši u Srbiju Sveti Sava je počeo osnivati bolnice i pri srpskim srednjovekovnim manastirima. Godine 1215. izdao je Studenički tipik kojim je propisao pravila za ophođenje sa bolesnicima u ovoj prvoj srpskoj bolničkoj ustanovi. Zato se s pravom Sveti Sava smatra utemeljivačem naučne medicine i prvim piscem stručne medicinske literature i zakonodavstva u Srba…
Najstariji podaci u kojima se pominju lekari, upućuju nas na srednjevekovnu Srbiju, u vreme kada je na prostoru Srpske države bilo više od deset manastirskih i varoških bolnica u kojima su radili i lekari iz Italije i Mletaka koji su dolazili po pozivu da leče vladare i bogatu vlastelu. U to vreme među ovim lekarima bilo je i onih koji su srpskog porekla. Tu je pre svega Jovan Argiropulos, koji je za sebe napisao …“da je rođen u Pomoravlju“… Lekar u Carigradskoj bolnici i u tamošnjoj medicinskoj školi predavač predmeta …“O poznavanju bolesti po pitanju žil“… Argiropulos će posle velikog požara Carigrada (1422) preći u Italiju i tamo biti profesor Interne medicine u Rimu i Bolonji.
Prvog Srbina lekara dr Jovana Apostolovića, iz Budima (1730-1770) naša medicinska istoriografija beleži polovinom 18. veka. Ovaj će svoju disertaciju (1757) pod naslovom Kako opšta osećanja deluju na ljudsko telo, braniti na Univerzitetu u Haleu, a radni vek završiti u Novom Sadu.
Posle okončanja dva ustanka i brojnih pregovaranja sa Portom u Carigradu u trećoj deceniji 19. veka, na prostoru Beogradskog pašaluka, turskim Hatišerifom (1830) obnovljena je srpska država. Pet godina posle ovih događaja u Kragujevcu je objavljen …“i zakletvom potvrđen na Sretenjskoj skupštini Ustav Knjaževstva Serbije“… Po ovom Ustavu kojeg su potpisali Sultan Mahmud Drugi i ruski Imperator Nikolaj Prvi …“Serbija dobija pravo da osniva bolnice za lečenje stanovništva i škole gde će se mladi pismenosti učiti“…
Prvi školovani lekar, koji je došao u Srbiju 1819. godine, bio je Grk Konstantin Aleksandridi. Bio je lični lekar kneza Miloša Obrenovića. O njegovom radu takođe nema mnogo podataka. Jedini oskudni izvor pominje ga kao prenumeranta za Davidovićev Zabavnik. Vuk Karaxić beleži da je Srbiju napustio posle dve godine i otišao u Vlašku, zbog sukoba sa knezom. Iza ovoga, u Srbiju do 1823. godine dolaze dva lekara – prvi lekar iz Napulja Vito Romita (1763-1828), koji je prvo u službi beogradskog vezira. U Beograd dolazi sa ženom, dve kćeri i pomoćnikom. Prema oskudnim podacuma koji su sačuvani, moglo bi se zaključiti da on i nije bio diplomirani lekar – doktor medicine. Boravio je i radio u Bukureštu i Carigradu. U službi kod kneza Miloša bio je od januara 1824. godine. Pored ove dužnosti Romita je bio i vaspitač kneževe kćeri Jelisavete. Drugi lekar – njegov zet dr Silvester Bartolomeo Kunibert (1800-1851), medicinske studije završio u Torinu. Službovao u Carigradu odakle je došao u Srbiju i odmah (1820) stupio u službu ličnog lekara kneza Miloša. Ubrzo zatim biće postavljen za varoškog lekara u Beogradu. Na njegov zahtev će 1834. godine knez Miloš odobriti prvu hemijsku analizu mineralnih voda u Srbiji, koja će se obaviti u Beču. Godinu dana kasnije Kunibert organizuje ovu analizu u Srbiji, na samim izvorima.
Knez Miloš je 1828. godine uvideo potrebu da u Srbiju dovede strane lekare, pa radeći u tom pravcu, odlučio je da izdržava …“nekliko pitomaca po struci medicinskoj koje bi po završetku školovanja upotrebio kao državne službenike“… Među prvim pitomcima koje je uputio u Beč 1832. godine bili su: Antonije Nedeljković, Jakov Užarević i Aleksandar Budimirović. Nijedan od pomenutih nije došao u domovinu na rad u Beograd, jer su Nedeljković i Budimirović umrli od tuberkoloze još u toku studija, a Užareviću se ubrzo gubi svaki trag. U svojoj knjizi o Srbiji štampanoj u Temišvaru 1870, Lindermajer pominje da je među drugim lekarima 1839. godine u Srbiji radio i neki doktor Antonije Groder, kao varoški lekar u Šapcu. Bio je dopisni član Srpskog lekarskog društva od 1879. godine. U ovoj grupi lekara, bio je u ćupriji i dr Jovan Dimitrijević, koji je u srpsku državnu službu stupio 1838. godine. On je po odobrenju Popečiteljstva (S. Po. 1709/24. nov. 1843), osnovao u ćuprijskoj bolnici…“u Srbiji prvo Odeljenje za bolesnike ranjave bolesti frenge, da se uredno vidaju“… Ova grupa lekara – kojoj pripadaju i ova dvojca pomenutih – tridesetih godina 19. veka predstavlja celokupni kvalifikovani medicinski kadar u Srbiji i Beogradu. Nešto kasnije, krajem prve polovone 19. veka, bilo je u Srbiji 14 lekara.
