Lišane Tinjske su naseljeno mesto u sastavu grada Benkovca i pripadaju Zadarskoj županiji. Na popisu stanovništva iz 1991. godine, naseljeno mesto Lišane Tinjske imalo je 375 stanovnika, od čega su Srbi činili više od devedeset procenata. Procentualno ta situacija i danas je nepromenjena, ali je u Lišanima Tinjskim svega oko šezdeset stanovnika većinom starije starosne dobi. Ono što im je, pored sve manjeg broja ljudi koji su se vratili da žive u selu, jedan od najvećih problema sa kojim se bore godinama nakon rata, jeste šut, građevinski otpad i smeće koji su, nakon obnove obližnjih hrvatskih sela završili upravo na njihovim imanjima.
Iako je ta slika novonastalih deponija, stvorenih bez ičijeg znanja, dozvole ili samo pristanka, prvobitno bila u ravni sa porušenim i devastiranim kućama, vremenom su ih zemlja, rastinje pa i sam protok vremena donekle učinili manje primetnim. Pokušali su, kažu meštani Lišana, na sve moguće načine da izmole od lokalnih vlasti da im se sav taj otpad odveze iz sela. Zvali, odlazili, pisali molbe i peticije, ali ništa nije urodilo plodom, već naprotiv, mnoge od njih ta „sloboda“ da tuđe ne žele u svom dvorištu, skupo je koštala.
Šut se pojavio kada su obnavljana okolna hrvatska sela
Oni koji su mogli, sami su izdvajali po nekoliko stotina evra da im neko kamionom odveze šut, sami krčili, kopali, čistili, muku mučili sa komadima betona, delovima zidova, tuđih pločica iz kupatila, ali tu snagu ni finansijsku moć nisu imali svi, ni za sve.
– Sa problemom čišćenja sela od tona šuta, otpada i smeća koji nisu odavde, nosimo se od početka povratka meštana, dakle skoro dvadeset godina. Nakon rata, dok je ovdašnje stanovništvo bilo u izbeglištvu, a u vreme kada su se obnavljala okolna hrvatska sela, sav taj otpad u vidu građevinskog materijala završio je ovde po našim placevima, ispred i oko naših kuća. Jedan deo smo sami čistili, jedan smo uspeli otkloniti tokom obnove naših kuća, ali najveći deo je ostao i to na dosta lokacija u selu. Te deponije ne samo da izgledaju ružno već su i izvor zaraze, mesto gde se skrivaju i legu različite životinje, štetočine, zmije i mi svakodnevno živimo sa tim – pojašnjava nam Marijana Uzelac iz Lišana Tinjskih i dodaje da je poslano bezbroj dopisa Gradu Benkovcu, različitim institucijama, udruženjima pa čak i pučkom pravobranitelju, ali do danas ništa nije rešeno.
– Kada se Grad Benkovac izjasnio povodom našeg slučaja, ta rešenja su takva da ih ne možemo prihvatiti kao adekvatna. Ljudi su dobili naređenja da u zadatom roku od šest meseci sami očiste sporni otpad. U jednom od odgovora koji smo dobili stoji i da je Grad Benkovac naložio državi da se taj otpad odveze sa parcela koje su u vlasništvu opštine ili države. Ni to se, naravno, još uvek nije realizovalo. Neka manja odlagališta ljudi su uspeli da očiste, ali za ona veća trebalo bi im nekoliko godina da se sve to odveze i sredi – tvrdi Uzelac.
Moraju da čiste tuđe smeće
Jedan od apsurda kada se radi o tim pomenutim rešenjima jeste da su ljudi dužni da, pored svojih porušenih kuća, očiste otpad koji nije sa istih, ili je na parcelama koje im prvobitno nisu priznate kao vlasništvo. Čitav je to niz nelogičnosti, a Marijana nam je pokušala jednu od njih da objasni, pokazujući i sve relevantne dokaze, u vidu papira, na uvid.
– Jednom od komšija je srušena porodična kuća na parceli koja je njegova imovina. Na istu tu parcelu je dovezen i ostavljen sporni šut sa strane. Rešenje za obnovu kuće nije uspeo ostvariti jer se navodi kako parcela nije njegova, ali je zato dobio rešenje da očisti sporni otpad. Dakle, u ovom drugom slučaju mu se priznaje vlasništvo, a u ovom prvom ne. To su samo neki od apsurda koji su mogući, kako se čini, uglavnom u selima u kojima su se Srbi vratili da žive na svome. Ko je i zbog čega naredio da se baš ovde doveze, mi ne možemo tvrditi već pretpostaviti. No, čini se da bi lakše utvrdili čije su pločice na otpadu i iz kojih kuća, nego bilo šta drugo dokazati – kaže Marijana.
Sa čišćenjem otpada oko svoje kuće i sama se suočila po povratku iz Beograda. Kući se, kaže, nije moglo ni prići. Deo je uspeo da očisti otac u osmoj deceniji života, deo je uklonjen kada su obnavljali kuću, ali je ostalo posla i za nju pa je dane i dane provela čisteći okućnicu. No, nisu svi povratnici ni njenih godina ni snage, a o materijalnim sredstvima da plaćaju bagere i kamione suvišno je i govoriti.
