Занимљиво подсећање на Ленку објављено је у косјерићком часопису „Наш траг”, листу за чување и неговање традиције ослободилачких ратова Србије који издаје Општинско удружење потомака ратника 1804–1920. „Љубомир Марић”. Текст о Ленки под насловом „Жена храброст” написала је млада Марија Јоксимовић, ученица трећег разреда Техничке школе из Косјерића, уз сугестије професорке српског језика Славице Јовановић.
Пише Марија да је Велики рат прекинуо многе снове о мирном животу, срећи, породици, па и младе Ленке Пјевић из Биоске:
„Иако је била већ стасала за удају, те 1916. године уместо венчанице обукла је комитско одело. У Србији су остали само старци, болесни, изнемогли и они који нису хтели или могли да напусте отаџбину. Хране нема довољно, често се гладује. Најгоре је било у планинским крајевима. Ту се и усред мира једва преживљавало. Баш такав један крај било је и село Биоска под Таром. Аустријанци немилице отимају храну, муче локално становништво.”
То Ленка Пјевић, која је имала четири брата, није хтела да трпи. Одлуку шта да чини донела је кад се њен брат Цвијо, заједно с групом сељана, одметнуо у шуму. Једном се супротстављао окупатору и ранио аустријског подофицира. Тада су Аустријанци упали у село, тражећи Цвијову сестру Ленку. Она је уместо кукавичке предаје, уз благослов оца Јеврема, обукла униформу и узела пушку. Кренула је за братом, одметнула се у шуму. Цвијо испрва није хтео да је прихвати, нису шума ни ратовање за жене, мислио је, остављајући Ленку у некој колиби код јатака. Али девојка је била упорна, успела да умакне непријатељу који јој је у тој колиби био за петама, па брат није имао куд, прихватио ју је код себе у чету.
Чета се пребацивала преко Таре, а Ленку су пуцњаве и неочекиване ситуације натерале да вежба руковање пушком и научи да пуца. Почела је да учествује у борбама против Шваба, показала храброст и сналажљивост. Потом је и бомбе бацала. На пролеће 1917. било их је тридесетак у чети. Убрзо се рашчуло за Ленку, девојку-вука, вучицу са Таре. Глас о њој проносио се кад је при поноћном нападу на Калуђерским Барама успела да зароби двојицу окупаторских војника. Њени саборци заробили су још деветорицу.
„Нису знали шта ће са заробљеним војницима. Било је предлога да их пусте или да их убију, неки су предлагали да их поведу са собом. Пошто нису могли да се договоре, одлучише да Ленка, као једино женско у чети, пресуди непријатељским војницима. Након неколико минута премишљавања Ленка подиже главу у рече: ’Одвежите их!’ Али то није била њена коначна одлука, нареди да им скину униформу и да их поново вежу, и то конопцем од коња. На крају се обрати Швабама: ’Идите својој команди и кажите да вам је Ленка поклонила живот! Испричајте својим официрима шта се десило на Тари и поручите им да се губе из ове земље.’ Када су војници посрамљено отишли, Ленкина чета се поче смејати, а неко отпозади добаци: ’Јадни… Шта ли ће им рећи у штабу када виде да су царски војници, преплашени од једне девојке, побегли у гаћама.’”
Наставила је Ленка војевања на Тари, причало се да су она и вукови царевали том планином. Али имала је њена чета и губитака, било је погинулих и рањених. Њен брат Цвијо погинуо је у једној крвавој борби против окупатора 9. августа 1917. „Успела је да дође до брата који је био мртав. Како је она причала, ни сузу није пустила, већ је дохватила бомбе и почела да баца. Цвија је сутрадан сахранила једна девојка из оближњег села.”
Ту зиму провели су у земуницама, а у пролеће последње ратне године група је кренула ка Ваљеву. Водили су краће борбе, заробили неколико војника, узели нешто хране. Али при повратку на Тару упали су у заседу надомак Ражане. Нису имали довољно снаге за борбу, па су се дали у бег. Тада је Ленка рањена у ногу. Имала је среће, јер су у њу ишла још два метка: један јој је откинуо дугме с капута, други скинуо капу с главе. Некако је успела да се домогне земунице на Тари и одатле два месеца није излазила.
„Кад јој се рана зацелила, спустила се до Кремана да види шта се дешава. Успут је срела сељане из Биоске који се срећни враћају из Ужица. Одговорише јој да се Швабе повлаче и беже. Стижу наши! Плакала је као дете после две године ратовања. То су заиста били последњи дани окупације”, пише ученица Марија Јоксимовић.
Кад је дошла слобода, Ленка је започела свој нови живот. Удала се за Малишу Рабасовића из Мокре Горе, с њим је имала седморо деце. Од њих 14 унука и 10 праунука. До краја живота живела је код сина у Мачванском Прњавору. Ленки се тада остварио девојачки сан, пронашла је срећу.
Преузето ВОСТОКOriginal Article
