Ministar Dinkić, koga premijer Cvetković smenjuje, podnosi ostavku i prelazi u poslanike i kabinetu iz koga je izbačen obećava podršku do kraja mandata, za koji niko ne zna koliko će trajati. Da li će oslabljena Cvetkovićeva vlada preživeti potres vladajuće koalicije, najveći do sada
Tihim glasom, kao da ne želi da probudi decu, nestranački premijer Mirko Cvetković saopštio je u ponedeljak nešto pre 14 časova svoju odluku da pokrene postupak za smenu potpredsednika svoje vlade i ministra finansija Mlađana Dinkića, predsednika partije G17 plus, članice vladajuće koalicije. Istovremeno smenjuje i državnog sekretara Slobodana Ilića iz Demokratske stranke, koji se s Dinkićem javno sukobio.
Prethodnog dana Cvetković je o tome razgovarao s predsednikom Tadićem, a tog jutra dobio je podršku predsedništva Demokratske stranke, čiji su se članovi složili da je „Dinkić preterao“.
Po jednoj verziji, Cvetković je mejlom i po kuriru obavestio Dinkića o svojoj odluci neposredno pre nego što će se obratiti javnosti, a ovaj je bio potpuno zatečen. Dinkić je pak tvrdio da ga Cvetković nije lično obavestio i da je za svoju smenu saznao iz medija. Predsedništvo G17 plus se hitno sastalo istog dana u 17 časova i posle kratkog većanja javnost je obaveštena da Dinkić prihvata svoju smenu; da G17 plus neće rušiti vladu; da će u vladi ostati dosadašnji ministri koje je predložio G17 plus, sem Verice Kalanović, koja je saopštila da podnosi ostavku zato što neće da ćuti. Neki od tih ministara se deklarišu kao nestranačke ličnosti G17 plus će predložiti kandidate za nove ministre koji bi trebalo da dođu na mesto Dinkića, Verice Kalanović i Tomice Milosavljevića, koji je ranije podneo ostavku iz ličnih razloga (najavljeno da će biti predložen Zoran Stanković, koji nije član G17 plus).
MALA SVAđA OKO PARA – Tako je završena „tuča portfeljima“ i privremeno razrešen do sada najoštriji javni sukob u vladajućoj koaliciji koji je trajao dve nedelje, a tinjao dve godine.
Povodom odluke Ministarstva ekonomije da se slovenačkom Gorenju daju veće stimulacije za otvaranje fabrike u Zaječaru nego u Valjevu, državni sekretar u Ministarstvu finansija Slobodan Ilić, „dinkićevci“ uz to dodaju – i, slučajno, Valjevac – optužio je Dinkića da nastoji da prigrabi što više finansijskih resursa ove zemlje, koje koristi na samo njemu znan način i po kriterijumima samo njemu poznatim, na štetu najvećeg broja građana, poreskih obveznika ove države i da koristi budžetska sredstva za razvijanje i jačanje svoje političke grupacije Ujedinjenih regiona Srbije.
Tri dana kasnije, 1. februara, Dinkić je zatražio da zbog tih izjava Vlada Srbije najstrože kazni Slobodana Ilića, rekavši da se nikada nije dogodilo, od kada je Vlada formirana, da je neko na tako grub način zloupotrebio neku državnu instituciju (Ministarstvo finansija) u političke svrhe, kao što je to ovom prilikom uradio Ilić.
Dinkić odmah potom 2. februara to ponavlja u pismu premijeru Cvetkoviću, koje je dospelo do medija i bilo zanimljivo i po tome što široj javnosti opisuje formalnu proceduru donošenja odluka u vladi. U njemu se opisuje kako je 13. januara 2011. potpisan Memorandum o razumevanju između Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja i Gorenja iz Velenja, Republika Slovenija, kojim je u skladu sa važećim propisima predviđena podrška investicionim projektima Gorenja u Valjevu, Staroj Pazovi i Zaječaru.
Objašnjava se zatim da je Gorenje posle višemesečnih pregovora donelo odluku da pokrene proizvodnju veš mašina u Zaječaru u Srbiji, nakon što je investiralo 50 miliona evra u svojim fabrikama u Valjevu i Staroj Pazovi, gde je uposlilo oko 1100 radnika.
