Milan Vučković višestrano je talentovana ličnost koja se u životu uspešno oprobala po raznim društvenim sferama u zanimanjima kao što su: novinarstvo, publicistika, ekonomija i umetnost. U vreme dok je bio novinar radio je svojevremeno za neke inostrane a najviše za naše najpoznatije novine, magazine i časopise (Duga, Večernje Novosti, Politika, Nedeljni Telegraf, Ekonomist, Nova ekonomija…). U Minhenu je završio novinarsku akademiju. Kao publicista izdao je sedam knjiga po Francuskoj, Nemačkoj i Srbiji od kojih je njegov roman ‘Greh’ svojevremeno bio nominovan za prestižnu Andrićevu nagradu. U ekonomiji se više puta oprobao kao samostalni preduzetnik a radio je i kao vrhunski menadžer u veoma prestižnim nemačkim kompanijama. U Srbiju se vratio 2007. godine. Na mestu portparola i projektnog direktora u Nemačkoj spoljnotrgovinskoj komori (AHK) u Beogradu radio je punih pet i po godina.
O gore pomenutim temama u ekskluzivnom razgovoru za medijski portal Rasejanje.info Milan je svoje mišljenje dao našem kolegi Goranu Nikoliću, iz Minhena.
Skoro punih dvadeset godina delili ste sa nama iz rasejanja sudbinu sedenja na dve stolice. Šta je to što razlikuje vreme u kome ste Vi toliko dugo izbivali iz otadžbine i ovo današnje?
– Mnogo toga! Svako vreme nosi i nove (ne)prilike. Ja sam, svojevremeno, u Nemačku stigao u vreme turbulentnih političkih previranja kada su se dešavala, i u medijskom fokusu bila dva tektonska svetska događaja: proces ponovnog nemačkog ujedinjenja i raspad Sovjetskog Saveza. U to vreme na radnu dozvolu sam čekao pune dve godine i to uz uslov da znam jezik. Danas tu istu, uz nemačko ‘ljubimo ruke’ i naklon do zemlje dobija odmah svaka šuša. I to uz paket svakakvih socijalnih benefita kakvi tada nisu postojali. Tržište rada bilo je tada otvorenije i bogatije za mnogo veći broj radnih mesta koja su se, u međuvremenu, usled nepovratnog procesa automatizacije i robotike sve više gasila, naročito u automobilskoj i metalnoj industriji. Na kraju, nije bio toliki broj stranaca u zemlji koji ne govore niti jednu reč nemačkog jezika, niti tolike religiozne ostrašćenosti. U vreme mog boravka na Zapadu, tamo je vladao mnogo viši kulturni nivo nego danas, kada se svet nalazi bukvalno na ivici samouništenja a da, istovremeno, najveći broj stanovnika ove planete toga uopšte nije svestan.
Foto: arhiva M. Vučković
Kakva su Vaša iskustva u pogledu tadašnje i današnje saradnje između matice i rasejanja?