Devet godina posle donošenja Hatišerifa (1839), Praviteljstvo u Srbiji donosi „Zakon o sanitetskoj struci“ po kojem …“Popečitelj vnutrenih dela ima pisati uredbu kako će se polumrtvi u život povraćati“…Ovaj zakon je sadržavao i propise o postavljenju okružnih lekara. Po njemu je okružni fizikus bio obavezan da, ukoliko u odgovarajućem okrugu ne bi bilo sreskog lekara, blagovremeno nabavlja lekove i obavezne vakcine. Po ovom zakonu okružni fizikusi nisu smeli da budu politički angažovani …“jer su dovoljno imali svog posla“…
U to vreme u Srbiji radi dr Emerih Lindermajer, stranac u službi srpskog vojnog saniteta. U Srbiju je došao za vreme vlade kneza Miloša i 1835. postavljen …“za lekara Podrinjske komande u Šapcu“… koji će zatim biti premešten …“ za lekara gvardijskog špitalja u Beogradu i gvardijskog lekara u Kragujevcu“… Na dužnosti doktora Glavnog štaba u Popečiteljstu vnutrenih dela dr Lindermajer ostaje sve do ponovnog dolaska kneza Miloša u Srbiju (1859) kada je na njegov predlog penzionisan. Odlazi u Temišvar gde piše svoje delo Serbien, dessen Entnjickling und Fortschrit in Sanitatsnjesen mit Andeutungen uber die Gesammten Sanitatsverhaaltnisse im Oriente. On će zajedno sa drugim štab – hirurgom dr Birgom od 1842. …“pribirati razne patološke retkosti čoveka i životinja, raznih istoričeskih starina, kao i ruda i kamena i tako stvoriti jedan mali muzeum koi je bio smešten u Beogradskoj vojnoj bolnici“…
Među prvim Srbima školovanim lekarima, koji su došli na rad u Srbiju, stigao je iz Beča dr Jovan Stejić (1803-1853), lekar u Šapcu i Beogradu. Njegovim dolaskom u Srbiji počinje da radi organizovana građanska zdravstvena služba. On je autor prve naše Antropologije ili nauke o čoveku – na srpskom jeziku – u Beogradu 1850. u izdanju Društva srpske slovesnosti. Srpskoj medicinskoj bibliografiji dr Stejić je ostavio dva toma Makroviotike ili nauke o produženju života čovečeskog akademika iz Berlina Hristofora Vilhelma Huferlanda, delo koje je Stejić preveo i dopunio. Srpski prevod štampan je u Beču 1826. godine. Druga značajna ličnost tog vremena – sa ovih prostora – za početak rada organizovanog zdravstva i uređenja lekarske službe u Srbiji bio je dr Konstantin Pejčić (1814-1888), koji će knezu i srpskom Popečiteljstvu predložiti …“ da se u tamošnjim klirikanskim učilištima pod čovekoljubivosti Vaše Svetlosti zavede profesorat prodstonarodne medicine“… Ubrzo zatim u Beograd dolazi i prvi lekar rođen u ovom gradu. To je bio dr Stevan Milosavljević (1827-1879), koji je medicinu završio u Parizu 1855. godine. Postavljen je za načelnika Sanitetskog odeljenja u Ministarstvu unutrašnjih dela, na kojoj dužnosti se isticao kao organizator sanitetske službe i sanitetskog zakonodavstva u Srbiji. Tada se u Srbiji sprovodi obavezna vakcinacija protiv velikih boginja (od 1839), a zatim uvodi se stalno stručno savetodavno telo, Katedra za javnu higijenu i sudsku medicinu na Velikoj školi, okružni fizikusi u 17 okruga, sreski lekari u 21 srezu, opštinski u 12 opština i dva u Beogradu, 14 apoteka, okružne bolnice u 13 gradova, Beogradska bolnica u Paliluli (1867), Duševna bolnica (1861), granični karantin, a otvaraju se i banjska lečilišta (Smrdan Banja – Loznica, Bukovička, Brestovačka, Ribarska banja i dr.) Na ovim temeljima će se …“u predvečerje đurđev dana (5. maja 1872. godine) sastati grupa beogradskih lekara – njih petnaest (5 Srba, 3 čeha, 3 Nemca, 2 Poljaka, i po jedan Slovak i Grk) na čelu sa dr Vladanom ćorđevićem – … na svoj prethodni sastanak, i donela zaključak da treba osnovati Srpsko lekarsko društvo u Beogradu… da kao ognjište srpske nauke prati svojim radom (1) savremeno razvijanje celokupne medicinske nauke i svih strana jestastvence koje su joj pomoćnice, (2) da napreduje sa postepenim razvitkom lekarstva, (3) da se usavršava njegovim iskustvom, (4) da rasprostire to iskustvo pismenim i usmenim saopšenjima, a ujedno da se stara o razvitku srpske naučne terminologije i njenih jestastvenih pomoćnica i (5) da naročito radi na statistici bolesti u zemljama u kojima srpski narod živi, da traži uzroke tih bolesti“… Pred početak Srpsko-turskog rata 1876. u Srbiji ima u građanskom sanitetu 69 lekara, 10 lekarskih pomoćnika, 26 apotekara i pet apotekarskih pomoćnika. Broj lekara će se povećati do početka 20. veka na 200, a uoči prvog Balkanskog rata 1912. na 370 lekara.