Kaže se dalje da ta kompanija planira da uposli još najmanje 300 radnika i da proširi kapacitete za proizvodnju frižidera u Valjevu, uz otvaranje oko 200 novih radnih mesta, te bojlera u Staroj Pazovi, uz upošljavanje dodatnih 250 radnika.
Dinkić podseća premijera da je nakon potpisivanja Memoranduma, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja pripremilo Nacrt predugovora o realizaciji investicionog projekta Gorenja u Zaječaru kao i Predlog zaključka sa obrazloženjem i da je 19. januara 2011. godine, po uobičajenoj proceduri, uputilo materijal resornim ministarstvima i organima kako bi dali svoje mišljenje. Nabraja zatim da je Republički sekretarijat za zakonodavstvo 24. januara 2011. dostavio mišljenje bez primedaba; Ministarstvo finansija 25. januara 2011. godine dostavilo mišljenje bez primedaba; Ministarstvo za infrastrukturu 24. januara 2011. godine dostavilo mišljenje bez primedaba; Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja 25. januara 2011. godine dostavilo mišljenje bez primedaba; Republičko javno pravobranilaštvo 25. januara 2011. godine dostavilo mišljenje bez primedaba…
Na kraju Dinkić podseća da je na osnovu svih pozitivnih mišljenja, Vlada usvojila predlog Ministarstva ekonomije na telefonskoj sednici, održanoj 27. januara 2011. godine.
U očekivanju odgovora premijera Dinkić nije prisustvovao sednici Vlade Srbije zakazanoj za četvrtak 3. februar, iako je bio u Beogradu, a ni 10. februara kada je prisustvovao potpisivanju nekog ugovora sa investitorima u Nišu. Javnost je već bila prilično zaintrigirana tim sporom, a iz G17 plus su objašnjavali kako je Dinkićevo prisustvovanje potpisivanju ugovora u Nišu važnije od njegovog prisustvovanja sednici vlade.
Od dvadeset šest ministara vlade Mirka Cvetkovića, šest »duži« G17 plus
– Potpredsednik, ministar za ravnomerni i regionalni razvoj, mr Mlađan Dinkić (u postupku smenjivanja), G17 plus
– Ministarka za omladinu sport, Snežana Samardžić-Marković, G17 plus
– Ministar za zdravlje, prof. dr Tomica Milosavljević (u ostavci), G17 plus
– Ministarka za telekomunikacije i informatičko društvo, mr Jasna Matić, nestranačka ličnost
– Ministar za kulturu, Nebojša Bradić, nestranačka ličnost
– Ministarka za Nacionalni investicioni plan, mr Verica Kalanović (u ostavci), G17 plus
POTPREDSEDNIK OSPORAVA PREMIJERA – U međuvremenu, 5. februara, Dinkić je pojačao ton izjavivši da je Cvetkovićeva vlada izgubila autoritet i da su suštinske promene neophodne što pre, u suprotnom će stranke vlasti da dožive ubedljiv poraz.
Dinkić još kaže: „Razgovarao sam o tome s mojim prijateljem Tadićem. Uveren sam da će on imati snage da povuče prave poteze.“
Posle nekoliko dana ćutanja Cvetković odgovara 10. februara: „Ne planiram da podnesem ostavku… Ko se na ovom teškom putu umorio, ili se plaši da će građani da vide da nije postigao rezultate u svom resoru, može slobodno da ide iz vlade…“
Dinkić na to odgovara da Cvetković ne donosi odluke o važnim pitanjima, odnosno da o svemu odlučuje predsednik Tadić: „Razgovaram sa onim ko odlučuje, sa predsednikom Tadićem. On zna da donese prave odluke i mislim da će ih i sada doneti.“
DAVNI DANI – proslava izborne pobede
Između G17 plus i DS-a razmenjuje se vatra verbalnih optužbi za koje bi malo udaljeniji posmatrač rekao da su sve tačne: (G17) da premijer ne odlučuje, da su ministri DS-a odgovorni za nestašicu hrane, loš zakon o planiranju i izgradnji, blokiran rast BDP-a, lošu reformu pravosuđa i da su nesposobni da zaustave štrajkove u javnom sektoru; (DS) da je G17 plus nepouzdan partner, da se protivi ukidanje blanko ostavki, i zakonu o finansiranju stranaka, što DS smatra uslovom za EU.
