U selu Knebvort, nadomak Engleske, koje je inače poznato po organizovanju rok koncerata, na pustom i prostranom poljančetu pre dvadeset godina održan je koncert koji je sudeći po broju prisutnih oborio rekord i upisao se u najveći koncert koje je to malo englesko selo videlo do tad, ali i do sad.
U avgustu 2003. godine 375 hiljada fanova i obožavaoca, na tri uzastopna koncerta, došlo je na koncert koji je bio, malo je reći, spektakl i čista zabava – kako samo on to ume.
Malo viši od svoje koleginice, čak i kad je ona u štiklama, sa kojom ima duet – Kajli Minog, prozirno zelenih očiju, osmehom koji svakog orasploži i samo retkima smešnim engleskim smislom za humor, čovek koji je obeležio svetsku pop scenu i koji se 2003. godine na binu spustio, vezan kanapom za noge, naglavačke.
Robi Vilijams.
Pored dobre muzike i ludog provoda koji njegovi koncerti obećavaju, još jedna stvar je sasvim sigurna. Niko nema bolju pesmu i uvod za otvaranje koncerta. “Let Me Entertain You” (u prevodu dozvolite mi da vas zabavim – o da, dozvoljamo) melodija i reči koje, nikog neće ostaviti skrštenih ruku i stegnute, početak je svakog njegovog nastupa – a kako bolje nasloviti pesmu sa kojim otvarate koncert. A onda, u toku instrumentalnog dela pesme, Robi nađe priliku da nam/vam se obrati i kaže:
Iako njegova karijera, a i popularnost, ne jenjava godinama, ovih nedelja je pod malo jačim svetlima javnosti. U okviru Netfliksove produkcije izašao je njegov dokumentarac “Robbie Williams”, sa podnaslovom sirovo, iskreno i realno. Mini serija se sastoji iz četiri dela u kojima imamo prikaz 175 sati nikad ne objavljenih video snimaka nastalih od samog početka njegove karijere. U tri i po sata gledamo segmente Robijevog života koje on komentariše iz svog kreveta, dok sedi u potkošulji i crnim gaćama jer – “kad nisam na bini, ja sam u krevetu”.
Od boj benda Take That, preko solo karijere i saradnje sa Gaj Čembersom, do psihičkih problema i narkotika sa kojima se suretao i borio tokom čitave karijere. Sve smo to videli. Samo je možda za naše tržište falilo da li je onda, 2014. godine na Ušću, rekao Zagreb ili Zdravo.
Take That!
Take That je engleska grupa nastala u Mančesteru 1990. godine. Njeni članovi bili su Gari Barlov, Hauard Donald, Mark Oven, Džejson Orandž i Robi Vilijams. Robi je bio najmađi, beba grupe. Imao je samo 16 godina kada je sa grupom ušao u svet pop muzike. Pošto se u školi nije baš najbolje snalazio “nisam znao da spelujem, loše mi je išlo oduzimanje i deljenje brojeva” u tom momentu grupa Take That mu je dobro došla.
Thake That bio je uspešan pokušaj imitacije američke grupe “New kidns on the block”. Bili su jako popularni i izdali su osam albuma koji su bili broj jedan na UK listi albuma, osvojili su osam Brit nagrada – pobednici za najbolju britansku grupu i najbolji britanski lajv nastup. Prodali su skoro 14,3 miliona primeraka albuma i 12 miliona singlova u Velikoj Britaniji.
Baš kada je grupa došla do vrhunca karijere za Robija je sve krenulo nizbrdo. U prevelikoj popularnosti Vilijams se izgubio i utehu je tražio u lekovima i narkoticima, uz šta je uporedo išla netrpeljivost i loša saradnja sa “glavnim” u grupi – Garijem. Robijevo ponašenje je krenulo da se pogoršava i na kraju je 1995. godine napustio (pre će biti da je izbačen) bend.
