čovek intelektualac je sklon da se društveno angažuje, da barem pokuša na neki način da doprinese širenju misli u smislu pokretanja i aktiviranja ideja a kako bi se došlo do nekih zaključaka. Ako je intelektualac u pravom smislu te reči on će svoje misli iznositi na onim prostorima koja njega najviše zanimaju i čija je sudbina njemu značajna. čovek od uma je sklon brizi za ljudski rod kojem pripada a koji je definisan određenim geografskim položajem.
Svet je danas izmešan i on teče kao jedna reka bez povratka. U toj reci ljudi žure svako pojedinačno ka nekom svom cilju. Nekima su ti ciljevi jasni, drugima pak ciljevi i nisu naročita linija vodilja. Zato jedni druge moramo da korigujemo a kako bi smo svi stigli do jednog određenog cilja. Najbolje bi bilo kada bi smo mogli te ciljeve da određujemo svako za sebe, ali u ljudskom rodu imamo se povinovati i postojanju drugih čiji su ciljevi, pak, nešto, ako ne i potpuno, različiti našim ličnim.
Pri svakom angažmanu mi dolazimo do zaključaka kako su neke stvari daleko teže, pa i šokantnije, nego što je naš intelekt mogao i da zamisli. Najteže je kada dolazimo do saznanja da naša angažovanost i nije od neke koristi ili je neprihvaćena, odnosno nije prihvatljiva samo zbog toga što je vaša pozicija predrasudno pododređena što znači da se vaša ideja i misao ne razumeju. Te spoznaje jednog intelektualca mogu biti čak i bolne kada se zna da je efekat angažmana utoliko više oslabljen kada su otrovne strele nerazumevanja uperene u vaše najbolje namere.
Ja sam rođena u Srbiji ali sam kao imela (Viscum album) primljena na drugom drvetu. Moja generacija rođena i stasala posle jednog strašnog evropskog bratoubilačkog rata morala je da se skloni i sebe spašava ali je time napravila mesta za drugu generaciju koja je imala drugačiji cilj. Cilj onih koji su ostali bio je drugačiji od cilja onih koji su otišli tada i nastavili da odlaze i kasnije. Oni koji su ostali imali su za cilj jedan sistem koji ja kao jedno natprosečno inteligentno dete nisam mogla da prihvatim kao svoj te sam tako silom prilika bila prinudjena da tražim spasa sopstvenom cilju. Ali ono što dete stekne u prvim godinama svog života je odlučujuće za ostvarenje njegovog sopstvenog cilja kao njegove budućnosti.
To i jeste bio razlog moje angažovanosti nakon toliko godina odsustvovanja iz Matice, mog intelektualnog razvijanja u svetu da ukažem na neka događanja koja su imala određeni efekat a koji je mene lično postavio na svoje mesto odnosno ukazao mi je kako je moje angažovanje bilo na pogrešnom mestu odnosno tamo gde se misao očito ne prihvata i gde je bolest hibrisa, odnosno samoprecenjivanja duboko ogrezla u svom haranju. Saznanje da je zemlja u kojoj ste rođeni u stvarnosti i dalje zemlja gde vladaju loše ideje i još lošiji ljudi je krajnje poražavajuće.
U svom nastojanju da pomognem Matici Srbiji kako u materijalnom tako i u moralnom smislu ja sam naisla na lična iskustva koja su meni ukazala na jednu šokantnu stvarnost i postojanje jednog strašnog sistema koji je unakazio mnoge ljude i učinio ih je moralnim nakazama. Naišla sam na neviđeno srozano društvo beščačašća suda gde je pravna svest zakazala u toj meri da sudije, predsednici suda, javni tužioci, sve je toliko strašno podleglo korupciji i sivoj ekonomiji da se normalnom čoveku digne kosa na glavi od preneraženosti.
Razularenost primitivizma, kvazi intelektualizma, međusobne svađe i nadmetanja u glupostima je toliko šokantna na prostorima Matice da čovek od uma poželi da se skloni i nikada se više ne pojavi u njoj jer tu jedino može samo da očekuje posledice ideja koje su nagrizale ljudski um od njegovog postojanja pa sve do dana današnjeg. Ono što može da pokoleba je pak prisustvo ljudi za koje znam da zaslužuju pažnju na tim prostorima i ja sam zahvalna što oni postoje makar oni bili i u ogromnoj manjini.