Sukob se rasplamsava i potpredsednik DS-a Bojan Pajtić naglašava da Mlađan Dinkić kontroliše većinu finansijskih tokova u zemlji i da Dinkićevi istupi više liče na predizbornu kampanju. Na to iz G17 plus odgovaraju da DS već pet godina kontroliše finansijske tokove u zemlji i upravlja republičkim, pokrajinskim i najvećim brojem opštinskih budžeta, da DS, ima ministre finansija u već dve vlade zaredom, kao i da je guverner Narodne banke Srbije takođe kadar te stranke.
KO ODLUčUJE – Tri dana kasnije, 13. februara, Vladimir Ilić iz G17 plus pojačava ton izjavom za list „Danas“ da se mnoge odluke donose izvan institucija, a da ih često donose pojedinci koji nemaju nikakvu javnu, niti političku odgovornost, umesto da premijer sve odluke donosi u vladi. Kaže da je upravo Tadićeva partija oduzela autoritet premijeru.
Na pitanje novinara „Politike“ koji pojedinci van vlade donose odluke umesto Cvetkovića, sagovornici G17 plus čija se imena ne pominju kažu da nije u pitanju samo Tadić, već da je pravo pitanje koji centri unutar DS-a diriguju premijeru i vladi šta da se radi. Tvrde da neke odluke ne mogu da se donesu bez naloga tih ljudi koji nemaju ni javnu ni političku odgovornost. Ne kažu na koga su mislili, ali odbacuju spekulacije da su mislili na predsednikovog šefa kabineta Miodraga Rakića…
Tim prigovorim o vaninstitucionalnom odlučivanju dodirnuta je zapravo jedna prilično zagonetna i potencijalno opasna tačka na kojoj se prelama večito pitanje gde je stvarni centar moći. Dinkićeva opaska je usmerena ka savetnicima predsednika Republike (vidi okvir) – mada oni ne liče na „desižnmejkere“, kako se na novogovoru zovu oni koji odlučuju – a možda i na neku adresu iza njih.
To prebacivanje vraća priču na to ko zapravo vodi politiku, vlada po ustavu ili neko drugi. Budi asocijacije na ono formiranje velike koordinacije, vladinog prezidijuma koje se naziralo kada je predsednik Srbije Boris Tadić 16. jula 2008. predsedavao konstitutivnoj sednici Nacionalnog saveta za infrastrukturu (vidi okvir) jednog tela koje je okupljalo one koji imaju ovlašćenja da odlučuju o novcu. U saopštenju Informativne službe predsednika Republike iz tog perioda navodi se da je Savet zaključio da su osnovni prioriteti nove vlade Srbije da se završi „autoputni pravac“ na Koridoru 10, počne izgradnja autoputa Beograd – Južni Jadran i modernizuje železnica u Srbiji. Taj savet kasnije nije mnogo pominjan, kao što je kriza potisnula i priču o velikim infrastrukturnim projektima.
U javnosti, među vladi naklonjenijim komentatorima tada je zagovarana teza da bi u Srbiji politički sistem trebalo redizajnirati u polupredsednički.
Šest meseci kasnije, u januaru 2009, u tekstu „Deset problema vlade Mirka Cvetkovića“, vaš hroničar je u „Vremenu“ konstatovao da aktivnija uloga predsednika države u mirenju razlika i ćudi sigurno doprinosi da vladajuća koalicija ostane na okupu, ali da ta njegova intervencija, makar da dolazi samo od njega kao predsednika najjače stranke, predsedničku kancelariju u očima javnosti pretvara u vladin prezidijum, za šta ona nije pripremljena, a nema ni ustavna ovlašćenja, što je već izazvalo kritiku opozicije, a i javna sumnjičenja unutar koalicije. Dugoročno gledano, jačanje uloge predsednika Republike potkopava i autoritet vlade, koja po Ustavu vodi politiku, i premijera, kome po Ustavu ministri odgovaraju za njegov rad.