– Naravno, u političkom smislu nije se mnogo toga promenilo osim što je vrlo kratko, u vreme jedne nekadašnje vlade, čak postojao resor Ministarstva za dijasporu. To je, međutim, više bila simbolika kako, eto, država Bog zna kako vodi računa o svom rasejanju. U suštini, i tada i danas, sve vlade vode se onom narodnom izrekom daleko od očiju – daleko od srca. Ovdašnji političari naše rasejanje, bez izuzetka, pomenu javno u nekom kontekstu samo kada se približavaju izbori. Najpre mi smeta što svi oni i dalje koriste pogrešan termin ‘dijaspora’. Potom stalno predimenzioniraju broj naših ljudi u rasejanju. Ali, ajde najpre da tim političarima, koji baš sve znaju, postavimo jasno i logično pitanje: šta ili ko je, zapravo, ta dijaspora? Čine li srpsku dijasporu baš svi Srbi sveta, ili su to samo građani Srbije sa pasošem ove zemlje, bez obzira na svoje etničko poreklo i veroispovest? Da li je ovde bitnije poreklo ili pasoš? Za koju god opciju da se opredelimo, bićemo daleko od traženog odgovora. Kako je to jednom i moj prijatelj Miodrag Kreculj iz Minhena naveo, svi Srbi sveta nemaju srpski pasoš i ne mogu ga imati, a svi građani Srbije, koji sigurno nisu Srbi, imaju srpski pasoš. Dakle, jesu li Srbi u Kumanovu, Draču, Kninu, Crnoj Gori ili na Kosmetu dijaspora? I šta je sa Srbima koji su, u međuvremenu, primili tuđe državljanstvo? I možemo li petu generaciju tih američkih, australijskih ili novozelandskih Srba ubrojiti u dijasporu iako se u mnogo čemu razlikujemo, počev od jezika, kulture, načina života, rodoljubivih osećanja prema otadžbini itd.? Ako se opredelimo za to da su svi Srbi dijaspora, onda imamo problem dijaspore drugog reda, bez ustavnih prava i obaveza koje po prirodi svog statusa imaju samo građani Srbije. Kako i pred kim onda te obespravljene Srbe država Srbija može da zastupa i koje njihove interese može da štiti? Na kraju, šta oni dobijaju uspostavljanjem tehničkih i zakonskih mogućnosti da ta dijaspora (tačnije rasejanje) učestvuje u političkom životu matice? Kako najpraktičnije a u interesu našeg roda rešavati slučajeve imalaca dvojnog državljanstva? Dakle, još je mnogo ovakvih i sličnih pitanja koje političari od uvek izbegavaju, to jest, ne bave se njima. Ali im je jako stalo da svi ti naši ljudi iz rasejanja širom sveta šalju što više novca svojim najrođenijima ali i poznanicima u vidu doznaka.
Da, a radi se o velikim iznosima. Da li će, po Vama, taj kontinuitet opstati?
– To su godišnje svote od tri do ranije čak sedam milijardi evra. A pri tome naše rasejanje nikada nije, poput MMF-a i Svetske banke, tražilo za uzvrat neke visoke kamate i time dodatno zemlju gurala u dužničku krizu. Bar zbog toga država prema našem rasejanju mora da se odnosi sa mnogo više poštovanja. Jer, ni ta igranka sa doznakama neće dugo trajati. Kada neko uzme strani pasoš već njegova deca neće više imati puno dodira sa izvornom maticom. Tačnije, od trenutka primanja stranog pasoša nema više mogućnosti da se naredni naraštaji zaštite od potpune asimilacije. Drugim rečima, Srbija više neće biti u njihovom fokusu i zašto bi onda ubuduće nekim tamo malo poznatim ljudima u Srbiji slali neke pare? Osim ovoga, istovremeno se smanjuje i broj deviznih penzionera jer naši ljudi na zalasku radne karijere sve se manje vraćaju u otadžbinu, pre svega zbog boljih socijalnih uslova u inostranstvu, pa time njihove penzije ostaju u zemljama gde su odlučili da provedu svoje penzionerske dane. Zar sve ovo nije dovoljan razlog za zabrinutost ne samo političara već i svih nas? Zato brinem da li će pripadnici našeg brojnog rasejanja u ovdašnjim medijima i ubuduće da se pojavljuju samo poput fatamorgane.
Izdali ste do sada više knjiga u nekoliko zemalja. Da li se još uvek bavite pisanjem i ako da, imate li nekih aktuelnih projekata?
