„Moraću da napišem jedan dobar tekst o svemu ovome kada se vratim kući. Ta rečenica mi je prolazila kroz glavu više puta tokom ovog leta. Uglavnom u situacijama kada ne bi sve išlo tako idealno, ali i onda kada bi naleteli neki lepi, upečatljivi momenti. Jedno ovakvo iskustvo mora biti prepričano. I dok sedim ispred ekrana, ispunjavajući obećano, prisećam se početka čitave avanture i toga kako nisam znao šta da očekujem. Jedino sam već tada znao da će uslediti leto za pamćenje. I nisam pogrešio…“
Ovako za sajt Foresighter piše mladi Beograđanin Boris Popadić, koji je učestvovao u američkom programu „Work and travel“.
– Toliko sam slušao o tome. Work & Travel je jedinstven program koji omogućava studentima odgovarajućeg uzrasta (do 28 godina) da provedu jedno leto radeći u SAD a potom da izvesno vreme putuju kroz iste. Brojni ljudi koje poznajem odlučili su se na taj korak – o njihovim iskustvima slušao sam kroz njihove upečatljive priče ili sam imao priliku da se uverim gledajući njihove fotografije na društvenim mrežama. Ipak, nisam imao kompletnu predstavu o svemu tome dok i sam nisam rešio da probam.
Jedan od najboljih drugara bio je prošle godine. Pustićeš brkove kada odeš tamo, videćeš. Neka, treba to svakome. Nisam znao o čemu je tada govorio, a nisam siguran ni da mi je sada sasvim jasno. Definitivno zavisi od iskustva. I zbog toga uzmite ovaj tekst kao jedan od mnogih odgovora gde pritom nijedan nije pogrešan. Naravno da mi je značenje njegovih reči bilo razumljivo u svom obliku – postaću izdržljiviji, sposobniji , odgovorniji, očeličiću se… Ne samo zbog očiglednih razloga (potpuno osamostaljivanje, daleko od porodice, bilo čega poznatog), već i zbog toga što poslovi koji čekaju naše studente i studentkinje nisu baš najlepši poslovi na svetu. Ipak, ovo leto je za mene bilo pun pogodak i najdragocenije iskustvo u životu.“, piše Boris.
Odabir agencije je najvažniji
Da biste se upustili u jednu ovakvu avanturu, objašnjava Popadić, biće vam potrebna agencija koja će biti posrednik između vas i svega onoga što vas čeka u Americi – poslodavca, stanodavca ali i ambasade koja vas čeka pre samog putovanja.
– Ovakvih agencija je sve više i očekivali biste da će im konkurentnost nalagati da budu bolje, kvalitetnije i da ponude najbolju moguću uslugu. Da ne pominjem i da ćete za njihov rad izdvojiti dobru sumu novca pa da se time besprekorno poslovanje još više očekuje. Ipak, u realnosti manjkavosti u njihovom radu su često evidentne pa treba povesti računa u odabiru. Konsultujte se sa nekim ko je već bio, pitajte za iskustva i preporuke. O čitavom uspehu saradnje odlučuje i – sreća. Nekima su agencije obezbedile savršen boravak i pristojan posao dok je u drugim slučajevima njihov rad potpuno zakazao – kaže Boris.
Njemu su pronašli smeštaj koji je delio sa 13 ljudi, u kući koja je imala dva kupatila i tri spavaće sobe.
– Da li smo imali 14 kreveta? Nismo. Dve sobe su imale po dva kreveta na sprat, dok je treća imala jedan takav – dakle 10 ležajeva! Stanodavac nije video nikakav problem u tome da neki ljudi spavaju zajedno u krevetu što svakako nikome nije bila opcija pa su neki, oni koji su stigli poslednji, bili prinuđeni da spavaju na dušecima – priča Boris.
Dodaje i da je verovatno najvažnija stvar to da vi tamo imate mnogo veća prava nego što vam je to na početku predstavljeno, pa čak i od strane agencije, koja bi navodno trebalo da bude na vašoj strani.
Ono oko čega će vas, kaže, agencija takođe slagati jeste da nikako, ni za živu glavu, ne smete napustiti posao koji vam oni pronađu.
– Da biste napravili neki novac najverovatnije ćete morati da radite dva posla ili duple smene na jednom, na šta ste verovatno unapred spremni i to vam nije nepoznato. Tako da ćemo posao koji vam je obezbeđen pre dolaska u Države zvati prvi posao a onaj koji sami pronađete kada tamo stignete zvaćemo drugi. U mom slučaju – idealnom da vam opišem ovo o čemu govorim – prvi posao je bio loš, osnovni uslovi nisu ispoštovani i jednostavno sam smatrao da mogu proći bolje. Bio sam pomoćnik u kuhinji, satnica je bila 10 dolara po satu što zapravo nije bilo ni tako loše u poređenju sa nekim drugim restoranima, ali je atmosfera bila na jako niskom nivou a moje dobro znanje engleskog jezika nije moglo da dođe do izražaja. Ubrzo sam našao drugi posao, što u turističkom mestu poput Rehobot biča u kome sam živeo nije bilo toliko teško (ni previše lako). Imao sam posao konobara zahvaljujući pomenutim veštinama engleskog jezika i premda jesam puno radio bio sam apsolutno zadovoljan jer bolje kolege nisam mogao da poželim a kada bi na poslu bio dobar dan, što je bilo često, satnica koju sam zarađivao je iznosila duplo nego na prvom poslu – priča ovaj Beograđanin.