Opozicija se relativno često bavila navodnim bonapartističkim pretenzijama predsednika, a Dinkić to sada načinje iz drugog ugla. On je inače bio protiv vladine većine oko nekih krupnih pitanja, kao što je, na primer, ruski ili gasno-naftni sporazum. Pred javnošću taj spor od pre dve godine je bio izgrađen razgovorom Dinkića i Tadića, ili tačnije stavljen pod tepih, ispod koga će ga Dinkić izvući prethodnih nedelja izjavom da je svojevremeno prognoze da će akcije NIS-a i Telekoma koštati 1000 evra davao na nagovor predsednika Tadića. Posle se vadio da je njegova izjava istrgnuta iz konteksta i namerno suviše istaknuta.
Ta ideja „velike koordinacije“ nije posle mnogo eksponirana u javnosti jer je priču o megaprojektima zamenila problematika vezana za krizu, kroz koju je Cvetkovićeva vlada prošla bez velikih socijalnih potresa kakvi su se desili u Mađarskoj, Grčkoj, Španiji i Irskoj. Opozicija joj je doduše prigovarala zbog neispunjenih obećanja i činjenice da umesto 200.000 novih radnih mesta za rezultat ima 200.000 novonezaposlenih, ali odgovor je glasio: „Pa kriza je!“
Sa strane vladajuće koalicije nije bilo vidljivih napora da se autoritet vlade pojača, a predsednik Tadić je bio u fokusu javnosti kao devojka za sve. On je jednom vidljivo demonstrirao i svoju odlučnost u disciplinovanju saradnika. Prošle zime verbalni izlet je položajem platio general Zdravko Ponoš, koga je Tadić smenio zbog kritike tempa reforme vojske.
Smenjivanje Dinkića je verovatno najveći potres vladajuće koalicije do sada i pitanje je da li ga ona može preživeti (tvrdi da može). Paradoks je u tome što je taj konflikt zapravo tematska repriza. To prepucavanje Dinkića s državnim sekretarom Ilićem i premijerom Cvetkovićem se, na primer, poklopilo sa spekulacijama koje traju već dva meseca o tome da treba da uslede razgovori o rekonstrukciji Cvetkovićevog kabineta. Nju je najavio i sam Cvetković rekavši da će analizirati rad svakog ministra, prebacivši Dinkiću da će se pokazati i da rezultati u njegovom resoru nisu zadovoljavajući s obzirom na porast broja nezaposlenih. Dinkić i Verica Kalanović su na to uvređeno reagovali ponavljajući da se omalovažava njihov rad i dinamizam i da Cvetković skače sebi u usta pošto je u prethodnim intervjuima hvalio upravo napore i uspehe baš u ekonomskoj politici.
SOLIDARNA SA ŠEFOM PARTIJE – Verica Kalanović
O rekonstrukciji, toj vladinoj večitoj temi, pričalo se i na početku 2009, samo je na tadašnju najavu premijera Cvetkovića da će biti ocenjivan rad svakog ministra, usledila, na primer, izjava iz G17 plus da je predsednik te partije već izribao svoje ministre, a i socijalisti su pozitivno ocenili svoje. To je, inače, govorilo o tome da ministri ne odgovaraju premijeru nego šefu svoje partije…
Krajem januara 2011, mediji za koje se moglo pretpostaviti da imaju izvore u G17 plus su već bili počeli da spekulišu i da će Cvetković dati ostavku, čak su i pominjani kandidati za premijera iz DS-a, a s portfeljom premijera se licitiralo – te mogao bi da bude i Dačić, po koalicionom sporazumu potpredsednik vlade i zamenik premijera, te mogao bi Petrović iz DS-a, itd.
Formalno gledano, tim pokretanjem postupka za smenu važnog ministra i potpredsednika vlade nestranački Cvetković bi trebalo da je javio da on ima moć i da je pokazao granice svog poslovičnog strpljenja. Suštinski, ipak pitanje testa moći ostalo je otvoreno – ko, zapravo, smenjuje Dinkića: premijer Cvetković; vladajuća većina koje bez G17 plus nema; predsednik Tadić; ili predsedništvo Demokratske stranke, koje je o tome većalo tog prepodneva. Stranka G17 plus nije uključena u prethodno koaliciono odlučivanje i obaveštena je o tome posle SPS-a i PUPS-a.
