LIDER
– Doktore, imam velike probleme – kazao je punačak četrdesetogodišnjak sa naočarima, pošto je legao na kauč u privatnoj psihijatrijskoj ordinaciji.
– U mene možete imati poverenja. Pomogao sam mnogim ljudima sa tegobama. Ti ljudi su danas potpuno zdravi. Opišite mi vaše teškoće! – poče lekar, umirujućim tonom.
– Osećam se vrlo čudno, da ne kažem bedno.
– Kažite mi još nešto o tom svom osećaju!
– Vidite, doktore, mene niko ne prati – rekao je pacijent sa bolnom grimasom na licu.
– Kod mene dolaze pacijenti koje muče sasvim drugačiji problemi. Oni se obično žale na osećaj da ih neko prati.
– E, u tome i jeste moj problem. Mene su pratili, ali već dve godine niko ne ide za mnom – pridiže se pacijent dok je izgovarao ove reči.
– Moram vam priznati da, za sada, ne shvatam vaš problem – reče doktor bez one početne samouverenosti.
– Kako ne shvatate?! Stvar je vrlo prosta: mnogi ljudi su me sledili u stopu, a sada se osvrnem i bude mi prosto tužno, jer iza mojih leđa nema nikoga. To kod mene izaziva depresiju, nervozu, frustraciju, inhibiranost, anksioznost, paranoju…
– Vidim da odlično poznajete psihijatrijske termine, ali ne vidim zašto doživljavate takva stanja. Izvinite na poređenju, ali ja sam lečio pacijente od paranoje koji su se, za razliku od vas, žalili da ih neko stalno prati i uhodi.
– Da, doktore. Ali mene više niko ne prati ni u mojoj uobrazilji, ni u snovima, čak ni u povremenim halucinacijama.
– Da li biste se osećali bolje kada bi vas neko pratio?
– Kako da ne! Verujte mi da bih se preporodio, odmah bih potpuno ozdravio.
– A šta vi radite?
– Ja sam lider političke stranke!