Onaj o kome je prethodno govorila, spominjući apsurdno rešenje, čekajući da se teren raskrči, upokojio se pre izvesnog vremena pa obavezu pristiglu na njegovo ime dužni su regulisati njegovi naslednici koji žive u Srbiji.
Za vreme državne obnove, odgovori zašto se šut ne odvozi iz sela bili su krajnje nelogični, bar ako se uzme u obzir da je neophodna mehanizacija najčešće bila uključena u proces obnove.
– Prvo su stizali odgovori da se taj otpad nema gde lagerovati, zatim da nema sredstava da se on odveze, zatim da se ne može odvoziti na državnu zemlju. Mi smo čak nudili rešenje da se taj građevinski materijal usitni i da se njime popune poljski putevi koji su u jako lošem stanju. Ovde je izrazito plodna zemlja, ljudi se bave poljoprivredom, imamo na hiljade zasada trešanja, bresaka, vinograda, a poljski putevi su gotovo neprohodni za neophodnu mehanizaciju. Jedan deo su obnovili ovdašnji ljudi, koji ulažu u svoj kraj, ali ne mogu ni oni sve sami. Dakle, predlagali smo sve opcije da zajedno rešimo problem ali kao da nekome nije u interesu da se to sredi. Zauzvrat smo dobili „nož u leđa“ i dužnicima prema gradu napravili ljude koji imaju problem. Jedino što još očekujemo jeste da se bar taj državni deo očisti, a šta će od svega toga biti videćemo – iskreno će Marijana.
Smeće odbija i turiste, a i vodovod zaobišao selo
Problem sa otpadom imaju i poljoprivrednici, ali i oni koji su odlučili u selo ulagati razvojem turizma. Ono što je, nakon rata, izgledalo kao Hirošima, neki su se trudili pretvoriti u oazu primamljivu i stranim turistima. Nikola Lacmanović obnovio je porodičnu kuću, uložio sredstva za uređenje i dolazak turista, ali kada ga pitaju zašto je kuća sa sve tri strane zatrpana otpadom, teško mu je da im objasni čitav apsurd ovdašnjih situacija.
– Teško je Nemcima, Englezima, Italijanima ili Norvežanima objasniti zašto vam je kuća okružena građevinskim otpadom više od dve decenije nakon rata. Njima je to nelogično, a nama koji ih želimo dovesti ovde to odbija goste. Mi smo u zaleđu, ali blizu svega, mora, nacionalnih parkova, aerodroma, auto-puta, kraj je pogodan i za poljoprivredu i za turizam, i umesto da nas lokalna zajednica pa i država stimulišu da ulažemo u svoj kraj, da ga razvijamo i da dovodimo ljude, mi ne možemo da se izborimo ni za najosnovnije infrastrukturne stvari. Puteve još i da ne kudimo, ali imamo vodovodnu mrežu koju čine azbestne cevi koje su čak i zakonom zabranjene. Komunalno društvo je dobilo sredstva od EU fondova da izvrši rekonstrukciju mreže, ali su oni sanirali samo magistralni vod, a ovaj naš krak su preskočili i zapostavili. Tako da mi danas imamo neispravnu vodu, a u letnjem periodu je toliko slab pritisak da gotovo da je i nema. Dok se u susednim selima zalevaju bašte, trava na igralištima, mi većinu dana provedemo bez vode. Obraćali smo se i po tom pitanju, ali ništa od svega toga. Spomenik, škola, sve su to ruševine koje stoje i dan danas na ruglo ne samo lokalne samouprave nego, slobodno mogu reći, i ove države. Leti ovde dođe par stotina ljudi na odmor, a mi umesto da napredujemo, ne možemo se izboriti ni sa ovim problemima koje decenijama pokušavamo rešiti – nezadovoljno će Nikola.
Jedan od retkih koji nije izbegao za vreme rata je Krste Lacmanović, i to zahvaljujući poslu u firmi u kojoj je bio zaposlen. Među prvima je počeo obnavljati porodičnu kuću, nedeljama čistio otpad zajedno sa suprugom pa i svedočio mnoštvu apsurdnih situacija koje su se dešavale.
– Mogu slobodno reći da sam sam investirao u deo cevi za vodu u jednom delu sela. Sam sam kopao, tražio ventile, plaćao iz svog džepa, i na kraju me bila sramota po ko zna koji put odlaziti u Benkovac i moliti da se reši problem sa vodom. Bilo je i odgovora da nema ljudi, nema radne snage, da su zauzeti drugim poslovima. I sve smo to izgurali i nismo odustajali od namere da dobijemo vodu. Jako teško i sporo sve to ovde ide, zato me i ne čudi što je trebalo skoro dve decenije da nam neko čak i odgovori na dopise. Meni je malo lakše jer sam u penziji, ali kako da budu uporni ljudi koji nemaju neka primanja, a svaki pokušaj da nešto uradite iziskuje ogromne troškove – pita se Krste.
I sve su ovo samo neka od iskustava ljudi, Srba povratnika u Lišane Tinjske. Problemi sa milion pitanja, apsurdni odgovori bez pokrića, i ni jedno rešenje na vidiku, bar po situaciji kakvu su nam predstavili sada.
The post Lišane Tinjske – Selo zatrpano smećem više od dve decenije appeared first on srbi hr.