čVRSTI KOALICIONI PARTNERI: B. Tadić i I. Dačić
Odnosi u vladajućoj koaliciji i pre ovog finala nisu bili bez tenzija. Ivica Dačić je javno prigovorio koalicionim partnerima da više komuniciraju s Nikolićevim naprednjacima nego s njim. Ministar za rad Rasim Ljajić je opominjao da vladajuća koaliciji može da izgubi naredne izbore zbog pogrešne procene prioriteta: priča se o izmeni izbornog sistema, rekonstrukciji Vlade i smanjenju broja poslanika, a ne posvećuje se dovoljna pažnja činjenici da nema ni političke ni druge stabilnosti, ukoliko ima toliko siromašnih, onih koji žive u sivoj zoni siromaštva, nezaposlenih.
Cvetković je prilično mirno nagovestio da smenjivanje Dinkića nije usmereno protiv G17 plus i da se nada da će vladina većina biti sačuvana. Samo može da se nagađa kako je i da li je Cvetković znao da će G17 plus tri sata kasnije saopštiti da, uprkos svemu, ostaje u vladi. Da li su nečim ubedili Dinkića, ili su samo tačno procenili njegove sadašnje limite?
Zanimljivo je da Dinkić ničim izazvan u svojoj veoma nijansiranoj izjavi pominje – da se ne plaši: prihvata odluku, ali stoji iza svake reči koju je izgovorio, žao mu je ako se predsedniku Tadiću ne sviđa istina, a istina je da stanje u državi nije dobro, da imamo ozbiljnih problema u društvu i da je Srbiji potreban preokret – da se nije plašio ni Amerikanaca ni Rusa, pa se ne plaši, bogami, ni Borisa Tadića, a kamoli Mirka Cvetkovića…
RUŠITELj I BRANITELj VLADA: U stilu one Bakalijeve da se ostavka mora odraditi, on sutradan po pokretanju postupka za smenu podnosi ostavku, koja stiže Cvetkoviću nakon što je ovaj Skupštini već uputio predlog za smenu. Bez G17 plus vlada nema većinu za Dinkićevu smenu ako za to ne glasa opozicija i, ako takvo pitanje ne prođe, može čak i da padne. Ako Cvetković uvaži Dinkićevu ostavku i prosledi je Skupštini, ova bi je samo konstatovala i opozicija ne bi dobila priliku da raspravlja ni o Dinkiću ni o vladi. Vladajuća koalicija će možda zbog toga i da prihvati ovaj danajski poklon jer je on lišava neprijatnosti.
Dinkić je posle sednice predsedništva svoje stranke objašnjavao da G17 plus neće da ode u opoziciju da mu se opet ne bi prigovaralo da je on profesionalni rušitelj vlada. Kaže da je srušio samo Živkovićevu vladu 2003. u kojoj nije učestvovao. To je i tačno i netačno. Tadašnji predsednik G17 plus Miroljub Labus i Dinkić su 2003. započeli ofanzivu razotkrivanja korupcije u Živkovićevoj vladi nakon što je tadašnja skupštinska većina smenila Dinkića s mesta guvernera Narodne banke. U prvoj Koštuničinoj vladi (2004-07) najpre je ostavku podneo Labus, pa ga je Dinkić na stranačkim izborima pobedio, pa je došlo do rascepa u toj stranci, pa su ministri G17 plus oročili svoje ostavke, pa su u za javnost nedovoljno definisanom statusu obavljali dužnost do usvajanja novog ustava i raspisivanja izbora. Pri kraju mandata druge Koštuničine vlade (2007-08) ministri G17 plus glasali su nekoliko puta u bloku s Demokratskom strankom tako da je Koštunica kao premijer bio u manjini a poniženje je prekinuo kada je u kontekstu sporenja „Evropa ili Kosovo“, pismom predsedniku Republike zatražio raspuštanje Skupštine i raspisivanje novih izbora.
PRERAčUNAVANjE: Možda je stav DS-a prema Dinkiću određivala ona, za naš mentalitet karakteristična, ljutita ucena bez kalkulacije (koja privatno glasi „ma ko ga j…“, a u zapisniku „baš je preterao“). Možda je bilo i nekog vaganja o tome da li je bolje pustiti Dinkića da sakuplja birače praveći novu partiju Ujedinjeni regioni Srbije državnim novcem, ili da sakuplja birače kritikujući vladu u kojoj ima ministre, što se on sada sprema da radi.