Robi Vilijams i grupa Take That
Kasnije, tačnije 2010. godine, grupa se nakratko ponovo okupila u svom punom sastvu i pomalo izvukla i “spasila” Robija iz tada sivog perioda života – opet baš kad mu je bila potrebna.
Solo karijera i Gaj Čembers
Posle kratkog lutanja i rehabilitacije ruka spasa bio je Gaj Čembers. Solo karijera Robi Vilijamsa krenula je njihovim upoznavanjem. Njihova usklađenost ogledala se kroz njihovu saradnju, i donela je pregšt hitova. Zato i nije bilo čudno kada je Robi Gaja nazvao drugom polovinom svog benda. Zajedno su pisali i komponovali, zajedno su putovali i dokumentovali većinu onoga što smo i imali priliku ga gledamo u ovom dokumentarcu.
Pesma koja je, potpuno je nejasno zašto, stvorila tu energiju koja je povezala Robija sa publikom, koja je bila prekretnica ka uspehu u njegovoj kariji je Angles. Ne postoji emotivna i zanimljiva priča iza nastanka te pesme, nastala kao i sve druge. Ali je učinila ono što druge nisu.
Njihova saradnja se završila 2002. godine zbog pesme “Come undone”. „Bila mi je potrebna potpuna kontrola, koliko god je to moguće“ objasnio je razlog njihog razilaženja. Iako su tada prestali da rade zajedno i dalje ponekad sarađuju.
Pored objavljenih 14 studijskih albuma, od kojih je šest među 100 najprodavanijih albuma u Velikoj Britaniji, izdao je sedam singlova koji su bili broj jedan u Velikoj Britaniji. Dobio rekordnih 18 Brit nagrada, četiri puta je osvojio za najboljeg britanskog muškog umetnika i dva puta za izuzetan doprinos muzici.
Mentalno zdravlje i engleski tabloidi
Problemi i mučenje sa narkoticima jeste ono što je bilo zastupljeno kroz ovaj dokumentarac i generalno kroz Robijev život. Od bezazlenog zabavljanja do potpune izbezumljenosti. Ali ono što je igralo ključnu ulogu o tome su i engleski tabloidni mediji. Sličnu priču smo videli i Bekamovom dokumentarcu. Obojica su bili razapeti medijski i imaju vrlo slično iskustvo u toj sferi. Razlika je što su na potpuno drugačije načine borili sa tim. Dok je Bekam na svaku prozivku publike i kritike štampe uzimao loptu i preokretao igru, Robi je tonuo u deprsiju.
Tu reditelj ovog ostvarenja pokreće još jedno pitanje. To je pitanje mentalnog zdravlja. Robi je imao problema sa anksioznošću, doživljavao je panične napade… Problem je što sam nije mogao da se izbori sam sa tim, kao i niko drugi od nas, što niko oko njega to nije uvideo, ali najveći problem je što se u tom periodu o mentalnoj higijeni pričalo još manje nego danas. Nije se ni pričalo, to nije bila tema.
Kažu da je humor neka vrsta mehanizma odbrane za preživljene traume, što nije daleko od istine. Kad malo bolje pogledamo u prošlost oni najsmešniji bili su najdepresivniji (kao onaj drugi Vilijams sa jako sličnim imenom). Robi je bio i ostao zabavljač, uvek nasmejan i spreman za šalu. Njegov bejbi fejs volele su sve žene širom sveta, a njegovu muziku slušali su svi. Zbog njegovog perfonmasa i predstavljanja niko od fanova nije slutio da se kroz svoju karijeri borio sa psihičkim problemima. Robijev život upakovan u tri i po sata dao nam je jednu novi pogled na njega, njegovu karijeru i život.
All we’ve ever wanted is to look good naked
Hope that someone can take it
Njegov kambek 2009. godine i stih sa kojim se svaki čovek može složiti.
Post Views: 33