– Da, da, prva ljubav zaborava nema. A to je u svakom slučaju bilo pisanje. Nikada nisam prestao da pišem. Ovih dana završio sam knjigu na kojoj sam počeo da radim još pre više od decenije. Radni naziv je „Dosije gastarbajter”. To je priča jednog našeg ostarelog ekonomskog emigranta iz Nemačke koji, u razgovoru s jednim novinarom, sumira svoj život od trenutka kada je stigao u ovu zemlju kao prva generacija do novijeg doba. Zapravo, to je skup više kratkih ali i satiričnih priča koje su sve povezane u jednu celinu i svedoči o životu jednog klasičnog gastarbajtera u vremenskim okolnostima koje se menjaju a sa kojim mogu da se identifikuju svi naši ljudi iz rasejanja, bez obzira gde se nalazili. Na žalost, u današnje vreme nije više lako naći niti izdavača niti sponzore za kulturne literarne projekte pa može potrajati dok knjiga zvanično ne ugleda ruke svojih čitalaca.
Druga knjiga, koju sam upravo paralelno završio, nosi radni naziv: I posle Kurte – Murta! Radi se, naravno, o klasičnoj političkoj satiri na kvadrat, ha, ha.
Neka od dela Milana Vučkovića
Foto: M. Vučković
Na kraju, ostvarili ste se i kao sjajan umetnik. A tu svoju umetnički karijeru započeli ste po povratku u otadžbinu?
– Snevao sam još od mojih nemačkih dana kako se bavim umetnošću mozaika. Još dok sam živeo u Bavarskoj interesovao sam se i kupovao knjige o mozaiku. Ali, pre 6 godina počeo sam, kao samouk, konačno time i aktivno da se bavim te danas čak živim isključivo od umetnosti.
Polazim od toga da energija onoga što nas svakodnevno okružuje, zapravo oblikuje i našu energiju. Mozaik raditi ili samo posmatrati – duhovno je ispunjenje. To je hrana za dušu toliko neophodna svima nama. Zato, mislite o tome ako poželite da svoj enterijer ili eksterijer obogatite umetničkim detaljima, predmetima i elementima u enterijeru urađenim u mozaiku. Mozaik je slaganje delića od keramike, stakla, kamena ili plastike u savršeno harmoničnu sliku koja je izraz onoga što se već nalazi u umetniku. Zato svi ti neverovatni koloriti u svaki privatni i poslovni prostor u formi mozaika unose isključivo pozitivnu energiju i dobre vibracije.
Mozaik je u stanju da vas uvek iznova inspiriše, očara i zaokupira a na kraju dobijate uvek unikatan predmet ili deo u enterijeru, koji je pravo malo remek delo. Od prethodne hrpe beskorisnog materijala stvorite nešto prelepo. Drugim rečima, svako danas ima jednu ili više slika na platnu ali nema svako umetnički unikat u mozaiku. A svaki mozaik priča je za sebe.
Šta sve izrađujete od mozaika?
– Radim uglavnom prema individualnim željama naručioca, i to od Beograda do Berlina. To su predivna unikatna ogledala neobičnih izgleda, umetničke slike, saksije i žardinjere ali i podni i zidni murali, balkonski i baštenski stolovi, dvorišni ukrasi, korporativni i naročiti lični pokloni za venčanja, godišnjice, useljenja ili rođendane. Zato, bez lažne skromnosti, prava sam adresa za sve one koji u svoj dom žele da unesu kolorite optimizma i dobre energije. Znate, gledanje u jedan rad od mozaika, koji ima toliko detalja, očima nikada ne može da dosadi.
Da li biste se, na kraju složili, s onom izrekom da će lepota spasiti svet?
– Mišljenja sam da hoće – ali malo morgen! Ne zato što ja to lično ne bih želeo. Već zato što svi oni koji na ovaj svet donose i uzrokuju patnju, krv i suze nemaju ama baš nikakav dodir sa lepotom, umetnošću, dobrotom i međuljudskom solidarnošću. Više sklonosti ka umetnosti rađa dodatnu ljubav u čoveku, ne samo prema umetničkom delu već i prema ljudima uopšteno. A uz malo više ljubavi na ovom svetu biće i mnogo manje ratova i zla.
Za portal Rasejanje.info Goran Nikolić, Minhen