G17 plus je poslaničke mandate, a na osnovu njih i portfelje, inače dobila na listi Za evropsku Srbiju koju je predvodio Boris Tadić, u kojoj je Demokratska stranka bila stožerna partija i veoma izdašna prema strankama koje su ušle u tu koaliciju: pri boljem izbornom rezultatu u odnosu na prethodne izbore, DS je na tim izborima za sebe samog uzeo isti broj mandata kao u prethodnom turnusu. G17 plus je iz te široke ruke dobio solidnu kvotu od 24 poslanička mandata, formirao samostalnu poslaničku grupu u Skupštini, a u vladi od 26 ministara imao je šest od kojih je neke proglasio nestranačkim (ministra ekonomije i regionalnog razvoja, ministra za Nacionalni investicioni plan, ministra za zdravstvo, ministra za telekomunikacije, ministra kulture i ministra omladine i sporta) i osam državnih sekretara.
Dinkić je s druge strane verovatno bio svestan da je dobio značajan plen, da su demokrate time frustrirane. Ostavka iz ličnih razloga guvernera Radovana Jelašića je, na primer, prošla u neobičnoj tišini, samo je sada, kad je buknula svađa oko toga šta ko drži, sa strane G17 plus naglašeno da Narodnu banku drži kadar DS-a.
On sada pokušava da proguta osećanje poniženosti i u tekstu ostavke obećava podršku vladi do kraja mandata, mada će ona verovatno biti selektivna, a poneko glasanje u Skupštini bi moglo biti skopčano i s pregovaranjem i trgovanjem. Iz DS-a mu poručuju: „Samo te gledamo!“, što je možda blef veće stranke koja je valjda spremnija za izbore od G17 plus, a možda i znak Dinkiću da može biti lišen i ostatka plena na terenu.
Demokrate možda računaju i s tim da će na narednim izborima, a i posle tih izbora imati više opcija nego što će ih imati partija G17 plus, koja je ovim sukobom umanjila šanse da s demokratama ponovo nastupi na zajedničkoj listi.
DO SKORA NA ZAJEDNIčKOJ STAZI: M. Dinkić i M. Cvetković
Kad su se pojavile spekulacije o mogućoj velikoj koaliciji demokrata s naprednjacima, Dinkićeve izjave su sadržavale više onih političarskih nikada i ni u kom slučaju.
Dinkić zasad izgleda usamljeno, ali zar se ne kaže da u politici nikada ne treba reći nikada, a kaže se i da izgovoreno nikada zapravo nikada ne znači nikada. U sadašnjoj vladajućoj koaliciji socijalisti imaju koalicioni sporazum samo s demokratama, a sa G17 plus su se gledali kroz durbine, ako i kada su podržavali prvu Koštuničinu vladu. Dinkić prvo najavljuje da će se posvetiti razvijanju Ujedinjenih regiona Srbije i postizanju dvocifrenog izbornog rezultata, u utorak obaveštava premijera da će od sada obavljati posao šefa poslaničke grupe G17 plus u Skupštini Srbije. Ne treba izgubiti iz vida ni, kako neki kažu makijavelističku činjenicu, da je Dinkić najduže od svih trenutnih aktera na sceni uspevao da ostane na vlasti: guverner Narodne banke Jugoslavije, odnosno Narodne banke Srbije, 2000–2003 u vreme đinđićeve i Živkovićeve vlade; ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice; ministar ekonomije i regionalnog razvoja u drugoj Koštuničinoj vladi; ministar ekonomije i regionalnog razvoja u vladi Mirka Cvetkovića…
Cvetkovićeva vlada će nastaviti mandat s ohrabrenim naprednjacima za vratom, a sa skupštinskom većinom nesigurnijom od one koju je imala pre ovog obračuna. Neki će to opisati kao privremeno rešenje, ili kupovinu vremena, drugi će govoriti da ništa ne traje tako dugo kao privremena rešenja; treći će se malo raspitivati kako se na zbivanja u Beogradu i na sudbinu „proevropske vlade“ gleda u Briselu, možda i u Vašingtonu, kao što se osluškivalo i pri njenom formiranju. Možda Dinkić i nije samo za domaću upotrebu u ostavci pomenuo da ne želi da bude doživljen kao prepreka evropskim integracijama Srbije.
Tako će to, verovatno, ići sve dok neko ko se pita ne izgovori onu rečenicu koja prethodi devojačkom grehu: „Što će biti jesenas, neka bude večeras…“
