Na predstojećem, 21. Bijenalu umetnosti u Pančevu koje će se pod nazivom „Ispiranje“ održati od 25. maja do 25. juna u više prostora u Pančevu, predstaviće se i Grafička mreža, udruženje osnovano 2020. godine u Novom Sadu s idejom da okupi zajednicu umetnika oko otvorenog grafičkog studija. Njihov rad “Dunav” ne samo što potpisuje čitav kolektiv, već je i u svojevrsnom “koautorstvu” sa samom rekom. Naime, bez ikakve prethodne intervencije umetnika i umetnica, cinkane ploče su potopljene u Dunav i ostavljane po nekoliko nedelja pod vodom, kako bi reka kreirala reljefnu štampajuću površinu. Sastav vode stvorio je ispise na potopljenim matricama, a nakon što su one potapane četiri puta, nakon svakog potapanja odštampano je zatečeno stanje.
O ovom delu i njegovom značenju razgovaramo sa umetnicom Lidijom Krnjajić, članicom Grafičke mreže.
Kako ste doživeli ovogodišnju temu Bijenala u Pančevu – Ispiranje? Na koji način vas je inspirisala i koliko koresponira sa “redovnom aktivnošću” vašeg kolektiva?
Tema ovogodišnjeg bijenala je veoma egzaktna, ali i vrlo prilagodljiva najrazličitijim idejama pa smo i mi pronašli poveznicu sa postavljenim tematskim okvirom. Rad koji izlažemo se na nekoliko polja povezuje sa ispiranjem, od doslovnog ispiranja za koje je zaslužna reka, ali i figurativnog i simboličkog ispiranja. Smatramo da je ispiranje sveprisutno (osećaj ispranosti, izmorenosti, isceđenosti,…), a u nekim kontekstima i neophodno (ispiranje/otklanjanje i rešavanje socio-političkih i ekoloških problema) u našoj neposrednoj okolini. U tom smislu je značenje postavljenog fenomena primenljivo na razne okolnosti i svakako da korespondira sa našom praksom.
Potapanje cinkanih ploča u Dunav može se posmatrati i kao ispiranje u vrlo doslovnom smislu, dok je kustoski koncept jasno usmeren ka različitim varijantama simboličkog, prenesenog značenja termina. Da li ste se svesno okrenuli ovom poigravanju i odnosu između eksplicitnih i implicitnih referenci na temu? Koje je to eventualno “implicitno ispiranje” u vašem radu?
Rad se temelji na, osim doslovnog “ispiranja” cinkanih ploča rekom, eksperimentu kroz koji smo želeli da pokušamo da prikažemo i sveprisutnu problematiku zagađenja reke Dunav i postavimo pitanje – da li zagađenost može postati umetničko delo? Tom estetizacijom zagađenja i problema koji je veoma alarmantan, želimo da pažnju usmerimo na potencijalno razmatranje rešenja i podsticanje dijaloga o zaštiti jednog ekosistema kao što je Dunav. Zagađenje o kojem govorimo ima ne samo ekološku, već i društveno angažovanu konotaciju. Takvo značenje dobija kontekstom u kojem nastaje, a to je prenamena jednog dela obale (Šodroš) koji je funkcionisao kao mesto okupljanja, i koji je između ostalog bio i mesto života dosta zaštićenih vrsta.
Vaš rad je u velikoj meri utemeljen u samoj tehnici, ali i temeljnom elaboriranju tehnike štampe u eksplikaciji rada. Šta nam govorite željom da se okrenete tehnici potapanja u Dunav, koja sugeriše potpunu spontanost naspram pažljivog tretiranja materijala u uobičajenoj obradi?
Upravo je ta potpuna spontanost ključ zato što mi, kao organizacija koja se bavi specifičnim medijumom, želimo da taj medijum što više produbimo i proširimo, pa je stoga uvek naglasak na ekspertimentalnim i do sada ne toliko uspostavljenim tehnikama. Uživamo u novim saznajnim procesima i trudimo se da otkrivamo nama do sada nepoznate i neuobičajene tehničke mogućnosti. Osim toga, težimo da iznova otkrivamo šta to sve otisak jeste i šta se sve može nazvati grafikom. U tom duhu je i nastao rad koji izlažemo na ovogodišnjem Bijenalu.
Na Bijenalu izlažete kao kolektiv, bez posebnog isticanja imena vaših članova. S kojom motivacijom pristupate ovakvom predstavljanju i u kakvom odnosu stoji kolektivizacija/depersonalizacija sa samim delom koje stvarate? Ako i jeste Dunav bio “stvaralac” u tehničkom smislu, i dalje iza ideje i koncepta stoje umetnici/e?
Ideja da ne potpišemo svakog člana organizacije došla je iz potrebe da se istakne na prvom mestu kolektivni rad, a zatim i činjenica da smo kolektiv otvorenog tipa, što podrazumeva promene u vidu novih ili gostujućih članova. Osim toga, smatramo da je od izuzetnog značaja postojanje umetničkih grupa i kolektiva, zato što je takav način udruživanja umetnika i kulturnih radnika od izuzetnog značaja za razvoj raznolikosti i stvaranje novih modela funkcionisanja unutar scene, te stoga težimo upravo depersonalizaciji dela koje stvaramo. Dunav je u ovom slučaju postao privremeni “član” kolektiva i učestvovao je u nastanku jednog kolaborativnog rada, a naravno da mi kao kolektiv stojimo iza ideje i u velikoj meri izvedbe samog rada.
Post Views: 11
