Postoje cetiri biljke koje su coveku neophodne u životu: pšenica, grožde, maslina i aloja. Prva hrani, druga usrecuje srce, treca uspostavlja harmoniju a cetvrta leci. (Kristifor Kolumbo).
Svedoci smo da se paralelno sa razvojem sintetickih lekova stvorenih u laboratorijama cija nam neobicna imena prilikom izgovaranja lome jezik, javlja sve vece interesovanje za lekove i recepture naših predaka koji su se lecili cajevima i tonicima praveci ih od biljaka koje su rasle po baštama i poljima. Americki profesor farmakologije na univerzitetu Ilinois Norman Farnsvorth je izjavio za casopis „Nacionalna geografija“ 1974. godine da ce se za nekoliko godina povecati interesovanje za prirodne lekove, za bogatu riznicu „narodne medicine“ koja je našim precima tako verno služila.
Takav je i slucaj sa biljkom koma je u starim kulturama starih naroda bila poznata pod raznim imenima vec hiljadama godina, biljkom kojoj se u Bibliji pominje da je doneta da se pripremi Hristovo telo: „…A dode Nikodim i donese pomiješane smirne i aloje do 100 litara i uzeše tijelo Isusovo i obaviše ga platnom i mirisima (Jevandelje po Jovanu). Recepture sa alojom pronadene su i na mesopotamskim glinenim tablicama 2.200. godine p.n.e. u gradu Nipuru, a i u starom Egiptu izmedu kolena jedne mumije na papirusu su opisana lekovita svojstva ove biljke. u knjizi „Prirodom do zdravlja“ Vera Horvat navodi srednjovekovnog vidara Oda iz Mena koji preporucuje aloju kao sredstvo „koje ce lako kroz stomak izvesti štetne sokove, koje ce koristiti jetri i svežu ranu izbaviti od gnjiljenja“.
Kako ova biljka, poreklom iz Afrike, ima skromne zahteve i lako se razmnožava, nije cudo što raste u raznim delovima sveta u kojima temperatura ne pada ispod 0°C. Postoji nekoliko stotina vrsta aloja koje se medusobno vrlo razlikuju kako po obliku i po velicini, ali samo cetiri imaju medicinsku vrednost. Najlekovitija od svih je aloja vera (prava aloja) ili aloja Barbadensis Miler koju je botanicar Miler otkrio na ostrvu Barbados.
Aloja vera se upotrebljava dvojako: preventivno za jacanje imuniteta organizma ali i kurativno jer sadrži preko 200 korisnih supstanci. Spisak lekovitog dejstva ove biljke podugacak je pa nije ni cudo što je ona u narodnoj medicini poznata kao cudotvorna biljka. Sok, koji sadrži aloja, izuzetno je gorak i neprijatnog mirisa, nalazi se ispod tankog kožastog tkiva.
Ljubitelji aloje neguju ovu biljku u saksiji, pod rukom, na kuhinjskom prozoru, tako da, ako zatreba, mogu jednostavno da odlome list i njen sok odmah namažu direktno na opekotinu, posekotinu ili ogrebotinu. Na nauci je da objasni kako ona tacno deluje, ali aloja deluje kao antibiotik, koagulent, umanjuje bolove i ožiljke, pomaže varenje, apsorpciju hranljivih materija.
Aloja smanjuje i reguliše nivo šecera kod osoba koje upotrebljavaju tablete ili insulin. Sve u svemu ovo je biljka koja utice na ceo organizam da funkcioniše normalno.
Aloja vera je za americke dermatologe dugo bila samo sredstvo za zaštitu kože od suncevih opekotina kao i od opekotina druge vrste. Mnogi su njeno lekovito dejstvo koristili i protiv ujeda insekata, uboja, ekcema i akni. Dosadašnja sveobuhvatna istraživanja pokazala su da ova vrsta aloje proizvodi sok koji zalecuje rane i cireve.
Americka komisija za ispitivanje posledica radioaktivnosti zracenja još 1945. godine potvrdila je blagotvorno dejstvo ove biljke na ublažavanje tegoba i isceljivanje izgorele kože posle radioaktivnog zracenja. Danas, specijalisti opšte medicine u Americi preporucuju ekstrakt aloje kod infekcija bubrega i jetre, kod smetnji pri varenju, želudacnim cirevima a sportski lekari prihvatili su ovu biljku u terapijama kod slabosti mišica. Aloja popravlja i cirkulaciju, jer njeni enzimi, proteini i aminokiseline brzo razgraduju nagomilanu mlecnu kiselinu iz finog mišicnog tkiva.
A ako nešto ima tako efikasno dejstvo protiv kožnih bolesti, mora, takode da pomogne i zdravoj koži da ostane mekana, glatka i elasticna, jer aloja ima osobinu i da reguliše vlažnost kože.
U Kaliforniji, Floridi i Teksasu postoje plantaže aloja u cijoj su blizini podignute i fabrike tako da na preradu stižu sasvim sveži listovi. Danas mnoge firme u svetu proizvode preparate sa ekstratkom aloje, ali mnogi ovi proizvodi, iako imaju oznaku, ne sadrže ovaj dragoceni dar prirode.
Mima Majstorovic
Snimio: D. Milijic
Voli sunce
Aloja je polupustinjska biljka raznih velicina, od male zeljaste do velikih stabala, s ogromnim, vrlo debelim i veoma socnim listovima, koji su po obliku slicni macu, po rubu nazubljenim, poredanim unaokolo kao rozeta oko prave stabljike. Vrh stabljike okicen je vrlo lepim crvenim ili žutim cvetovima koji su gradeni kao i kod ostalih ljiljana.
Ovo je biljka koja voli mnogo svetla i kao svaka pustinjska biljka podnosi direktno sunce. Za vreme leta treba je obilno zalivati. Povremeno, izmedu dva zalivanja treba pustiti da se zemlja osuši, jer preobilno zalivanje, bez obzira na doba godine, može prouzrokovati truljenje korena. Za vreme zime, može da podnese i niže temperature, ali zalivanje svakako treba smanjiti.
Aloja se najjednostavnije razmnožava izdancima, mada može i reznicama koje se najpre ostave nekoliko dana da se osuše, a onda se zabodu u cvetni supstrat.