Prvi školovani lekari u Srbiji, kao i njihovi mlađi nastavljači, dali su svoj doprinos kako srpskoj tako i svetskoj medicinskoj nauci. Značajan trenutak u razvoju srpske medicinske nauke svakako je Prvi kongres srpskih lekara i prirodnjaka koji je održan 1904. u okviru obeležavanja stogodišnjice Prvog ustanka i krunidbenih svečanosti kralja Petra Prvog. Ideju za održavanje ovog kongresa, dao je pančevački lekar dr Ljubomir Nenadović (1837-1916) koji je ondašnjem predsedniku Srpskog lekarskog društva predložio …“da se srpski lekari treba negde da sakupe i da izmenjaju svoje misli o raznim pojavama koje su uticale na zdravstveni život stanovništva, kao i o novim naučnim dostignućima u medicini“… Kongres je održan u Beogradu od 5. do 7. septembra 1904. u prisustvu Kralja, kao pokrovitelja. Na kongresu je učestvovalo 433 delegata i gostiju iz 22 zemlje. Na ovom Kongresu Srbin – lekar prof. Bečkog univerziteta dr Jovan čokor (1849-1909) u svom radu demantuje učenje Roberta Koha (izrečeno u Londonu 1901) o posledicama korišćenja u ishrani namirnica tuberkoloznih životinja.
Sledeći važan datum u istoriji srpske medicine svakako je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu, za koji je ideja pokrenuta još 1879, ali zbog rasprave o modalitetima, ratnih i drugih neprilika ostvarena tek 1920. godine. U ovu ideju i njeno ostvarenje utkana su imena slavnih lekara i naučnika Vladana đorđevića, Milana Jovanovića Batuta, Vojislava Subbotića, Živojina đorđevića, Nikole Vulića, Nike Miljanića i plejade drugih, o kojima u ovom Leksikonu ima podataka, zahvaljujući kojima Srbija danas ima školovane i stručne lekare, doktore medicine i doktore stomatologije, razvijenu obrazovnu, naučno-istraživačku i zdravstvenu delatnost.
Od osnivanja do septembra 2004. godine, u Srbiji je:
Medicinski fakultet/i upisalo studenata diplomiralo studira 2004.
– u Beogradu (1920) 48.845 32.893 5.724
– u Nišu (1960) 11.827 5.596 2.000
– u Novom Sadu (1960) 11.170 5.002 2.164
– u Kragujevcu (1977. Odeljenje,
1986. samostalan) 4.388 1.704 1.286
– bez Prištine
U k u p n o 76.230 45.255 11.174
Stomatološki fakultet/i
– u Beogradu (1948) 20.617 9.364 2.200
– u Nišu (1960) 3.652 1.471 450
– u Novom Sadu (1976) 1.905 626 515
– bez Prištine
U k u p n o 26.174 11.461 3.165
O razviju naše medicine govore i životopisi ovih 1500 lekara u Leksikonu. Njihov put, shodno prilikama u Srbiji, bio je trnovit, isprekidan mnogim teškim vremenima istorije srpskog naroda, ali i sa ubrzanim oporavkom i procvatima u periodu mira i razvoja društva. U svakoj prilici, lekari su ostali prvi borci protiv bolesti, a za zdravlje čoveka. Zbog toga o njima treba beležiti podatke, da se ne zaborave i da njihova dela budu za pouk mlađim generacijama.