Šokirana sam visokostepenim postojanjem netolerantnosti i nepravde suda u Srbiji koji bih mogla da oslovim nekom vrstom ‘’srpskog hibrisa’’ (samoprecenjivanjem) pojedinaca koji svojim nastupanjima čine da Srbija i dalje tavori u stanju truljenja tkiva kao posledice teškog oboljenja. Tragično je što pored tih pojedinaca čitava zajednica biva kažnjavana onako kako su antički bogovi kažnjavali hibris antičkih Grka. Ova entropija stvorena netolerancijom oligarha vlastodržaca (u Srbiji vladaju ljudi i ‘’sive zone’’; ratni bogataši, destruktivne i kriminogene ličnosti koje su od sebe sačinile sivu eminenciju) čini da čovek od uma postaje duboko zabrinut.
U sred te duboke zabrinutosti ipak se nazire zračak nade kada čovek spozna postojanje dobrote nekih ljudi koji šalju reči utehe i podrške i to je satisfakcija koju dobijamo za svu prethodnu angažovanost i šokantna potresanja koje smo podneli pri određenim saznanjima, odnosno pri spoznaji netolerancije i korupcije suda u Srbiji i njegove zaštite kriminalnih hulja.
No, ti dobri ljudi se nalaze mahom takođe izvan njenih granica ili su oni nemoćni da bilo šta preduzmu. Zabrinutost je na svom mestu kada znamo da su građani u našoj Matici i zajedničkoj zemlji porekla u stanju klonulosti jer moraju da se suoče sa samim sobom kako bi sebi rasvetlili cilj i sami spoznali cenu pojedinih svojih usmerenja koja su se pokazala neostvariva i pogrešna.
Ideja kvazisocijalizma, samoupravljanja, nacionalizma, klerikalizma, antiintelektualizma i ostalih …izama je učinila svoje, Srbija je u najdubljoj mogućoj i neviđenoj moralnoj krizi.
Da bi zaštitili svoje interese neke snage u Srbiji sprečavaju povratak nas iz dijaspore i rasejanja, one nam onemogućavaju ostvarenje naših osnovnih prava, prava na sopstvenu imovinu koju su nam na prevaru uzimali razni ratni profiteri, kvazi preduzimači i biznismeni. U Srbiji se poštuje zakon samo kada to odgovara osokoljenim ratnim bogatašima i ostrašćenim pohlepnicima koji ne prezaju da lažu o svojim prljavim rabotama jer oni znaju da je laž uspešnija od istine, da je prihvatljivija jer istina boli. A istina, ta sveta crta preko koje sud nebi smeo da prelazi je bolna dok sudu u Srbiji ne pripada čast jer on prihvata laž kao istinu.
U Srbiji ne postoje nove kritičke paradigme, ne prihvata se tolerancija, kultura kao niti spoznajni politički pluralizam koji treba da je osnova razvoja sveukupne civilizacije. Iz ovoga, a poučena sopstvenim iskustvom zbog napada na moju ličnost od strane suda kako sam ja navodno obstruisala njegov rad dok sam ja oštećena tužilja u predmetu koji je sud razvlačio godinama i pored svih mojih podnesenih materijalnih dokaza o pljački mene i moje porodice na teritoriji rodne mi Srbije, ja jedino mogu da zaključim da u Srbiji vlada najozbiljnija društvena kriza koja zahteva najviši stepen angažmana svih njenih građana, a posebno intelektualaca van Matice kako bi se obustavila razularena i ostrašćena vladavina stvaranja haosa koje donosi obavezno propadanje sveukupnog društva i ljudi kao najdragocenijeg dara prirode.
Poučena sopstvenim iskustvom ja sada znam kako su u ratnim i za narod teškim uslovima nastali milijarderi iz redova brutalnih ljudi. Srbija je podivljala država i krajnje je rizična za strane investitore. Korupcija je nagrizla njeno tkivo u toj meri da je to zastrašujuće. Očigledno je prisutna svekolika tolerancija prema kriminalcima i ratnim dobitnicima na čiju se stranu stavlja i sudstvo u Srbiji. Nasuprot tome tolerancija prema časnim i humanim građanima je poražavajuće niska i postavlja se pitanje da li je uopšte bezbedno očekivati promene u neko dogledno vreme. Jer, Srbija se nalazi na tepihu pod kojim su skriveni strašni zločini i kriminalna dela koji kao takvi prevazilaze svaku maštu.
D. Bekker – Isaković, HOLANDIJA