Upravo zato mu je, kaže, u interesu bilo da što pre prekine sa saradnjom na poslu koji mu je agencija obezbedila i u potpunosti se posveti duplim smenama na poslu koji je sam pronašao.
– Tu je međutim, prepreku predstavljao predstavnik agencije koji je tvrdio da bi moje napuštanje prvog posla uslovilo otkazivanje moje vize. Najveća glupost svih vremena. Neko vreme me je držao u strahu, ali nakon što su mi na drugom poslu potvrdili da bi oni ispunili svu dokumentaciju koja je potrebna, nije bilo razloga da ne dam otkaz u prvom restoranu. To sam vrlo brzo učinio i ostatak mog leta je prošao u prilično boljem svetlu – kaže Boris.
Lakše je naći posao nego u Srbiji, ali nije lako
Sam čin traženja posla, dodaje, može biti jako stresan i naporan. Ali ako ćete se osećati bolje – lakše ga je naći nego u Srbiji. Što se tiče tipa poslova izbor nije jako velik mada ga ima – obično se radnici traže u ugostiteljskim objektima, prodavnicama konfekcije (takozvani retail) ili bilo kakvoj drugoj vrsti prodaje. S druge strane, iako kategorije nisu brojne poslova u njima ima više nego dovoljno.
– Sa svih strana oko mene su bili natpisi „now hiring“, tj. tražimo radnike. Ipak, sa traženjem posla treba biti brz jer je vaša konkurencija sve veća kako sve više studenata pristiže a love isti plen kao i vi. Upravo taj osećaj nelagode i neizvesnosti dok neki posao konačno ne postane vaš jeste ono što ovaj proces čini prilično stresnim. Važno je da znate – posla ima, tamo je negde, čeka vas – objašnjava on i dodaje:
„Intervju za posao zavisi od poslodavaca. Mnogi će vam uvaliti formular za prijavu i saopštiti da ćete biti kontaktirani. Dok ima onih koji stvarno tako misle, veliki je broj onih studenata koji takav poziv nikada nisu dobili. Zato je sigurnije ako na licu mesta vidite da su ozbiljni u nameri da zaposle radnika. Takvi poslodavci će odmah sa vama razgovarati o uslovima, i premda će verovatno i oni zahtevati određenu papirologiju, biće voljni da vam pojasne ono što se traži i odgovore na svako pitanje, za razliku od onih koji vam pokažu gde se nalaze formulari, a odmah zatim i vrata“.
Nezaboravno američko leto
Nakon što obavite taj glavni posao i pronađete sebi odgovarajuće zaposlenje, kada obezbedite sebi taj mir, preostaje vam narednih nekoliko meseci da pored silnog rada uživate najviše što možete.
– Amerikanci su gostoljubiv narod. Na ovu temu ćete takođe čuti razne utiske i mišljenja, neki tu ljubaznost karakterišu kao lažnu, drugi će vam opet reći da su hladni, međutim moji utisci su pozitivni. Lokalni stanovnici će učiniti sve da se u njihovom mestu osećate kao kod kuće. Sezonski radnici su za njih postali već normalna stvar. Nekoliko katoličkih crkava u okrugu je organizovalo jedan obrok dnevno, druženja, izlete za strane studente. Takođe su besplatno iznajmljivali bicikle budući da je to nama bilo glavno prevozno sredstvo na putu do posla, plaže ili bilo kog odredišta. Ne samo da su ih iznajmljivali, već su izuzetno vodili računa o našoj sigurnosti, obezbeđujući nam rezervna svetla i kacige – priča Boris.
U kući je, kaže, živeo sa drugim Srbima sa kojima je provodio dosta vremena i koji su mu za ta četiri meseca postali nova porodica, dok su mu kolege na poslu bili Amerikanci ili studenti iz drugih zemalja Evrope.
– Svoje ukućane sam najviše zavoleo i oni su učinili ovo leto sjajnim, ali su mi isto tako dve Mađarice, jedna Bugarka i veliki broj fenomenalnih Amerikanaca veoma prirasli srcu. Imali smo kućne i druge žurke gde su se studenti upoznavali, razmenjivali iskustva i predstavljali kulturu svoje zemlje. Nažalost, obično je tako da nisu svi pošteni. Poznajem čak nekoliko ljudi kojima su na takvim žurkama ukradene bicikle. Na sreću takvih iskustava nije bilo mnogo pa kolege iz moje i okolnih zemalja ostaju ocenjeni prilično visoko . kaže Boris.
Svi gradovi koje je posetio – Majami, Filadelfija, Njujork, Vašington – priča su za sebe.
– Sva neizvesnost i izazovi sa početka su bili vredni jednog neverovatnog leta i iskustva za ceo život. Zato bih želeo da na kraju poruka bude da ne gubite vreme i učinite nešto sjajno za sebe. Dok čitate ove redove neko se upravo prijavljuje – zaključuje on. Ceo tekst možete pročitati na sajtu Foresighter.
http://www.blic.rs/vesti/ekonomija/leto-za-pamcenje-brutalno-iskrena-ispovest-srbina-o-programu-work-and-travel/017kfzg
