Ovaj spomenik ljubavi prema Svetom knezu Lazaru i ostalim izginulim kosovskim mučenicima, stradalnička je, pesnička i ljubavna čitanka u koju je pretočena sva dotadašnja kosovska istorija, današnja i buduća.
Za caricom Milicom i za oko 300 udovica srpske vlastele izginule na Kosovu, Kosovo polje se za njima u Ljubostinju preselilo i trajno zaveštalo i junaštvom zastrlo.
Manastir je građen odmah posle Kosovske bitke krajem 14. veka. Zidao ga je čuveni neimar Rade iz narodnih pesama i još oko 500 graditelja. Svaki kamen kadriran i utkan u Ljubostinju parastos je poginuilm kosovskim junacima, kao da su u manastir uzidani.
U pesmi Zidanje Ljubostinje Sveti vladika Nikolaj Velimirović kaže:
„A Milica pokraj Rada stoji
svaki kamen miluje i broji
na svakome voštanicu pali
suze lije vako namjenjuje:
ovaj kamen neka spomen bude
mom Lazaru čestitom koljenu
vojskovođi krstonosne vojske
što za Hrista pade na Kosovu.“
Ovaj do njeg’ Kosančić Ivanu, a do njega Toplici Milanu. Jedan kamen Relji krilatome, drugi opet starom Jug Bogdanu i njegovim devet Jugovića.
Ljubostinjska crkva Uspenja Presvete Bogorodice, spomenik je moravske škole koja je ovde dovedena do savršenstva.
Sve četiri fasade manastirske crkve ukrašene su bogato izrezbarenim čipkastim kamenim prepletima koji uokviruju vrata i prozore.
U Ljubostinji, kneginja Milica se zamonašila i dobila ime Evgenija, pa je u molitvi i isposništvu sve do smrti ostala tu, a i posle nje.
Manastir Ljubostinja, dveri su utehe i za Jelenu, ženu despota Uglješe Mrnjavčevića – potonju monahinju Jefimiju.
U to vreme, u raškoj i moravskoj Srbiji verski i svakodnevni život stopili su se u zajedničku viziju naroda.
Jefimija, prva srpska pesnikinja, izdanak je loze Nemanjića. Njen čuveni svileni vez u srebru i zlatu – Pohvala knezu Lazaru, dar je manastiru. Taj unikatni ručni rad, Jefiminjina „knjiga“, sačuvana je u svim srpskim neprilikama i našim opštim požarima i od tada do danas, još uvek sja njena zlatovezna Pohvala. Ta Jefimijina monaška književnost istovremeno je i žitije i sastavni deo liturgije pri službi Sv. knezu Lazaru.
Slova svog bola, monahinja i pesnikinja Jefimija, trajno je izvezla u našoj ličnoj karti i pokazala da je tada kultura boravila u svakodnevnim oblicima života, ne samo u freskama i pesmama, nego u zavesama, pragovima i vremenu, jer sve je kao i tekst Pohvale, bilo sveto i utkano u jednu zajedničku zamisao.
Svoj lični i kolektivni bol u vreme narodnog sloma, Jefimija je trajno izvezla na platnu tadašnjeg, sadašnjeg i budućeg našeg vremena.
I kneginja Milica, monahinja Evgenija i despotica Jelena, monahinja i pesnikinja Jefimija, zauvek su u Ljubostinji i danas u društvu sa brojnim njenim monahinjama, našim savremenicama.
Sa njima je zajedno i monaštvo naših živih manastira na Kosovu i Metohiji i u Kosovu polju i vezuju nas, svi zajedno, pupčanom istorijskom vrpcom, i nas sadašnje Srbe i one još nerođene. I, što bi rekao naš najveći pesnik:
„Diže narod, krsti zemlju
a varvarske lance sruši
iz mrtvijeh Srba dozva
dunu život srpskoj duši.“
I Njegoševa i Jefimijina poezija, to je ta nepresušna duhovna svežina po kojoj se srpski narod prepoznaje.
